Site name

Je li Marks predviđao propast kapitalizma

U sedamdesetim godinama 20. veka mnogo se govorilo o "dobu dokolice" koje neposredno predstoji i u kome ćemo, zahvaljujući automatizaciji proizvodnje, sasvim retko uopšte raditi...

Piše: Fransis Vin

05. novembar 2017. 15:00

Je li Marks predviđao propast kapitalizma

- pa se tako pojavila i prava lavina knjiga u kojima se sasvim iskreno razglabalo o tome kako ćemo utrošiti sve to novostečeno slobodno vreme, a da ipak izbegnemo beznadežnu letargiju. Ko god danas u nekom prašnjavom antikvarijatu nađe neki od tih zaboravljenih traktata, smejaće se u neverici. Prosečni zaposleni Britanac danas u svom radnom veku na poslu provede 80.224 sata, dok je 1981. godine taj broj iznosio 69.000 sati. Daleko od toga da smo izgubili radnu etiku; naprotiv, izgleda da smo sve više porobljeni njome. Zato su sada u modi knjige čiji autori sa zebnjom postavljaju pitanje kako uopšte možemo da postignemo "ravnotežu između života i rada" u doba kada mnogi ljudi nemaju vremena ni za šta drugo do za rad i spavanje.

Karla Marksa to ne bi nimalo iznenadilo. U glavi o relativnom višku vrednosti u Kapitalu on ismeva one ekonomiste viktorijanske epohe kod kojih se "može na jednoj strani čitati da radnik treba da bude blagodaran kapitalu što razvija proizvodne snage jer se time skraćuje potrebno radno vreme, a na drugoj da tu zahvalnost mora posvedočiti time što će od sada raditi petnaest umesto deset sati". Ono čemu kapitalistička proizodnja teži, kaže Marks, nije skraćenje radnog dana, već skraćenje radnog vremena neophodno za proizvodnju neke robe. "To što pri povećanoj proizvodnoj snazi svoga rada radnik u jednom času proizvodi, na primer, deset puta više robe nego ranije, što mu je dakle za svaki komad robe potrebno deset puta manje radnog vremena, ne znači nikakvu prepreku da on i dalje radi dvanaest sati kao i ranije, te da u tih dvanaest sati proizvede hiljadu dvesta komada umesto sto dvadeset, koliko je ranije proizvodio. Štaviše, njegov se radni dan može i produžiti, tako da sada u četrnaet sati proizvede hiljadu četiristo komada." Cilj tog procesa jeste "skraćenje onog dela radnog dana u kome radnik mora da radi za sebe samog da bi se baš time produžio onaj drugi deo radnog dana u kome on može da radi besplatno za kapitalistu".

Međutim, ako sva ta dodatno proizvedena roba odjednom preplavi tržište u situaciji kada radnik (u svojoj ulozi potrošača) nije bogatiji no ranije, onda će kapitalisti ostati ogromna gomila neprodatih proizvoda. Šta onda da radi? Još u Komunističkom manifestu 1848. godine Marks je skrenuo pažnju na "trgovinske krize, koje svojim periodičnim ponavljanjem sve opasnije ugrožavaju opstanak čitavog buržoaskog društva. U trgovinskim krizama redovno se uništava veliki deo ne samo izraženih proizvoda nego i već stvorenih proizvodnih snaga. U krizama izbija društvena epidemija koja bi u svim ranijim epohama izgledala kao besmislica - epidemija hiperprodukcije". Buržoaski odnosi su, tvrdi Marks, postali preuski da bi obuhvatili sve bogatstvo koje je stvoreno. Kapitalizam ima dva načina da premosti taj problem: "S jedne strane, prisilnim uništavanjem mase proizvodnih snaga; s druge strane, osvajanjem novih tržišta i temeljitijom eksploatacijom starih tržišta. To znači, utiranjem puta za svestranije i razornije krize, kao i smanjivanjem sredstava za sprečavanje krize."

