UTEHA UMETNOSTI: U svetovima samoće

Roman je dirljiva žal za uništenim mestima u kojima su sahranjena ljudska sećanja. Bogatstvo jezika koje dočarava tečan prevod, blagi humor i široka asocijativna misao daju delu životni optimizam i konačno uverenje da se bez svakog od nas – ne može

Libansko-američki pisac Rabih Alamedine (Alameddine) kao da je svoj najnoviji roman Žena bez koje se može posvetio upravo njima koje je samoća pogledala, i čiji su talac dobrovoljno postali ne žaleći se, mada su uvek tu ako nekome zatrebaju. Iako naslov sugeriše bespomoćno mirenje sa izolovanim, povučenim životom, sam roman je teška borba da se dokaže upravo suprotno, da ne postoji čovek koji nije bitan na ovome svetu i da svako od nas, koliko god majušna trunka bio, tom trunčicom učvršćuje zid postojanja ljudske civilizacije.

Rabih Alamedine (1959) danas je jedan od najzanimljivijih pisaca u svetu. Ekskluzivno ga objavljuje izdavačka kuća Buybook iz Sarajeva, koja je dosad predstavila četiri njegove knjige: Hakawati (2009), Ja, božanstvena (2010), Koolaids – umijeće ratovanja (2011) i Žena bez koje se može (2014), koju je s engleskog prevela Mirjana Evtov. Za to delo Alamedine je dobio kalifornijsko literarno priznanje Zlatna medalja za fikciju, a ono je bilo i u najužem izboru za nagradu američke književne kritike.

Glavna junakinja romana Alija Saleh (Aaliya Saleh) ima 72 godine i živi sama u Bejrutu. Rođena krajem 1930-ih, svedokinja je kako Liban i njen grad koji pamti po lepoti i modernosti propadaju u nesrećnim višedecenijskim ratnim sukobima. Uz krevet drži kalašnjikov ne bi li se odbranila što od vojnika koji bahato upadaju u kuće, što od nasilne braće koja uz podršku majke, po pravu patrijarhalne sredine, hoće da joj uzmu stan jer je za nju samu preveliki.

Alamedinova Alija nije ni kukavica, niti je nesposobna za život. Udata sa šesnaest godina za starog, impotentnog muškarca, i rano razvedena jer je on, na sreću, imao obraza da se brak poništi, i srca da joj ostavi stan, odabrala je da sebe progna iz života i da stvarni svet podredi fiktivnom u koji se sa radošću preselila. To je svet književnosti u kojem je pronašla svoje uzore, valjano racionalno (re)interpretirajući sve događaje iz realnosti, ubeđena da je podigla čvrstu konstrukciju koja nije kula od slonovače ali jeste mesto u kojem se oseća najudobnije. Mesto samoće u kojoj joj rituali vezani za njega ne dopuštaju da bude usamljena. Porodica se, okrenuta tradiciji, udaljila od nje, zbog čega Alija nije mnogo patila. Uvek se i osećala nekako viškom, ne samo u okviru najbližih: a nije ni htela da takav status menja. To uverenje da se bez nje može čak joj je dalo i neku prkosnu snagu, jer je još od mladosti za utočište imala knjige, koje je i prevodila za svoju dušu. Svakog prvog dana u godini započinjala je prevođenje dela nekog slavnog pisca da bi ga, poslednjeg dana te godine, spakovala u kutiju i odložila u devojačku sobicu. Tako je nakupila 37 kutija sa neuvezanim listovima prevoda, neobjavljenim iz straha da neće uspeti.

Ipak, instinkt samoodržanja se opire samoći: Alija prisluškuje, zna sve o svojim trima komšinicama koje se međusobno druže, piju zajedno kafu i tračare, vodeći aktivno, prkosno i hrabro svoje živote, ništa više ispunjene od Alijnog. One žele da je uključe u svoj krug, ali ona im se odupire iako prihvata njihovu pažnju kad joj ostave hranu pred vratima, ili kad u svoja četiri zida pokušava tužno da ih imitira pa, neiskusna, farba kosu u ludačko modru boju sa kojom ne sme ni da izađe na ulicu.

