"Veliko putovanje" na krilima reformi

Na kraju duge političke karijere Rao, pravnik, pisac i kompjuterski programer, postao je prvi premijer (1991-1996) van kruga porodice Nehru-Gandi i „otac indijskih ekonomskih reformi“. Početak kraja Raove političke karijere nije bio obećavajući. Vođa dominantne Kongresne partije (CP) Radživ Gandi ga je, 1991. godine, ispustio sa liste kandidata za poslanika Lok Sabhe (Donjeg doma nacionalnog parlamenta). Rao je tada pomišljao da se zamonaši. Posle ubistva Gandija i odbijanja njegove supruge Sonje da zauzme mesto čelnika pobedničke CP, Rao je vraćen u politiku i sa 69 godina postao vođa CP i premijer druge najmnogoljudije države na svetu. U to vreme, preciznije u junu 1991, Indija je imala manje od milijardu dolara deviznih rezervi, i to uprkos značajnim pozajmicama Međunarodnog monetarnog fonda. Posle više godina, neki kažu lošeg, rukovođenja i života iznad mogućnosti, došlo je vreme za vraćanje duga. Vlada je trošila više nego što su iznosili prihodi (fiskalni deficit) a i uvoz je nadmašivao izvoz (deficit tekućeg računa). I sve je ukazivalo na to da Indija neće moći da ispuni dužničke obaveze. Prethodna vlada bila je prinuđena da rasprodaje indijsko „porodično zlato“. U maju 1991. avionom je prebačeno 20 tona zlatnih rezervi u Cirih radi podizanja 240 miliona dolara. U julu je dodatnih 47 tona zlata založeno u Banci Engleske. Vlada je podigla 600 milona hitnih fondova kako bi izbegla bankrot.

Pre nego što je postao premijer Rao je govorio da se ne razume u privredu. Takođe, ništa nije ukazivalo na to da će on usmereti privredu Indije, kojom je upravljao državni birokratski aparat, putem suštinskih reformi i zakona tržišta. „Rao je do 1991. bio protekcionista,“ ocenio je jedan indijski ekonomista. Drugi kažu da je u dubini duše bio socijalista. Rao je shvatio razmere krize 19. juna 1991, dva dana pre nego što je preuzeo premijersko mesto. Pošto ga je jedan od saradnika upoznao sa podacima, Rao je odgovorio: „Zar je situacija tako teška?“ Saradnik je uzvratio: „Još je gora!“. Prema oceni indijskih ekonomista Raov politički genije je odmah shvatio važnost devalvacije nacionalne valute (rupi), kao i trgovinske liberalizacije i odmah preduzeo konkretne korake. Premijer je razumeo da mu je potreban minister finansija sa ogromnom sposobnošću ne samo da ubedi neodlučne kod kuće, već i skeptike u inostranstvu. Tako je veoma obrazovani ekonomista sa integritetom i imun na politiku, Manmoan Sing postao otelovljenje reforme. Kasnije je Sing u dva navrata bio premijer, sve do proleća 2014, i aktuelne vlade premijera Narendre Modija.

Četvrt veka kasnije Indusi nazdravljaju ekonomskim reformama koje su preobrazile sedmu, po prostranstvu, državu na svetu (3,3 miliona kvadratnih kilometara). Indija je od najvećeg potražioca strane pomoći postala potencijalna supersila. Od jedne od zemalje Trećeg sveta postala je jedini verodostajan takmac (u Aziji) Narodnoj Republici Kini. Indija je u vreme procvata politike nesvrstanosti, čiji je bila jedan od tvoraca, predstavljala lidera Grupe 77 zemalja u razvoju (G77). Sada je, pak, članica Grupe 20 (G20), najvećih svetskih ekonomskih sila. Od nekada sporedne, postala je najbrže rastuća privreda u svetu, stala je rame uz rame sa državama BRIKS (Brazil, Rusija, KinaI Južna Afrika) i biće domaćin samita te grupacije, koji se održava u oktobru. Prihod po glavi stanovnika porastao je sa 375 na 1.700 dolara. Mereno paritetom kupovne moći (prema tržišnim cenama) Indija je sa ukupnim bruto domaćim proizvodom (BDP) procenjenim za 2016. na 8,7 biliona dolara, treća najveća ekonomija u svetu, posle Kine i SAD. Zanimljiv je podatak da se u periodu od 2004. do 2011, čak 138 miliona ljudi izdiglo iznad linije siromaštva. U 1991. su se indijska preduzeća pribojavala da će ih strane multinacionalne kompanije desetkovati. Danas, su same indijske kompanije postale multinacionalne i posluju širom sveta. U 1991. su glavni izvozni proizvodi Indije (tekstil, nakit i drago kamenje) koristili jeftinu radnu snagu. Danas, vrhunski izvozni proizvodi iz te zemlje koriste moć uma – softver, poslovne usluge, farmaceutski proizvodi i automobili. Indija je postala globalno čvorište za istraživanje i razvoj softvera.

Proteklih 25 godina mogu se nazvati vremenom uspeha privatnog sektora. On je preuzeo primat i izrodio gigatne svetske klase, Dr. Reddy’s Laboratories, Infosys, NIIT, Ranbaxy, Satyam, Tata Group, Wipro, Bharti Tele-Ventures and ITC Limited… No, mnogi Indusi smatraju da politika, pravosuđe, administracija, obrazovanje, asanacija, infrastruktura ne zadovoljavaju standarde i da nisu reformisani. Zato bi, tvrde upućeni, u narednih 25 godina trebalo da dođe do opšte modernizacije usluga koje vlasti pružaju da bi postale prvoklasne, ali do napada na neoliberalizam kako bi se obezbedilo da ekonomija postane u potpunosti liberalizovana. To je veliki plan. Pre 25 godina premijer Rao, koga su smatrali introvertnim, otvorio je ekonomiju i započeo „mahaprašhata“, ili u prevodu sa sanksrita „Veliko putovanje“.

Četiri stuba strategije Raove vlade

• Fiskalna korekcija. Visok budžetski deficit je stvaranjem dodatne tražnje doprineo kako dvocifrenoj inflaciji tako i visokom deficitu tekućeg računa. Ukinute su subvencije za izvoz, a ostale su srezane.
• Reforma trgvinske politike. Rupija je u roku od nekoliko dana dva puta devalvirala za 20 odsto kako bi izvoz postao konkurentan. Decenijama razrađivani sistem propisa i kontrola izdavanja dozvola su olakšani.
• Reforma industrijske politike. Pomenute reforme su oslobodile industriju. Preduzete su mere koje bi mogle da pospeše ulaganja, smanje unutrašnje prepreke snabdevanju i učine industriju konkurentnom.
• Reforme u javnom sektoru. Javnom sektoru je data veća sloboda da se proporcionalno uveća i pruži veći doprinos ekonomiji. Cilj je bio da se ekonomija oslobodi stega. Usledila je liberalizacija ulaganja iz inostranstva, što je pospešilo prili stranih direktnih investicija.