To je ciklus "rasta i propasti" sa kojim se vlade stalno bore i nastoje da ga izbegnu. Prema Marksu, nikakvo bekstvo nije moguće dokle god kapitalizam vlada: ritam plime i oseke, odnosno ekspanzije i recesije je integralni deo sistema koji ima prirodnu tendenciju ka prekomernoj proizvodnji. "Prava prepreka kapitalističkoj proizvodnji", pisao je on u trećem tomu Kapitala, jeste sam kapital". Ukoliko očuvanje vrednosti kapitala počiva na eskproprijaciji i pauperaziaciji masa, ono će uvek doći u sukob sa istovremenim nastojanjem kapitala ka neograničenom i bezuslovnom rastu produktivnosti. "Osnovni uzrok svih pravih kriza uvek jeste siromaštvo i ogrančena potrošnja čitavog društva bila njihova granica."

Kapitalizmu je, prema tome, pretilo da mu sopstveno oružje nanese smrtonosnu povredu. Posle neuspeha ustanaka iz 1848. godine, Marks je tvrdio da je nova revolucija moguća "samo kao posledica nove (ekonomske) krize" i od tada je nestrpljivo čekao da nastupi kapitalizma. O Božiću 1851. godine predvideo je: "Kataklizma mora izbiti najkasnije naredne jeseni... Sada sam ubeđeniji no ikad ranije da neće biti ozbiljne revolucije bez trgovinske krize". Svaki poremećaj na tržištu ili svaki nalet bankrotstva podsticao je takve njegove prognoze, uvek izrečene s primetnim poletom. "Povrh svega toga postoji trgovinska kriza koja se sve više i više nadvija nad nas i čiji se prvi simptomi mogu uočiti na svakom koraku. Les choses marchent (1852). "Sadašnji uslovi... moraju, po mom mišljenju, uskoro prouzrokovati zemljotres" (1853). Takva Marksova očekivanja neprestano je potkrepljivao Fridrih Engels, njegov agent u kapitalističkoj tvrđavi, koji ga je 1856. godine obavestio da će tokom narednih godinu dana nastupiti "dan mržnje kakav se nikad ranije nije dogodio; cela evropska industrija je u ruševinama, sva tržišta su prezasićena... svi pripadnici imućnih klasa su u buli, bankrotstvo buržoazije je potpuno, rat i besomučno, besmisleno rasipanje novca uzdignuti su na entri stepen".

"Kad bude nastupila", dodao je Marks, "ta kriza će ogromnom širinom svoje pozornice i intenzivnošću svoga delovanja uterati dijalektiku čak i u glave onih za koje u novom svetom prusko-nemačkom carstvu teče med i mleko."

Ta nada se potpuno izjalovila: danas, gotovo vek i po kasnije, način na koji je Marks u Kapitalu primenio dijalektiku i dalje je predmet žestokog sporenja. Sam taj metod proističe iz njegovog ranog proučavanja Hegela, koji je sintetizovao mnoge pređašnje dijalektičke oblike - od Zenonovih paradoksa do kantovske kritike - u nešto što bi se ponajbolje moglo objasniti kao proces zaključivanja koji sam iz sebe proističe, koji sam sebe plodi. Hegel to opisuje kao "spoznaju suprotnosti u njihovom jedinstvu iliti o negaciji negacije, to jest afirmaciji", iliti o traganju za suprotnostima i njihovoj sintezi u novom, višem idejnom jedinstvu. Svaka ideja proizvod je svoje slabije razvijene faze, ali sadrži i klicu jedne više ideje.

