Fašizam je uvek moguć

Satirična priča o pokornim ljudima, spremnim da ugode vlasti, u kojoj igraju Bojan Žirović, Pavle Pekić, Dubravka Stojanović Glid, Jelisaveta Orašanin i Jovo Maksić, odnedavno je na repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta. Todorović je isti tekst postavila pre više od tri decenije na sceni Ateljea 212, a komad o mađarskoj porodici Tot koja će učiniti sve kako bi pomogli njihovom sinu koji se nalazi na ruskom frontu smatra i danas vrlo aktuelnim. Ona u razgovoru za Danas objašnjava zašto je diktatura straha u neraskidivom spoju sa dragovoljnim (a krajnje beskorisnim) podvrgavanjem toj diktaturi.

* Kako je došlo do toga da nakon 30 godina ponovo režirate komad „Totovi“? Zašto vam se ova drama iznova učinila važnom?

– Od praizvedbe u budimpeštanskom Talija teatru, 1967. godine, važnost komada „Totovi“ nepromenjena je, rekla bih da je, na svojevrstan način, njegova aktuelnost nepromenljiva. Autor komada, Ištvan Erkenj, jedan od klasika moderne mađarske dramske literature, „pisac sa čudnim osećajem za apsurd modernog života“ i „majstor groteske“ nam, naime, poručuje: „Mi, ljudi, ne menjamo se – uvek je moguć fašizam“. Zato će ovaj groteskni komad za uvek ostati važan. Ja sam osetila potrebu da se na pomenutu poruku ponovo podsetimo, što se – sasvim slučajno – podudarilo sa pedesetim rođendanom samog komada.

* Tekst ste 80-ih dobili od Jovana Ćirilova. Šta ste tada u komadu Ištvana Erkenja prepoznali iz savremenog društva?

– Tekst je bio uvršten u repertoar Ateljea 212, trebalo je da ga režira Mira Trailović. Iz nekog razloga to se nije dogodilo, pa je tako preko Jovana Ćirilova stigao do mene. Kada sam počela sa probama, Mira Trailović došla je na scenu da pogleda ko to radi, i tada sam imala čast da prvi put upoznam neponovljivu i, za pozorišni život Beograda, Jugoslavije i čitavog sveta, neprocenjivo vrednu ličnost… Tada sam o politici razmišljala na prilično apstraktnom, fenomenološkom nivou… mladalački. Sećam se velikog panoa ispred Studentskog kulturnog centra, sa najavom predstave po tekstu Esada Ćimića, „Politika kao sudbina“ (odigrana je samo premijera, pa su preko noći nestali i pano i predstava)… Dobro sam zapamtila taj naslov, tada kao markantan, a sada znam, kao fatalan – taj naslov se ispostavio kao naslov čitavih naših života… A što se tadašnjih „Totova“ tiče, uklonjen nam je plakat, sa dva para ukrštenih ruku koje su „kutijale“ – i u isti mah tvorile fašističko obeležje – svastiku.

* A ko su današnji Totovi i kakva je današnja vlast?

– I nakon toliko godina, Totovi su i dalje sasvim obična, uplašena porodica: mali, prosečni, ispravni i pokorni ljudi, uzorni građani, u svemu po propisu, u svemu spremni da ugode vlasti… Ni vlast nije menjala svoje atribute, kada je najuplašenija tada je i najagresivnija, i obrnuto… A kada prestravljeni podanici pokušavaju da ugode isto toliko prestravljenoj vlasti, kada je duh start i vlada samo beslovesan strah, kao prirodan žanr preostaje tragična groteska – dok ljude neumoljivo podilazi jeza, u isto vreme oni se i smeju. U spoju jezivog i smešnog izniče novi kvalitet deformisanog, i uspostavlja se sistem izopačenih vrednosti.

* U drami se u jednom momentu kaže da smo svi mi dobri i zli, ali da okolnosti određuju kakvi ćemo biti. Ima li onda nade za takav svet ili nam sledi samo sizofovsko ponavljanje?

– Podsetimo se opet: „Mi, ljudi, ne menjamo se – uvek je moguć fašizam“. Biće sizifovskog ponavljanja. Svi smo mi i žrtve i dželati, svi smo mi i stradalnici i krvnici. Različite situacije bude i naglašavaju u nama jednu od te dve karakterne crte. Svi mi živimo u međusobnoj zavisnosti. Tot i Major ne isključuju, već uslovljavaju jedan drugog – odnos između podređenosti i nadređenosti je komplementaran. Takav je i odnos između njihovih strahova – dva straha, čiji su društveni izvori međusobno sasvim udaljeni, izazivajući se, dopunjuju jedan drugog. Ne smemo zaboraviti Voltera: kada prestane svaka nada, kada se izgubi svaki smisao – jedino časno, što nam preostaje, jeste mreti. Stoga, nada je u neprestanom oprezu, nemilosrdnom prepoznavanju klice i stalnoj gotovosti da se u korenu saseče najmanja travčica koja bi nas, polagano, mogla zagrliti, i potom podaviti.