Pisci koji su je formirali su najslavniji – Prust, Jursenar, Šulc, Bernhard, Zebald, Tolstoj, Gogolj, Hamsun, Kalvino, Borhes, Diras, Kuci, Notebom, Alis Manro, naročito. Među njima i dvojica sa naših prostora, Aleksandar Hemon i, kao kruna, čudesni Danilo Kiš, gigant čiju je Enciklopediju mrtvih prevela i koga u snu poziva u svoj dom da bi ga ponudila čajem, i češljem za tu „vječito neposlušnu kosu“, dok bi on pušio jer se „od cigarete nije odvajao“. Onda bi mu rekla „Sjedni, pričaj mi o svom radu“.

Kao suptilni poznavalac književnosti, muzike, slikarstva i filozofije, junakinja Alamedinovog romana podstiče čitaoca da poput nje veruje da je moć umetnosti iskupljujuća, i da ga čini boljim bićem. Ona to i jeste, ali koliko god se lepo slagala sa samoćom, ne mora nužno da bude njena jedina družbenica. A i život, koliko god obilno darovao porazima, uči da ga ništa ne može zameniti. Drastičan primer je velika iluzija Alijine najbolje prijateljice Hane koja je izmislila ljubav što nikad nije postojala i, robujući uobrazilji, sebi oduzela život.

U romanu Žena bez koje se može Alamedine postavlja bitno pitanje: šta čoveka, zapravo, formira? Odluke koje je doneo ili one koje nije? Da li ono što je izabrao da mu se desi ili ono što je odbacio? Upravo zbog te nesigurnosti koja mu ispunjava biće, njegova junakinja je od svih pisaca čijim citatima objašnjava svoj život za svoj alter ego izabrala Fernanda Pesou, a od svih njegovih heteronima samo Alvara de Kampuša, koji je želeo da istovremeno bude i deo sveta i da ostane veran sebi, baš onako kako je u poznatoj pesmi Trafika napisao: „Ja sam ništa. / Uvijek ću biti ništa. / Ni poželjeti ne mogu da budem nešto. / To nastranu, u sebi imam sve snove svijeta“.

I kao što život, iako ga sputavamo, probija iz svake naše pore, tako će i Alaja popustiti kad se poplava u kući izlije na pedeset godina njenog tajnog prevodilačkog rada, i pretvori ga u brljotinu na vodom natopljenom papiru. Dok joj u pomoć pritrčavaju komšinice, ona shvata da je nepotrebno odupirati se svetu, da se sa životom treba uhvatiti u koštac čak i ako povremeno gubiš. Jer, svaki dan od onih koji su joj još preostali jeste dobitak, makar on bio samo sunčev zrak u pustoj sobi. Tako konačno odstupaju i čitav jedan sistem postojanja i njegovi naoko utešni rituali, jer su samo ništavni slabići.

Roman Žena bez koje se može nije priča o opsesivnoj osobi koju pojedinci umeju da ocene kao ludu jer živi sama i posvećena je svom unutarnjem svetu. Ova knjiga, napisana realistički jednostavno, krije vrhunsku modernost između pasusa. Alamedin je tanani psiholog koji ne objašnjava stanja svoje junakinje već ih formira preko njene identifikacije sa umetnošću. Roman je i gorka kritika ratova uopšte, dirljiva žal za uništenim mestima u kojima su sahranjena ljudska sećanja. Bogatstvo jezika koje dočarava tečan prevod, blagi humor i široka asocijativna misao daju ovom delu životni optimizam i konačno uverenje da se bez svakog od nas – ne može.