Na kraju prvog toma Kapitala, Marks tvrdi da konkurencija među kapitalistima dovodi do koncentrisanja proizvodnje u sve veće i veće jedinice, što pojačava tlačenje i eksploataciju radnika, "ali i revolt radničke klase koja stalno buja i koju sam mehanizam kapitalističkog procesa proizvodnje školuje, ujedinjuje i organizuje... kuca poslednji čas kapitalističke privatne svojine". Većina čitalaca iz ovoga izvodi zaključak da je Marks smatrao da se kapitalizam već nalazi na samrtnoj postelji - što bi bio razuman zaključak, s obzirom na apokaliptični ton kojim je pozdravio svaku novu finansijsku krizu. ("Sadašnji uslovi moraju... po mom mišljenju... uskoro da prouzrokuju zemljotres.") Ipak, bilo bi veoma iznenađujuće ako bi baš Marks izveo takvu pretpostavku. Naime, on sam je pobrojao razne istorijske faze ekonomske proizvodnje - primitivna zajednica, antička, feudalna, kapitalistička - i pritom naglasio da svaka od tih epoha traje više stoleća, ponekad čak i milenijuma, pre no što ustupi mesto onoj koja će je naslediti. Marks priznaje da je buržoaski kapitalizam daleko dinamičniji i snažniji nego ijedan raniji način proizvodnje: sam je u Komunističkom manifestu napisao da je buržoazija "stvorila sasvim drukčija čuda nego što su egipatske piramide, rimski vodovod i gotske katedrale; ona je izvela sasvim drugačije pohode nego što su bile seobe naroda i krstaški pohodi". Zar bi on onda mogao da poveruje da će to dosad neviđena snaga nestati i razvejati se posle samo jednog ili dva stoleća?

Možda i nije poverovao u to. Prvi tom Kapitala možda jeste zazvučao kao otkucavanje poslednjeg časa kapitalizma, ali u završnom poglavlju drugog toma postoji "shematski prikaz" hipotetičkih proračuna ekonomskog modela kapitalističke privrede koji stalno raste, bez kriza koje se ponavljaju i koji bi, bar na teorijskom planu, mogao večno da potraje. Iako Marks žarko priželjkuje krah kapitalizma i kraj eksploatacije - ta njegova žarka želja povremeno izbije u vidu proročanstva propasti od kojih se ledi krv u žilama - silovitost te retorike ipak je iznijansirana i data uz izvesne ograde, što se može uočiti kada se sagledava njegovo delo u celini. Marks je često predstavljan kao mehanicistički determinista koji svet sagledava u okvirima gvozdenih zakonitosti i neminovnih, nužnih posledica, ali je to samo karikatura. Tačno je da je u Komunističkom manifestu tvrdio da su "propast buržoazije i pobeda proletarijata  podjednako neizbežne"; tačno je, međutim, i da je u Osamnastom brimeru Luja Bonaparte (1852) dodao da "ljudi grade sopstvenu istoriju, ali ne isključivo po svom nahođenju; ne grade je u okolnostima koje sami biraju, već u okolnostima s kojima se neposredno suočavaju, koje su im date i prenete iz prošlosti".

U svom predgovoru prvom izdanju Kapitala Marks obećava da će objasniti "prirodne zakone kapitalističke proizvodnje... koji deluju i sprovode se s gvozdenom nužnošću". Ipak, kao nekadašnji student prava Marks dobro zna da samo postojanje nekog zakona, recimo zakona protiv pljačke, ne znači da automatski prestaje svako pljačkanje. To je posebno očigledno kod jedne od njegovih najkontroverznijih teza, one o postojanju takozvanog zakona opadajuće stope profita.

