Site name

Duga istorija cenzure u Srbiji

Za vreme prve vlade knjaza Miloša Obrenovića (1815-1839) u Kneževini Srbiji odigrale su se važne promene.

1

Piše: Nenad Ž. Petrović

02. maj 2017. 08:00

Velika tekovina bila je ukidanje feudalnih odnosa. Sultanovim hatišerifom iz 1830. godine Srbima u autonomnom Beogradskom pašaluku pored ostalog dato je i pravo na otvaranje tipografija. Prva i dugo jedina štamparija dopremljena je u Kragujevac 1831. godine a kupljena je u Petrogradu. Najstariji sačuvani dokument koji pominje cenzuru jeste pismo Emanuila D. Solara koji je pisao knjazu Milošu 20. decembra 1831. godine moleći za dozvolu da u Državnoj tipografiji odštampa svoju knjigu "Naznačenije putova u Turskoj Evropi". Ipak, sve do decembra 1832. godine cenzura je delovala prema nepisanim pravilima gde je konačnu reč imao knez. Prvi pisani akt iz Kneževe kancelarije kojim su utvrđena pravila delovanja cenzure pojavio se 22. decembra 1832. u Kragujevcu. Ovo "Objavlenie" nije u pravom smislu reči zakon, niti je naredba, već vrsta obavezujućeg uputstva sa pobrojanim razlozima za cenzuru u osam tačaka:

1. Hula protiv božestva.

2. Hula protiv veroispovedanija hristijanskog.

3. Misli soblaznitelne blagonaraviju.

4. Misli protiv Praviteljstva Srbskog i njegovi členova.

5. Misli protiv Praviteljstva strani i njini činovnika.

6. Pristrasna ruženja i grđenija ličnosti, čije mu drago, u knjigama ili recensijama knjiga.

7. Koje bi (knjige i drugo - N.P.) napisane bile s pismenima ?, ? i j po ortografiji poznatoga spasitelja Vuka Stefanovića Karadžića.

8. Koji bi napisanie bile bez pismena malog i velikog jera; i bez pismeni jeri /.../

Prvi i dugo jedini list u Kneževini Srbiji pokrenut je kao službeni organ 1834. godine pod imenom NOVINE SRBSKE. Nije moglo biti ni govora o nezavisnoj uređivačkoj politici lista koji je bio u rukama kneza i njegovih činovnika. Već je prvi urednik Dimitrije Davidović došavši u sukob sa knezom u pogledu koncepcije lista bio brzo smenjen. Ovakva praksa se i kasnije ponavljala i to ne samo za vreme Miloša Obrenovića.

Prva konstitucija Srbije, Sretenjski ustav, izglasana na Skupštini u Kragujevcu 15. februara 1835. godine ocenjuje se od istoričara i pravnih stručnjaka kao akt slobodoumlja. Ipak, u njegovih 142 člana nema ni reči o slobodama štampe ali ni o cenzuri! Ustav zaobilazi ovo važno pitanje iako čitavo poglavlje posvećuje "Obštenarodnim pravima Srbina". U svakom slučaju ovaj ustav prekratko je bio na snazi i njegovo dejstvo na politički život nije se moglo iskazati. Takozvani Turski ustav donet u Carigradu 23. decembra 1838. godine u formi sultanovog hatišerifa bio je kruna višegodišnjih nastojanja grupe oponenata Milošu Obrenoviću i nije bio u formi klasične građanske konstitucije. Ovaj uistinu statut autonomne provincije Srbije u sastavu Otomanskog carstva nema preambule, obuhvata upola manje članova od Sretenjskog ustava a svega nekoliko odredaba odnosi se na politička i građanska prava ali među njima nijedna se ne tiče štampe i javnog izražavanja. U nemogućnosti da vlada pod ograničenjima koja mu je nametnuo Ustav knjaz Miloš je posle bezuspešnog otpora predao vlast oponentima i abdicirao. Time započinje era ustavnobraniteljske vladavine (1839-1858) obeležena između ostalog zamašnom zakonodavno-pravnom aktivnošću i uvođenjem modernije državne uprave zasnovane na evropskim uzorima onoga doba.