* „Krajnja zloba, patologija ili ideološko ubeđenje nisu nužni kako bi pomogli pojedincu da počini beskrajno zlo“, govorila je Hana Arent. Zapravo iza najvećih zlodela često se krio strah… Šta se dešava kada prestravljeni građani pokušaju da ugode vlasti? Na šta smo sve spremni iz straha?

– Predstava kao centralni problem tretira diktaturu straha u neraskidivom spoju sa dragovoljnim (a krajnje beskorisnim) podvrgavanjem toj diktaturi. Žrtve su te koje dozvoljavaju krvnike, isto kao što revolt jednih završava rađanjem još većeg nasilja i još strašnijih ekscesa kod drugih. Izvor svekolikog terora leži u strahu, porađajući nove strahove, ponovo i ponovo, „udvostručujući se, razmnožavajući se kao jednoćelijski organizmi, šireći se poput gasova, zarazni kao virusi“. „Bilo je već ljudi koji su se toliko plašili, da je strah celu jednu veliku zemlju doveo do moralnog apsurda“ (Erkenj, „Pismo gledaocu“). Major zastrašuje i ponižava Totove zato što je, potresen ratnim strahotama, i sam zastrašen i ponižen. Ujedno, on je (žrtva) i nosilac patološkog sindroma vlasti… Totovi, pak, vlastitim strahom razdražuju i potpiruju Majorov strah, a sebe ponižavaju, beslovesno odričući se ljudskosti, odričući se dostojanstva, odričući se slobode.

* U kojoj meri su onda građani sami krivi za nastanak diktature?

– Pravilo strahovanja i strah sam, kao način mišljenja, kao sudbina miliona, navodi ih na saglašavanje sa ludošću i nerazumnošću koje su zavladale. Strah koji prevladava razum dovodi ih dotle da, u svetu protivurečnosti, i sami čine ludosti, besmislice i gluposti – shvatajući to kao neku vrstu ispunjavanja građanske dužnosti. Takvo ponašanje nameće se kao psihička deformacija imanentna sistemu, kao rezultat fašističkoimperijalističkog ideološkog mehanizma. Reč je o satiranju duha, kojim se pojedinci služe da bi sebi ojačali vlast. Tako se narod dovodi do beslovesnosti, do toga da više ne razlikuje dobro od zla. Trijumfuju besmisli… besmisleno je ljudsko dostojanstvo, besmislena je slobodna volja… kompromis i rezignacija prodiru u krv naroda. Dakle, paradoksalno, Totovi su žrtve – ali su i potpora. Podatnost i spremnost na apsolutno, bezuslovno potčinjavanje rađa autokratu… Diktator se ne događa sam od sebe, ne pada sa Marsa. Radi se o svojevrsnom, neraskidivom savezu malograđanštine i fašizma. A u korenu tog opakog saveza je – obostrani strah.

* Ali i vlast vodi strah – strah da više neće biti na vlasti. Da li je zato ona, kako kažete, najagresivnija kada je najuplašenija?

– Jeste, i to je prirodno. Narod kaže, napad je najbolja odbrana. Strah se mora sakriti, a njegovo prirodno utočište je agresija. A strašno je, nezamislivo je, nedopustivo je – imati, pa nemati. Gore kletve nema.

* Vi govorite o neraskidivom savezu malograđanštine i fašizma. Mogu li „Totovi“ biti upozorenje za situaciju u kojoj se i mi danas u Srbiji nalazimo? Koji je to trenutak u kome se ipak javlja bunt i svest o situaciji, kao na kraju Erkenjove drame?

– Onaj pravi, pravovremeni. „Jedina i poslednja nada čoveka leži u delanju. Groteska nastaje kada je to delanje besmisleno“ (Erkenj, „Pismo gledaocu“). Pobuna je čin delanja. Međutim, ako je zakasnela – ona postaje suvišna, nepotrebna, nerazumna, besmislena – postaje apsurdna.

O autorki

Rediteljka LJiljana Todorović diplomirala je na FDU i na Pravnom fakultetu u Beogradu. Sarađivala je sa teatrima u Beogradu, Banjaluci, Sremskoj Mitrovici, Nišu, Leskovcu, Zrenjaninu i Sarajevu. Neke od njenih najznačajnijih predstava su „Pogled u nebo“, „Bestidnik“, „Posetilac“, „Ejmin pogled“, „Život iz početka“, „Kumovi“, „Avgust: Okrug Osidž“. Adaptirala je tekstove i režirala brojne drame u Dramskom programu Radio Beograda.