Imamo nepotpunu cenzuru – izložba to dokazuje

On priča da se kao naučnik čitavog veka bavio dokazivanjem i pronalaženjem istine i da stoga zna da se negativna tvrdnja ne može dokazati kao što to pokušava izložba „Necenzurisane laži“, koja poručuje da nema cenzure.

– Nema načina da se dokaže da nečega nema. Nedostatak dokaza nije dokaz o nepostojanju fenomena. Ja ne mogu dokazati da su zečevi nesposobni da lete. Ja mogu samo, nažalost, surovo, žrtvovati mnogo zečeva koji bi svi pali i razbili se o beton i nijedan ne bi poleteo. I šta sam dokazao – da još uvek nisam našao zeca koji ume da leti? Ali, ne može se dokazati negativna tvrdnja – da zečevi ne mogu da lete. Logički je nemoguće dokazati tvrdnju da nema cenzure. Može se samo dokazati pozitivno, da ima cenzure i da ima slobode izražavanja a ta dva stanja su potpuno podudarna jedna sa drugim. Mi istovremeno imamo i cenzuru koja je nepotpuna i zato izuzetke od nje koji su ovde pokazani – objašnjava Nenad M. Kostić, koji je glavninu svoje karijere proveo u Americi kao profesor i šef odseka na tamošnjim univerzitetima, državnom u Ajovi i na teksaškom A&M. Pre četiri meseca se vratio u Beograd i prilično je upućen u ovdašnju situaciju, te veoma brzo analizira izložbeni materijal u Galeriji „Progres“.

– Ovde ima nešto više od 2.500 eksponata koji pokrivaju razdoblje od oko dve godine. U tom periodu ima više od 700 dana. To znači da mi ovde imamo dokaz da je u proseku u javnim glasilima u Srbiji izlazilo oko tri i po kritičnih zapisa što karikatura. To je vrlo malo. Svaka vlast mora biti spremna na kritiku javnih glasila. To nije ništa neobično ako se pojave tri i po kritična natpisa i karikature. Pitanje je koliko je bilo pohvalnih? Sigurno više od tri i po. Znači da stvari moramo gledati u kontekstu. Moja najvažnija kritika je ipak da ova izložba pokazuje i dokazuje da ima kritike vlasti a da ne dokazuje da nema cenzure nego da je ona nepotpuna. Mi imamo pozitivne dokaze koji su potpuno van sumnje da je ova vlast ugušila neka glasila, da je zauzdala neke kritičare, da je oduzela glas ili bar otežala izjašnjavanje nekim svojim kritičarima. Te pozitivne činjenice da ima cenzure su neporecive. To što je cenzura nesavršena i nepotpuna – to što ima kritike ne znači da nema i cenzure. To su elementarne logičke kategorije – konstatuje profesor i dodaje: „Partija na vlasti i partija, koja vodi glavnu reč u koaliciji mora da se pomiri sa kritikom. Naši mandatar i ti njegovi partijski drugovi treba da siđu sa tog krsta na koji su se razapeli i sa kojeg se žale kako pate i kako su žrtve.“

Prema njegovim rečima, priča o žrtvi je ovde veoma dobro primljena zato što je shvatanje političkog pluralizma i demokratije veoma slabo.

– Naši sugrađani još uvek poistovećuju pojam demokratije sa pojmom blagostanja. Kad vide da nešto ne valja u društvu oni kažu „aha, i to mi je neka demokratija“. Demokratija je onakva kakvi su ljudi sami. Ako su oni nesavršeni, sitničavi, preterano verni lični interesima a ne haju za opšte onda će i demokratija biti falična. Ja sam 38 godina živeo u možda drugoj najstarijoj demokratiji gde mnoge stvari ne valjaju jer su ljudi nesavršeni. Demokratija nije sinonim za blagostanje pravdu, jednakost i dobrotu – konstatuje profesor Kostić.

On ne bi izdvojio nijedan od „eksponata“ sa izložbe ali je izabrao da se fotografiše kod table s citatom iz „Peščanika“.

Smatra da je izložba koncipirana tako da na njoj ništa ne odskače.

– Ona je osmišljena tako da velika masa tih isečaka i citata kobajagi potvrđuje jedno isto i ona stvarno to čini ali suprotno od onoga što organizatori nameravaju – zaključuje Nenad M Kostić.