Još 5. oktobra 1838. godine odlukom sa najvišeg mesta Državna štamparija stavljena je u nadležnost Ministarstva prosvete. Prema Ustavu iz 1838. godine "Provincija Srbija" imala je upravu sastavljenu iz tri resora: unutrašnjih dela, finansija i zajedničkog resora za pravosuđe i prosvetu. "Ustrojstvo centralne uprave" proglasio je knjaz Miloš u saglasnosti sa Državnim savetom 29. maja 1839. godine. ustrojstvo je propisivalo delokrug rada svakog ministarstva a za ono koje se bavilo pravosuđem i prosvetom između ostalog se kaže da se stara nad štamparijom. Tu se nalaže: "sočiniti u sporazumeniju s verhovnom vlastiju projekt za cenzuru sa nastavlenijem namereniju i potrebama zemaljskim shodnim."

Kako akt kneza Miloša o cenzuri iz 1832. godine nije bio u pravom smislu reči zakonski propis to je prava zakonska norma kojom je uvedena cenzura i propisana njena delatnost nastala u vreme kratkotrajne prve vlade knjaza Mihaila Obrenovića. Naime, vladar je u saglasnosti sa Savetom 1. jula 841. godine doneo ukaz "Dužnosti cenzora pri Pravitelstvenoj knjigopečatnji". Njime je pri Državnoj štampariji uvedena dužnost cenzora kao vladinog organa za kontrolu. Preventivna cenzura obuhvatala je taksativno pobrojane razloge. Prvih šest ponavljaju odredbe Miloševog "Objavlenija" dok je sada izostavljena zabrana publikovanja knjiga pravospisom Vuka Karadžića iako će isti biti ozvaničen u Srbiji tek 1868. godine. Novo je da se neće dopustiti štampanje podlih i pristrasnih izraza koji hvale ili se rugaju ma kome. Cenzura se neće odnositi na"dišpute i prepiranja učeni ljudi o jeziku ili drugim učebnim predmetima /.../ kojima se, ako samo nisu preterana, i znanja čelovečeska obogaćavaju i u veče sovršenstvo dovode." Osmi član ovog ukaza precizira da knjige od "slavni učeni muževa izdane i za klasičeska dela priznane, ako samo gore izloženim točkama javno neprotivodejstvuju, mogu se i u našoj Knjigopečatnji prepečatiti." To je značilo da su i ovakva dela morala biti u saglasnosti sa tadašnjim moralom i hrišćanstvom. Ukoliko bi cenzor dospeo u nedoumicu šta da čini, Ministarstvo pravosuđa i prosvete imalo je poslednju reč. "Faktor" (direktor - N.P.) štamparije ništa nije smeo da pusti u štampu ukoliko tekst nije bio overen potpisom cenzora. Poslednji, jedanaesti član ove uredbe regulisao je podelu nadležnosti tako da su knjige građanskog karaktera pregledane od cenzora pri štampariji dok su one crkvenog karaktera spadale pod nadležnost cenzora imenovanog od strane mitropolita. Nema ukaza o imenovanju prvog cenzora ali u spisku personala Državne štamparije za 1841. godinu nalazimo ime Atanasija Nikolića kao cenzora uz napomenu da je primljen na tu dužnost 21. avgusta.

Istog dana kad i ukaz o cenzuri Državni savet i knez Mihajlo doneli su i propis o dužnostima urednika NOVINA SRBSKIH. U njemu stoji da je obaveza urednika da svakog "ponedeljka" pripremi izbor i prevod članaka koji će bit štampani u "subotnjem" broju. Pre nego se prevedeni i ostali rukopisi daju u štampu moraju se podneti cenzoru na "razviđenije". Tekstove koji se tiču Srbije i srpske vlade urednik će dobijati iz Knjaževe kancelarije ili iz Ministarstva prosvete. Ukoliko se samom uredniku bude poverilo sastavljanje članka o nekom važnom pitanju on će ga takođe poslati na odobrenje cenzoru ili Kancelariji kneza ili pak Ministarstvu prosvete.