Anđelka Cvijić

OGLEDI

Tekstovi o teoriji epa

Dok antologija o teoriji modernih narativnih formi ima na pretek, dotle zbornici o teoriji epa predstavljaju retkost i deficit

Ep je prastara forma književnosti kroz koju je čovečanstvo naučilo da pripoveda. Nažalost čini se da je ova književna vrsta već duže vremena mrtva. Ali je i dalje reč o epskim kvalitetima, o epskoj širini i epskoj veličini: o filmu Gospodar prstenova ili Vagnerovim operama, tačnije, muzičkim dramama, ili američkoj sapunskoj operi Sopranovi. Razlog tome leži na samom izvoru književne vrste kod Homera. Otuda je ep bio zadugo najotmeniji predmet poetike i književne istorije kao nauke. Zbornik Tekstovi o teoriji epa (Texte zur Theorie des Epos, Reclam, 2016) ključnih teorijskih tekstova o epu zahvata luk od Aristotela preko braće Grim do Hans-Roberta Jausa. Najviši rang koji je ep imao u sistemu književnih vrsta je istorijska prošlost. Danas je njegov status ambivalentan: iako u oblasti moderne i savremene književnosti gotovo da i nema epova, dotle je u filmu, televizijskim serijama i romanesknim ciklusima reč o epskim dimenzijama.

Otuda je bilo vreme da se pojam epa i epskog redefiniše sa teorijskog stanovišta. Dok antologija o teoriji modernih narativnih formi ima na pretek, dotle zbornici o teoriji epa predstavljaju retkost i deficit. Sada su se priređivači Natanael Buš, Regine T. Rek i Manuel Bauer prihvatili pohvalnog zadatka da odaberu odlomke ključnih pozicija poetologije, estetike i filozofije o epu, od antike do 20.veka.

Naporedo sa teorijama o epu autorima polazi za rukom da ukratko osvetle značaj teorijskih pozicija autora kao što su Aristotel, Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fridrih Šiler, Johan Volfgang Gete ili Đerđ Lukač, ili pak autora kao što su Torkvato Taso, Aleksander Pop, Fridrih Avgust Volf, Vilhem fon Humbolt, Mihael Bahtin, Erih Auerbah, Hans Robert Jaus ili Teodor Adorno. Jedan relativno pregnantan uvod priređivača privodi čitaoce ka jezgru teorija. Instruktivni esej priređivača sumira teze različitih teorije epa i nudi kompaktan istorijski pregled ovog značajnog toposa teorije književnosti.

Z. Andrić

DOKUMENTI

Mozaik sličica o Brazilu

Predsrag Dragosavac je na radiju Beograd 202 godinama vodio emisiju „Brazilska čorba“, tako da ova knjiga nije samo hronika njegovog šestomesečnog putešestvija Brazilom, nego i jedne dugogodišnje fascinacije tom zemljom, njenim ljudima, šarenilom njene kulture, muzikom, protivrečnostima njene svakodnevice

Knjiga Brazil nije za početnike Predraga Dragosavca objavljena je nedavno u izdanju IP Mostart. Reč je o žanrovski fluidnoj knjizi (po jednima dokumentarnoj prozi, po drugima kombinacija putopisa i eseja) koja predstavlja mozaik sličica o najvećoj južnoameričkoj zemlji – o prošlosti i sadašnjosti, starosedeocima i doseljenicima, gospodarima i robovima, o ogromnim gradovima i nenaseljenim prostranstvima, o ljubavi, muzici, fudbalu…

Zajedno sa brazilskim drugarom Andreom de Limom, Dragosavac je na radiju Beograd 202 godinama vodio emisiju Brazilska čorba, tako da knjiga Brazil nije za početnike nije samo hronika njegovog šestomesečnog putešestvija Brazilom, nego i jedne dugogodišnje fascinacije tom zemljom, njenim ljudima, šarenilom njene kulture, muzikom, protivrečnostima njene svakodnevice… Naslov knjige je citat izreke Antonija Karlosa Žobima, na koricama je ispisan kaligrafijom brazilskog pixa��o grafita, dok ilustracija predstavlja re-miks čuvene slike Abaporu brazilske modernističke slikarke Tarsile do Amaral. Na jeziku Tupija, starosedelaca Brazila, abaporu znači čovek koji jede ljude i ta slika Tarsile do Amaral bila je ilustracija uz Antropofagijski manifest pesnika Osvalda de Andradea, koji je slavio brazilski kulturni kanibalizam, odnosno hibridnost brazilske kulture. Moglo bi da se kaže da je ideja kulturnog kanibalima nit koja se provlači kroz celu knjigu.

