Nikolaj Luganski: Kada svirate recital osećate se kao Bog

Tatjana Nikolajeva, koja je bila njegova omiljena i dugogodišnja profesorka na moskovskom Konzervatorijumu, volela je da kaže – Nikolaj je pijanista sutrašnjice! Njegovi koncerti se održavaju širom Evrope, Azije i Amerike. On vrlo često svira sa najčuvenijim simfonijskim orkestrima i najuglednijim dirigentima, a repertoar mu je izuzetno raznovrstan i pažljivo izabran za svaki koncert. Među njegovim omiljenim kompozitorima se nalaze Rahmanjinov, Šubert, Prokofijev, Betoven, Mocart, Ravel, Šopen, Čajkovski, Šuman, Grig ili Bartok. Luganski je vrlo poštovan zbog svog izuzetno rafiniranog stila i izvođenja koje dovodi do savršenstva.

U briselskom kulturnom centru Flaže (Flagey) su od 16. do 18. decembra organizovani Ruski dani kulture na kojima je učestvovao i Nikolaj Luganski. Program koji je sam odabrao sastojao se od kompozicije Cezara Franka, Šuberta, Betovenove Sonate za klavir broj 30, zatim Godišnjih doba Čajkovskog i, za kraj, Rahmanjinov i njegovih Šest muzičkih momenata. Imali smo sreću i čast da se susretnemo i porazgovaramo pre koncerta sa ovim izuzetnim pijanistom o njegovom radu i umetničkom delu.

– Otkrio sam ljubav prema muzici kad sam imao šest godina. U mojoj porodici nema muzičara, ali se u našoj kući uvek slušala muzika, pogotovo opere. Moj otac je ustanovio da imam savršen sluh i po savetu nekih prijatelja me je odveo kod nekoliko profesora koji su mu savetovali da me odmah upiše u muzičku školu. Tako je sve počelo. Isto tako sam imao sreću što sam rođen u Moskvi gde su se u to vreme nalazile najbolje muzičke škole i Konzervatorijum. Muzika je bila pristupačna svima i mnogi koncerti su bili besplatni – seća se svojih početaka naš sagovornik i dodaje – Odlično se sećam mog prvog koncerta. Imao sam osam godina, to je bilo 1980. u Moskvi. Svirao sam Mocartovu fantaziju u D molu i mogu vam reći da sam imao veliku tremu. Sreća je da sam počeo da sviram tako rano i da sam se navikao na javne nastupe. Mislim da bi bilo mnogo teže da sam s tim krenuo kasnije.

* Kako ste stvorili vaš specifični i prepoznatljivi stil?

– Nisam siguran da je moj stil specifičan. Nisam naviknut da govorim mnogo o sebi, to ostavljam drugima. Sigurno je da se trudim da se najviše približim stilu kompozitora koga izvodim, jer Mocart je vrlo različit od Rahmanjinova ili Ravela. Činjenica je da svaki muzičar unosi svoju ličnost i prirodu u svoj rad i da to mnogo utiče na izvođenje.

* Mislite li da klasična muzika može da se izvodi na različite načine, iako tu nema mnogo mesta za improvizaciju kao što je to slučaj sa džezom?

– Tačno je da je klasična muzika „napisana“, ali mogućnosti da se neka kompozicija izvede na drukčiji način su ogromne. I pozorišni komadi su isto tako vezani za tekst, ali svaki put se mogu odglumiti potpuno različito. Ukoliko klasičnu muziku ne slušate često, naravno da vam se čini da je sve uvek isto, ali ako je slušate redovno, zapazićete da su razlike ogromne! Možete koristiti razne tehnike da biste u tome uspeli: dinamiku, jači ili slabiji udarac o dirke, možete da stavite akcenat na više ili niže note, itd. Isto tako, meni se nikada ne desi da odsviram neku kompoziciju na identičan način dve večeri zaredom. To zavisi od mog raspoloženja, od klavira, od sale, od publike… Za mene je najvažnije da se što više približim autoru dela koje sviram i da se u njega potpuno unesem.

* Koji su vaši omiljeni kompozitori i zašto?

– Ima ih veoma mnogo, ali ako bi trebalo da izdvojim samo jednog, onda bi to bio Rahmanjinov. Obožavam i Baha iako njegova dela nisam svirao godinama. Isto tako volim Betovena, Čajkovskog, Šopena, Mocarta… To je nešto kao ljubav. Vrlo je teško objasniti zašto ste se zaljubili u nekoga!

* Kada se divite nekom kompozitoru, da li volite njegov celokupan opus?

– Da, uglavnom volim sve. Ali to zavisi i od kompozitora. Ako uzmem za primer Rahmanjinova čije delo nije tako obimno kao Betovenovo, Mocartovo ili čak Šostakovičevo, mogu da kažem da sam bukvalno zaljubljen u devedeset posto onoga što je komponovao. Tako je uglavnom i sa Šopenom, Šubertom, Bramsom, Prokofijevim… Ali, činjenica je da sa svakim kompozitorom imam poseban odnos. Šopena sam, na primer, neverovatno zavoleo kad sam imao samo šest godina, a ljubav prema Šubertu je došla mnogo kasnije, možda tek sa 17.