*

Posledice revolucije koja se proširila 1848. godine po Evropi nisu mimoišle ni Srbiju na istoku. Diljem Starog kontinenta ojačali su antifeudalni i liberalni pokreti. Tada padaju i začeci liberalizma kod nas. Marta meseca 1848. godine, grupa obrazovanih ljudi okupljenih oko Čitališta beogradskog uputila je molbu knezu Aleksandru Karađorđeviću da se i u Srbiji proklamuje sloboda štampe. Zahtev je u početku naišao na razumevanje vlasti. Naime, Ministarstvo prosvete prosledilo je predlog grupe građana Državnom savetu uz preporuku da se uvaži. Pretpostavlja se da uzrok ovakvoj benevolentnosti bio strah režima od nasilnih metoda koji bi podupirali ovakav zahtev. Iz pisma Ministarstva upućenog 17. marta najvišem upravnom i zakonodavnom telu očituje se da je namera privatnih molilaca bila unapređenje države i opšti napredak:

"Poznato je predhvalnom Sovjetu da su se narodi po celome svetu udružili tražeći slobodu i fizičesku i uma. /.../ No budući, da je kod pomenuti uzbuđeni naroda jedno od glavni potraživanja: sloboda pečatnje /.../ Zato Popečiteljstvo Prosveštenija po dužnosti svojoj saobštava ovo obstojateljstvo predhvalnom Sovjetu, s tom molbom, ako ono za dobro nade, da narod naš i u ovom smotreniju ne ostane iza drugi, no u svakom vidu slobodu pravu, pa i slobodu uma uživa, da izvoli takovu slobodu pečatnje odobriti, koja je kao što se odreći ne može sredstvo k mlogostručnom u državi napredku."

Vlada se pod silnim utiskom revolucija u susedstvu opredelila za popuštanje i obećavanje nečega što se nije mislilo ispoštovati. Kako je opasnost prolazila, pitanje slobode štampe sve je više zanemarivano. O njoj je između ostalog raspravljala Petrovska skupština 1848. godine. Komisija obrazovana na skupštini dostavila je Savetu i ovaj predlog na konačnu odluku pod 2. avgustom 1848. godine. Mišljenja državnih savetnika bila su oprečna - od prihvatanja do odbacivanja. Ipak, stav većine bio je negativan pa se i knez sa njime saglasio. Tako u odgovorima na narodne zahteve iznete na Petrovskoj skupštini stoji da je Okrug beogradski predložio ustanovljenje slobode štampe uz sledeća ograničenja: ličnost kneza je sveta i u njega se ne sme dirati a takođe i u Dvor (članove vladajuće porodice) kao ni u ličnost bilo kojeg građanina. Međutim, knjaz i Savet su ocenili da u Srbiji sloboda štampe nije sastavljena ni pod kakvo drugo ograničenje osim onog koje interesi otadžbine iziskuju pa se stoga narodnoj molbi iz Okruga beogradskog nije moglo udovoljiti. Tako je ovim arogantnim rešenjem vlasti ovo pitanje za neko vreme gurnuto u stranu.

... Narodna skupština donela je 23. oktobra 1870. godine "Zakon o pečatnji". Njegovim donošenjem prestala su važiti cenzorska pravila od 1. jula 1841. godine. Članom 6 ustanovljena je policijska preventivna cenzura: od svakog broja novina i periodičnog izdanja koji izlaze u Srbiji bio je obavezan štampar da najkasnije jedan sat pre početka prodaje odn. distribucije tiraža jedan primerak uruči mesno nadležnoj policijskoj vlasti ili pak posebno ovlašćenom licu koje potom donosiocu izdaje pisano uverenje o prijemu sa precizno naznačenim vremenom predaje. Primerak publikacije morao je biti svojeručno potpisan od strane štampara i odgovornog urednika ili pak njihovih zastupnika. Po isteku jednog sata od vremena upisanog u uverenju o prijemu publikacije - ukoliko pre toga ne stigne akt o zabrani - štapana stvar se mogla pustiti u promet. Od ostalih štampanih materijala (a to bi poglavito bile knjige) ukoliko su do deset tabaka primerak se morao uručiti policiji najkasnije 24. sata pre planiranog početka distribucije a za dela preko deset tabaka tri dana ranije. Od ovoga su bili izuzeti razni formulari, cenovnici, oglasi, plakate, umrlice i slično. Zakon je predvideo da svaka štampana stvar (osim prethodno pobrojanih izuzetaka) mora imati označeno ime štampara, njegovo mesto boravka i adresu štamparije kao i iste podatke za odgovornog urednika. Na crkvenim knjigama moralo se naznačiti da su štampane blagoslovom mitropolita što je značilo da crkvena jerarhija odobrava verska izdanja.