Autorsko rešenje naslovne strane i korica delo je Nevene Dragosavac, dok je dizajn i prelom knjige uradio Pablo Majal. Uvodni tekst napisao je Draža Petrović. Knjiga ima 208 strana i brzo se čita. Onima koji u Brazil putuju može da posluži i kao kulturni vodič; onima kojima to putovanje još nije u planu, približiće Brazil mnoštvom neposrednih susreta, priča i dogodovština, ali i bogatom faktografijom svih vrsta.

I. J.

PRIZNANJA

Janković o ‘ajduku Babejiću

Rukopis Milana Jankovića o ‘ajduku Babejiću, pod nazivom Homoljski Dilindžer, osvojio je drugu nagradu na konkursu Zlatna sova za najbolji neobjavljeni roman, koji raspisuje Zavod za udžbenike i nastavna sredstva u Istočnom Sarajevu. Nagrada podrazumeva povelju, nešto novaca i štampanje knjige u 500 primeraka. Knjiga treba da se pojavi na jesen, 4. septembra ove godine, 4. septembra, za kad je predviđeno i uručenje nagrada u Novom Sarajevu.

K. D.

KRATKA PROZA

Svet u kome su čuda čudesna

Izbor Fantastične priče Leopolda Lugonesa, jednog od najuticajnijih pisaca u argentinskoj istoriji književnosti, koji se nedavno pojavio u izdanju zrenjaninske Agore, sadrži priče iz knjiga Strašne sile (1906) i Kobne priče (1924) i one objavljene u časopisima od 1897. do 1936, počev od prve Lugonesove fantastične priče Leptir?. Nastale u vreme kada se pozitivizmu kao dominantnoj filozofiji i realizmu kao vodećem književnom pravcu suprotstavljaju modernistička interesovanja za egzotično, okultizam i iracionalno, one problematizuju pozitivističke ideje i podrivaju temelje realistične verodostojnosti, u čijem se kulturološkom i estetskom normativnom okviru konstituiše književnost fantastičnog realizma kao suštinski subverzivni žanr. Lugonesov fantastični univerzum šarolik je koliko i njegova interesovanja, u njemu figuriraju ezoterija, okultizam, teozofija, mitovi, narodna verovanja, hrišćanski motivi, ludaci i moderni magovi-naučnici, čarobni predmeti i buntovne, inteligentne ili osvetničke životinje kao subverzivni elementi unutar ustanovljenog prirodnog ili sociokulturnog poretka. Specifično za Lugonesa je to što natprirodne fenomene često izazivaju sami junaci, bilo naučnim eksperimentima, kršenjem božanskih zapovesti, prkosnim stavom ka onostranom, ili čak taštinom i ljubavnim nepromišljenostima.

Leopoldo Lugones (1874-1938), argentinski pesnik i prozni pisac, jedan od najistaknutijih predstavnika hispanoameričkog modernizma i fantastične književnosti Rio de la Plate, koja doživljava izvanredan procvat u 20. veku s piscima kao što su Borhes i Kortasar. U Argentini se kao Dan pisaca slavi datum njegovog rođenja, 13. jun. Važnija dela, pored gore navedenih, su mu Sutoni u vrtu (1905, poezija), Sentimentalni Mesečev kalendar (1909, poezija) i Anđeo senke (1926, roman).