* Volite li da slušate druge muzičare?

– Pre svega ja obožavam muziku i volim da slušam druge kako sviraju ono što i ja sviram, ali, to radim iz čistog zadovoljstva, a ne zato što želim da prenesem u sopstvenu tehniku nešto što sam čuo kod drugih.

* Da li ste u stanju da sve svirate?

– To ne znam, ali ono što pokušavam je da ne budem specijalista za samo nekoliko kompozitora. Kao što sam već rekao, Bah je za mene jedan od najvećih kompozitora svih vremena, ali njegova dela nisam svirao barem 18 ili 20 godina, zato što je to potpuno drukčija tehnika sviranja u poređenju sa romantičarima. Isto tako nisam veoma dugo svirao Hajdna… Tako je i sa Listom, koji je jedan od najvećih klavirskih kompozitora. U jednom periodu sam veoma mnogo vremena posvećivao njegovom klavirskom koncertu, a posle sam se posvetio drugim kompozitorima. Izbor dela koje sviram zavisi od mnogih faktora, ali Rahmanjinova, Šopena, Betovena, Mocarta izvodim stalno i ne bih mogao da zamislim godinu u kojoj nisam bar jednom odsvirao Rahmanjinov klavirski koncert.

* Da li volite kamernu muziku?

– Obožavam kamernu muziku, ali danas ima mnogo manje interesovanja za tu vrstu muzike. Skoro sam čuo jednu šalu u vezi sa tim. Neko je rekao da broj gledalaca u sali u kojoj se izvodi kamerna muzika onoliki, koliki je broj muzičara na sceni. Ima toliko divnih Šubertovih ili Betovenovih dela koja su napisana za kamerno izvođenje. Ali, publika više voli da sluša simfonijski orkestar. Kamerna muzika je veoma duboka. Zato je važno da ste bliski sa muzičarima s kojima svirate i da se dobro sa njima slažete. Kada svirate recital, vi ste sami i osećate se kao Bog, ali Bog koji nema prijatelje! Sa kamernom muzikom je to potpuno drukčije jer ste okruženi muzičarima sa kojima volite da radite i koje obično sami birate. Sledeće godine planiram ceo program sa violinistima Vadimom Rjepinom i Leonidasom Kavakosom. Isto tako veoma cenim i volim da sviram sa čelistom Aleksandrom Knjazevim ili sa pijanistom Vadimom Rudenkom.

* A da li cenite operu?

– Volim i operu, naravno, ali nažalost nemam mnogo vremena da je slušam. Poslednju koju sam gledao je Mocartov „Don Đovani“. Volim isto tako i Vagnera, Bizea… Moji roditelji su stalno slušali opere i čini mi se da je moj otac zaprosio moju majku uz Travijatu u moskovskom Boljšoj teatru.

* Imate li još nekih posebnih interesovanja osim muzike?

– Naravno. Volim da čitam, da posećujem muzeje, da šetam… Nekada sam mnogo igrao stoni tenis, badmington i šah. Ali, ukoliko svirate preko sto koncerta godišnje i stalno putujete, onda nemate mnogo vremena da se bavite drugim stvarima.

* Možete li da nam kažete nešto više o planovima za budućnost?

– Nemam nekih specijalnih planova za dalju budućnost. Sledeću godinu počinjem sa nekoliko koncerata, a zatim idem na dve turneje sa Sankt peterburškom filharmonijom i dirigentom koga posebno cenim, Jurijem Temirkanovim, zatim u februaru i martu nastavljam turneje po Engleskoj i Americi… Pripremam i snimanje Rahmanjinovog „Preludijuma“, a posle toga dolaze na red Debisi, Čajkovski i Šopen. Biće i dosta noviteta, kao na primer ciklus od pet Prokofijevih klavirskih koncerata.

Profesorka Tatjana Nikolajeva

– U Moskvi sam imao tri profesora: Tatjanu Kestner, Tatjanu Nikolajevu i Sergeja Dorenskog, koji je bio i profesor Ivana Tasovca. Tatjana Nikolajeva je bila veoma posebna osoba. Ona je bila izvanredna koncertna pijanistkinja i odličan profesor. Posedovala je neverovatnu energiju, talenat i strpljenje. Uvek sam joj se divio kako je uspevala da sve postigne. NJen omiljeni kompozitor je bio Bah. Imala je ogroman repertoar i bila je u stanju sve da odsvira, ali u Americi i Engleskoj je posebno bila poznata po izvođenju Šostakoviča – govori Luganski o svojoj čuvenoj profesorki.

Volim da dođem u Srbiju

– Mislim da sam u Srbiji boravio bar šest ili sedam puta. Poslednji put sam bio prošle godine na Bemusu i između ostalog sam svirao Rahmanjinova. Volim da dođem u Srbiju jer sam upoznao mnogo interesantnih ljudi i dopada mi se atmosfera na koncertima. Publika je neposredna i mogu da kažem da se dobro osećam u vašoj zemlji. Kolarac je sjajna sala pogotovo za recitale – kaže Luganski o svojim boravcima u našoj zemlji.