Peter Handke: Pravo na stav

U Handkeovoj „detinjoj povesti“ mogu se naći tragovi njegovih kasnijih postupaka koji će ga definitivno učvrstiti na tronu prava na drugačije mišljenje, odbranu svega drugačijeg. Rođen u kući svog slovenačkog dede Gregora Siveca kao vanbračni sin nemačkog vojnika, Handke tek kao osamnaestogodišnjak saznaje ko mu je pravi otac, jer mu se majka pre njegovog rođenja udala za Adolfa Brunu Handkea, berlinskog vozača tramvaja. Kako su nekoliko godina živeli u Istočnom Berlinu, vratili su se pred njegov polazak u školu u Grifen, gde su ga deca ismevala zbog berlinskog naglaska. U školi odbačen od vršnjaka, a u kući situacija još gora: očuh alkoholičar i nasilnik… Handke je od svog detinjstva napravio i svoju poetiku i svoju politiku.

Pre deset godina u Diseldorfu je ostao bez nagrade „Hajnrih Hajne“ jer je govorio na sahrani Slobodana Miloševića, što je izazvalo veliku polemiku u Evropi o tome da li političke postupke pisaca treba „mešati“ u njihove nesporne književne vrednosti. Za vreme rata na prostoru bivše Jugoslavije putovao je u Bosnu i Hercegovinu i napisao žestoko osporavani esej „Pravda za Srbiju“, u kojem se zalagao za diferencirani pristup zapadnih zemalja i protiv svaljivanja krivice samo na srpsku stranu. Nakon toga, „preko noći“, prognan je iz globalne intelektualne zajednice u ekskomunikaciju u kojoj se do danas nalazi. Početkom bombardovanje Jugoslavije doputovao je u Srbiju, u znak protesta vratio Bihnerovu nagradu i iščlanio se iz Katoličke crkve. Od nemačkog ministra Rudolfa Šarpinga je zahtevao da mu vrati sve njegove knjige. Za inostranog člana SANU izabran je 1. novembra 2012, a naredne godine je dobio posebnu plaketu 50. Disovog proleća i tom prilikom preveo pesmu „Možda spava“ na nemački jezik, a rukopis poklonio gradskoj biblioteci u Čačku.

Za pola veka koliko je u književnosti, objavio je oko 80 knjiga u različitim žanrovima: poezija, priče, romani, dramski tekstovi, eseji, filmski scenariji, kolažni tekstovi… a pred kraj prošle godine je ponovo sarađivao sa Vimom Vendersom, ovoga puta u filmu „Divni dani u Aranhueru“. O značaju Handkeovog rada govori i podatak da su austrijske institucije Književni arhiv i Narodna biblioteka za 500.000 evra otkupile rukopise i materijale iz poslednje dve decenije njegovog stvaralaštva. Takođe, on je početkom 2008. godine stavio na raspolaganje 66 svezaka svojih dnevnika od 1966. do 1990. Književnom institutu u Marbahu za nepoznatu sumu.