K. A. D.

NOBELOVCI

Lukrecijina ljudska priroda

Nobelovac Dario Fo u poznim osamdesetim godinama svog života oprobao se u novom žanru, napisavši roman Papina kći u kojem otkriva humanost i saosećajnost Lukrecije Bordžije, njenu strast za životom i njenu umešnost da preživi i uzdigne se iznad zlodela svoje porodice. O životu, velikim pobedama i sramotnim postupcima Bordžija napisana su razna dela, izvođene opere i pozorišni komadi, snimljeni prilično skupi filmovi sa čuvenim glumcima i dve televizijske serije koje su doživele neverovatan uspeh. Razlog tolikog zanimanja za ponašanje ovih ličnosti leži u njihovom bezočnom nedostatku moralne čistote, u njihovoj razuzdanosti, kako u seksualnom tako i u društvenom i političkom životu. Dario Fo, udaljivši se od senzacionalističkih ili strogo istorijskih rekonstrukcija njenog života, otkriva Lukrecijinu ljudsku prirodu, oslobađajući je stereotipa pohotne i rodoskvrne žene i stavljajući je u istorijski kontekst i svakodnevni život. On otkriva Lukrecijinu humanu stranu, njenu strast za životom, saosećajnost i sposobnost da zaobilazi mahinacije svoje porodice. Ali tu su i velelepni renesansni dvorovi, najpotkupljiviji od svih papa Aleksandar VI, pokvareni brat Čezare, pa Lukrecijini muževi i njeni ljubavnici, pre svih Pjetro Bembo, sa kojim je delila ljubav prema umetnosti, a naročito prema poeziji i pozorištu. No ipak, svi su oni samo pioni u igrama bezobzirne vlasti. Prava smotra nepotizma i skarednosti, između proslava i orgija. Isto kao danas. Roman o porodici Bordžija prvenstveno je maska našeg vremena koje nam, viđeno kroz prizmu tog razdoblja, deluje još sumornije i iskvarenije. Fo je napisao istorijski i politički roman ali na jedan vrlo neobičan i moderan način, a uspeo je da istakne i svoje stavove o današnjem svetu.

Dario Fo (1926) pre svega je dramski pisac, ali i režiser, glumac i satiričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1997. NJegov dramski rad koristi metode renesansne komedije del’ arte. NJegove drame prevedene su na 30 svetskih jezika, a kada se izvode izvan Italije, često su prilagođene lokalnim političkim problemima. Fo podstiče reditelje i prevodioce da menjaju njegove drame po sopstvenom nahođenju, što smatra doslednom primenom načela komedije del’ arte. Fo je osnivač pozorišne trupe zajedno sa suprugom, glumicom Frankom Rame. NJegova drama Slučajna smrt jednog anarhiste izvodi se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

K. L. D.

STUDIJE

O principima političke mehanike i o veštini državništva

Knjiga dr Nevena Cvetićanina (1974) Politička mehanika i veština državništva, koja je nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga, utemeljena je, odlično pisana i provokativna teorijska studija o principima političke mehanike i o veštini državništva u raznim vremenima kako na Istoku, tako i na Zapadu, od starih Kineza do starih Grka i Rimljana, od Avgusta Oktavijana i Marka Antonija do Mojsija i Muhameda kao „dalekih arhetipskih prauzora svakog državništva“. Utvrđujući da su državnici izuzetni politički mehaničari, Cvetićanin razlikuje državnike od istorijskih delatnika manjeg značaja i dometa najpre po tom što se državnik pokazuje kao dalekovidiji u susretu sa dinamičkim silama nužnosti i realnosti. On smelo ispituje karakter i prirodu državnika, i to u susretu kako sa arhetipskim i modernim istorijskim primerima, tako i sa filozofskim tradicijama i najmodernijim izrazima političke filozofije. Na temelju tih istraživanja i analitičkih uvida Cvetićanin pokazuje da je državnik, zapravo, dinamični i praktični mislilac. Otuda državnik, kako ga vidi Cvetićanin u najboljim istorijskim primerima, mora u sebi da spoji viziju i hladno procenjivanje, strast i proračun, vatru i led kako bi uspostavio uravnoteženi pristup realnostima i nužnostima vlastite zajednice i njenih istorijskih okolnosti. Utoliko je državnik antipod destruktoru čija je moć izvan svakog uravnoteženog pristupa i svrhe. Bez istinskih državnika, kao veoma retkih individua, zaključuje Cvetićanin, istorija bi bila „tek haotičan, krvav i besmislen sklop bez bilo kakve svrhe i oblika koje joj ipak daju oni koji su u njoj ostavili dubljeg traga svojim državničkim delom“. Arhipelag će uskoro objaviti još jednu knjigu dr Nevena Cvetićanina Državništvo modernog doba u kojoj autor, na temelju svojih teorijskih istraživanja, predstavlja upečatljive primere državništva modernog doba u rasponu od Rišeljea i Napoleona, preko Bizmarka, Gledstona i Dizraelija, do de Gola.

K. A. D.