U poglavlju "O krivičnom postupku u štamparskim parnicama", propisivalo se da ukoliko štampano delo ne ispunjava formalne zahteve Zakona o pečatnji ili ukoliko se nađe da sadržinski u njemu ima nečega što je protivzakonito - policijska vlast ga je mogla zapleniti. Policija je u tom slučaju bila dužna predmet proslediti nadležnom sudu koji bi u roku od osam dana rešio pravosnažno potvrđuje li ili odbacuje policijsku meru. Iz navedenog se vidi da zakonodavac nije smatrao za shodno da decidno pobroji razloge zbog kojih se izriče zabrana zbog suštine štampanog dela već je uopšteno odredio "ako se nađe, da se u sadržaju nekoga pečatnog dela nalazi kažnjivo delo." To jasno znači da je u takvim slučajevima kvalifikacija dela i sankcija bila odmeravana prema važećem Kaznenom zakonu donetom 1860. godine.

Krivični (Kaznitelni) zakonik iz marta 1860. godine donet pod kraj vlade Miloša Obrenovića, Mihailo Obrenović temeljno je izmenio i to upravo u poglavlju koje sankcioniše prestupe protiv države, vladara, ustava, zakona, vlasti i javnog poretka. U vreme važenja Zakona o štampi iz 1870. godine ove inovirane odredbe bile su na snazi pa su shodno tome primenjivane i na prestupe učinjene štampom. Tako je paragraf 91b propisivao: "Ko rečima, pečatanim ili nepečatanim pismenim sastavom, likovima ili ma kakvim izobraženjima ili znacima uvredi vladajućeg Knjaza ili inače ma što preduzima ili govori iz čega se mrzost na njega poroditi može, da se kazni zatvorom od dva meseca do pet godina." Za isti delikt prema kneginji ili prestolonasledniku počinilac je rizikovao kaznu od jednog meseca do dve godine zatvora. Po ovom paragrafu moglo se postupati samo na osnovu odobrenja ili naredbe Ministarstva unutrašnjih dela. Prema paragrafu 92 Krivičnog zakonika bila je propisana kazna u rasponu od dvesta talira ili zatvora od jednog meseca do dve godine ili pak pedeset batina za javno pozivanje na nepokornost vlastima, zakonima, za pravdanje ili hvaljenje krivičnih dela. (Ovo "javno pozivanje" moglo je biti učinjeno ne samo usmeno već i putem štampe te su se pod ovaj delikt mogli svrstati i štamparski odn. novinarski. - N. P.)

*

Prvi srpski zakon koji je uredi oblast štamparstva i novinstva predstavljao je napredak u odnosu na zatečeno stanje u ovom pravnom domenu. Pre svega ukinut je administrativni cenzor pri štampariji ali je posmatrano sa druge strane preventivna cenzura opstala premda decentralizovana. Sada su mesno nadležne policijske vlasti vršile posao cenzora. Rok od jednog sata ostavljen za čitanje odštampanog izdanja nije bio dugačak pa je osobito u Beogradu gde je izlazio veći broj dnevnih listova moglo lako da se desi da policijski činovnik bude istovremeno zatrpan raznim novinama te usled toga ne stigne da ih dobro pogleda. Takođe, kratak je bio i rok za čitanje knjiga (za one do 160 stranica 24 sata a preko 160 stranica ti dana), sve i da uzmemo u obzir da u ono vreme one nisu objavljivane u takvom broju kao danas. To samo znači da je dnevna štampa najviše bila pod prismotrom i da se od nje očekivalo da će kršiti Zakon. Opet, ovakav oblik cenzure u odnosu na dotadašnji imao je tu nevolju po izdavača što ga je u slučaju zaplene dovodio do materijalne štete ne samo uništenjem tiraža već i sudskim postupkom koji ranije nije bio predviđen. kazne su bile predviđene u alternativi: pravilo je bilo da se najpre izriču novčane a tek u slučaju neplaćanja iste bi se pretvarale u zatvorske. Ovim Zakonom bilo je zabranjeno javno prikupljanje priloga za plaćanje ovakvih kazni a uredniku osuđenom na globu koju ne bi uredno platio u roku - automatski se zabranjivalo dalje izdavanje lista. Za uvredu nanetu putem štampe knezu, kneginji ili prestolonasledniku primenjivani su paragrafi Kaznitelnog zakona koji nisu pravili razliku po ovom deliktu bez obzira kojim načinom on bio izvršen. U ovakvim slučajevima odstupilo se od principa preimućstva novčanih kazni pa su one bile isključivo i bezuslovno zatvorske. Prema oceni Slobodana Jovanovića, pod režimom Namesništva uprkos pritisku cenzure, svaki čas nicali su novi listovi ali brzo bi se ugasili iz ekonomskih razloga. Krivac je poglavito bilo neuredno plaćanje od strane pretplatnika kao i slaba čitanost. Ove odlike će važiti i u kasnijim vremenima u Srbiji.

