Hladni bazeni i vrele članarine

 Bez obzira što je njeno pogrešno „čitanje“ izazvalo potpuno neosnovane „polemike“ i „svađu gluvih na motoru“, možda zbog velike buke možemo i očekivati da se u smislu sistemskog finansiranja sporta u Srbiji nešto bitno promeni.

Prlainović je pre svega mislio na vaterpolo, drmao je neko tako davno u tom sportu i klub iz Bečeja, još skorije i Radnički iz Kragujevca, Crvena zvezda je „ad hok“ finansijskom agencijom čak postala i prvak Evrope, o Partizanu koji je iznedrio većinu reprezentativaca još u doba SFRJ, a posle toga retko koji nije prošao njegovu školu, da i ne govorimo. Neki od tih klubova su ugašeni, neki su na „veštačkom disanju“, a svi su „na suvom“.

Beograd, recimo, danas ima pet puta manje funkcionalnih zatvorenih bazena nego pre četvrt veka, u Srbiji uopšte su zatvoreni bazeni još uvek retkost. Da bi se neko bavio vaterpolom, pre svega mora da nauči da (pravilno) pliva. Škole plivanja su besplatne samo kad ih lokalne samouprave organizuju preko raspusta, a tad je interesovanje toliko veliko da gužve obično smažu efekte, pa čak i one dnevnopolitičke. Škole plivanja se inače plaćaju, obuka traje do dva meseca (minimum) i košta između pet i deset hiljada dinara, te tako jedna elementarna veština u startu postaje privilegija. Da jedan Milorad Čavić nije naučio da pliva kao klinac, verovatno nikad ne bi saznao koliko je dobar u tome. Ali to je manje važno. Neplivačima se izriče i doživotna nemogućnost da se rekreativno bave, posle trčanja najmasovnijim, a sa medicinskog aspekta, najzdravijim sportom. Što je važnije i tužnije.

Po istraživanju rađenom pre nekoliko godina, 30 odsto srednjoškolaca ne može (ili neće) da pretrči 800 metara, a čak 70 odsto mališana i osnovaca ima manje ili više ravna stopala (i)li manje ili više krivu kičmu. Država Srbija, koja je od „socijalističkog“ modela sporta svesno odustala, i negde drugde krenula, još tamo nije stigla, niti na putokazima piše koliko je odatle daleko. Zakon o sportu koji kakav god da je sam po sebi ne bi bio dovoljan, više je deo problema, a ne rešenja.

U tom „prevaziđenom“ modelu, sportom se počinjalo baviti u sopstvenoj školi, osim na časovima fizičkog, po školama su klubovi organizovali svoje ekspoziture, radilo se tu vrlo ozbiljno, najbolji su nastavljali bavljenje sportom, oni manje talentovani su ućarili pametno ispunjeno slobodno vreme. I bilo je besplatno, i korišćenje sale za klubove, i treniranje za učenike. Neko „prepametan“ je primorao škole da se dofinansiraju i one su „smislile“ da su im sale najkomercijalniji resurs. Izdaju ih klubovima (i rekreativcima), a klubovi bavljenje dece sportom u „svojim“ školskim salama naplaćuju od roditelja. I oni privatni (škole fudbala, košarke…), i oni „udruženja građana“. Članarine su različite, po jednoj nedavnoj uredbi ne mogu biti veće od 10 odsto prosečne plate u lokalu, što u Beogradu limit diže na blizu pet hiljada dinara. I to se odnosi samo na klubove, „školice“ kao notorno komercijalna priča u odelu „Deda Mraza“ potpuno su slobodne u pravljenju cenovnika. Deca čiji roditelji to ne mogu da im priušte, ili tako nešto drže vrlo nisko na listi prioriteta, ostaju uskraćena za mogućnost da istestiraju svoje talente, ili jednostavno – na pravom mestu i na pravi način troše višak energije. Često je prepričavana i izjava jednog osmoškolca u televizijskoj anketi kako je tužan što je u njegovoj školi ukinuta rukometna sekcija zbog toga što „trbušasti matorci“ dolaze uveče da tu igraju fudbal. S razlogom prepričavana, jer to je, nažalost, tačna dijagnoza stanja školskog sporta.

Nestručnost je, i u sportu, kao uostalom i u drugim oblastima života, naš najveći problem. Pogrešni ljudi na pravim mestima, ipak u obrazovno-vaspitnom sektoru ostavljaju i najveće posledice. Škole fudbala, košarke, tenisa… umnožavaju se geometrijskom progresijom, otvara ih ko stigne i ko tu vidi mogućnost relativno lake i sigurne zarade. Rad sa decom pretvoren je u najobičniji biznis, treneri uglavnom nemaju ni stručne kvalifikacije niti pedagoški profil za taj posao, najvažnije je da se sve naplati na vreme, i da se „deca izjure“. Ceo taj segment „komercijalnog dečijeg sporta“ potpuno je van društvene kontrole, zaboravlja se da se kroz fizičku kulturu ne razvijaju samo mišići, već i timski duh, sistem vrednosti, pogled na svet i da za tako nešto treba ustanoviti svojevrsne licence. Jer roditelji, eto, žele i da im deca (eventualno) postanu šampioni, ali (svakako) žele da postanu ljudi. Biti trener mlađih kategorija, ne sme biti tezga i samo usputna stepenica, već prestižna profesija, za koju moraju biti jasno propisane kvalifikacije, pedagoške i psihološke provere. Država je tu neophodna da sistemski reši ko može u sportu da radi sa decom i da isto tako sistemski oživi sekcije u školama, školska takmičenja koja su prerasla u dvodnevne turnirčiće, i sportsku pedagogiju inauguriše u značajnu i elitnu profesiju.