Sama ideja da će stopa profita opadati uporedo s razvojem privrede bila je zajednička svim klasičnim ekonomistima, uključujući Adama Smita i Dejvida Rikarda, iako se oni nisu slagali kada je reč o razlozima te pojave. Smit je opadanje profitne stope pripisivao gubljenju mogućnosti za profitabilnost; Rikardo je smatrao da uzrok leži u ograničenosti raspoloživog zemljišta, što neminovo dovodi do skoka zemljišne rente, pa se samim tim smanjuje profitna stopa. Po Marksovoj verziji, čiji su obrisi naznačeni u trećem tomu Kapitala, proizvođači će zbog konkurencije među sobom, morati više da ulažu u"postojani" kapital (konstantni kapital koji čine fabrika i oprema za proizvodnju), pa će samim tim ulagati srazmerno manje u "promenljivi kapital" (nadnice). Ako je, kako je on verovao, ljudski rad izvor tržišne vrednosti, onda stopa profita - ako ne i ukupna suma profita - mora opadati. "Time je samom suštinom kapitalističkog načina proizvodnje dokazano, i to kao logička nužnost koja je po sebi razumljiva, da se u njegovom napredovanju opšta prosečna stopa viška vrednosti mora izražavati u opadajućoj opštoj profitnoj stopi."

Ta odvažna, mada nedovoljno potkrepljena izjava često je bivala napadana i sam Marks je, kako se čini, očekivao te napade. Već u narednoj glavi on pokušava da pronađe razloge zbog kojih u praksi profitna stopa nije opala onako  i onoliko kako je nalagala njegova teorija. Jedan od tih uzroka sa suprotnim dejstvom leži u spoljnoj trgovini: uvoz jeftino proizvedene robe omogućuje višu profitnu stopu. Tu je takođe i poznato stanovište o rezervnoj industrijskoj armiji: povećana produktivnost čini radnike suvišnima i obara njihove nadnice, pase usporavaju i tendencije da se ljudski rad zameni skupim mašinama. Ukratko rečeno, "tu postoje uticaji koji imaju suprotno dejstvo, koji ukrštaju i ukidaju dejstvo opšteg zakona, te mu daju samo karatker tendencije". Zaista, "isti uzroci koji izazivaju padanje opšte profitne stope, izazivaju protivna dejstva koja koče to padanje, usporavaju ga i delimično parališu". Ovde se još jednom čini da Marks nastoji da preformuliše svoju tezu kako bi ona i u jednoj i u drugoj varijanti bila ispravna.

Slične rezerve možemo naći i u njegovoj diskusiji o onim endemskim  krizama hiperprodukcije (odnosno, ako na njih pogledamo sa suprotnog stanovišta, krizama nedovoljne potrošnje). Prva posledica recesije, kada ona zavlada, jeste veliki pad cena i deprecijacija kapitala. To, međutim, ponovo uspostavlja profitnu stopu, to opet omogućuje da se nastave ulaganja i rast. Odnosno, kako Marks kaže u trećem tomu Kapitala: "Zastoj koji nastupa u proizvodnji priprema teren za kasnije  proširenje proizvodnje - u kapitalističkim granicama. I tako krug biva iznova pređen. Jedan deo kapitala koji je bio obezvređen tim zastojem u funkcionisanju povratiće staru vrednost. A pored toga, sa proširenim uslovima proizvodnje, sa proširenim tržištem i sa uvećanom proizvodnom snagom opet se ide pogrešnim krugom." Zar onda ti periodični potresi ne bi mogli da se tumače samo kao mehanizmi autokorekcije, koji obezbeđuju trajni opstanak sistema, a ne kao nešto što prethodi njegovoj propasti? Po rečima Lava Trockog, "kapitalizam zaista živi kroz krize i uspone u razvoju, isto onako kao što ljudsko biće živi kroz udisaje i izdisaje".

Britanski teoretičar ekonomsko-filozofske provenijencije Fransis Vin autor je knjige "Marksov Das Kapital - biografija knjige" koji je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća Mali vrt, Beograd 2017. godine. Za Vina Kapital je nedovršeno remek delo, mnogo veće od suvo ekonomskog traktata, to je blistav portret novog kapitalističkog sveta koji je nastajao u Marksovo vreme.

Kapital je vredan čitanja i proučavanja nezavisno od toga kako se ko danas odnosi prema ideologizovanom "marksizmu".

U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige. Izbog i oprema teksta redakcijski.

povezane vesti

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.