Na temelju Zakona o pečatnji iz 1870. godine, prema dostupnim izvorima prvi je zaslužio zabranu i uništenje tiraža humorističko-zabavni list REŠETO te je tako ušao u slavnu povest o domaćoj cenzuri. List se nažalost nije sačuvao. Znanja o njemu oskudna su i posredna ali ipak dopuštaju konstataciju da se REŠETO, kako mu je samo ime kazivalo bespoštedno razračunavalo sa pojedincima i pojavama ondašnjeg visokog društva "prosejavajući" ih kroz "sito i rešeto" na jedan humoristički ali i vrlo grub način. Najpre je Uprava varoši Beograda pod 7. maj 1871. godine dostavila Ministarstvu unutrašnjih dela opširan dopis kojim obaveštava da je zaplenila list pa moli ministra da odobri pokretanje krivičnog postupka u vezi paragrafa 91b (uvrede vladara). U policijskom aktu ocenjuje se kako je delo ostalo u pokušaju jer je celokupan tiraž blagovremeno zaplenjen. Inkriminisani sadržaj činila je jedna karikatura čime slučaj postaje još zanimljiviji:

"U primerku 8. broja novina ´Rešeta´ koji je pogreškom štampe brojem 7. označen /.../ viđela (sic!) je Uprava na strani 31. nacrtane četiri slike, od kojih prva ženska slika, koja u lancu drži vezane druge tri muške označena je imenom ´Grgurčica´, prva od povezanih muških slika označena je imenom ´Miletić´, druga imenom ´Ban´ a treća imenom ´Đorđević´. Odma ispod ovijeh slika stoji naštampan ovaj spis: ´već sam dosad banica, dnevničarka, Maletićka, još da mi je Knjeginja srećnom bi se zvala, no i to je Tu - stoji do venčanja. Vi jošte za sada stupajte za mnom kao marva!´"

Dalje se u referatu policije opisivalo kako je uredniku skrenuta pažnja na ovu neprimerenu karikaturu koja je uvredljiva po vladara a da je on obećao kako će štampati list bez nje. Vrativši se, doneo je primerak novina u kojem je bila ispravljena greška u numeraciji a ostala je ista karikatura samo sa drugačijim komentarom:

"Narodno pozorište: od kako grgurave igračice imaju pravo na ´svetlost´ valja računati od doba kada negdašnji ´dnevničar´ oprostivši se ´gazdaš aga´ postade. Ćuprija ćesarova ´glavara novoustanovaca".

Pisac policijskog izveštaja dalje ocenjuje da "ispravljenom" verzijom karikature urednik REŠETA Ljubomir Danilović "jošt je bolje opredelio, da on baš hoće da prišije vladaocu sramno delo i da ga preda podsmehu i prezrenju sveta, jer jasno tumači vladaočeve posete narodnog pozorišta u celi sramnoj." Zbog svega iznetog Uprava je odlučila zapleniti osmi broj REŠETA. Varoški sud je osnažio rešenje policije koje je time postalo izvršno. Konačno, u završnici ovog akta, molio se ministar da što hitnije izda potrebno odobrenje za krivično gonjenje Danilovića za koga se ističe kako se već nalazi u sudskom pritvoru zbog drugih nagomilanih dela iste vrste. U odgovoru, Ministarstvo unutrašnjig dela odobrilo je pokretanje krivičnog postupka protiv Danilovića i to zbog delikta uvrede kneza izvršenih u brojevima 8 i 9 REŠETA.

Istoričar Nenad Ž. Petrović autor je studije "Dobra stara cenzura - sloboda štampe u Srbiji 1870-1914", koju je objavila izdavačka kuća MOSTART d.o.o. Zemun 2016. Kroz priču o medijskim slobodama ova knjiga osvetljava težak i krivudav put demokratizacije srpskog društva i države koji nije okončan ni do današnjih dana.

U dogovoru sa izdavačem objavljujemo odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.

povezane vesti

komentari (1)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Zoran

02. maj 2017.

Sto puta bi voleo pre da sam ziveo u Srbiji 19 veka nego 20 ukljucujuci sada.