Kada je Alija Izetbegović 1990. godine postao član Predsedništva Bosne i Hercegovine, nije imao iskustva u politici.

Nedugo potom postao je i ratni lider bez vojnih škola, i to sve sa 65 godina – vreme kada ljudi na Balkanu odlaze u penziju.

Kontroverzni političar kompleksne ličnosti i smirenog glasa, koga su od milošte zvali dedo, ostao je upamćen kao lider bosanskih muslimana tokom krvoprolića u kom je rasparčana država, koju je on do jednog trenutka želeo da sačuva.

Njegov karijerni put obeležilo su muslimansko disidenstvo i robije tokom komunističke Jugoslavije, ali ga je u najvećoj meri trasirao rat tokom raspada zemlje.

Dok pojedini smatraju da je tad stekao oreol oca bošnjačke nacije, deo Srba i dalje ga vidi kao „ratnog zločinca koji nije odgovarao“, posebno za zločine mudžahedinskih boraca u ratu za koje su osuđeni neki od njegovih bliskih saradnika.

Da je u slučaju Alije Izetbegovića vođena istraga u vezi sa zločinima koje su počinili pripadnici Armije BiH potvrdila je i glavna tužiteljka Haškog Tribunala Karla del Ponte, nekoliko dana posle njegove smrti 19. oktobra 2003.

Dok je trajala opsada Sarajeva, najduža u Evropi u 20. veku posle Drugog svetskog rata, sve vreme je dolazio na posao u zgradu koja je često bila na udaru granata srpskih snaga, pozicioniranih na okolnim brdima.

Bio je i jedan od potpisnika Dejtonskog mirovnog sporazuma kojim je uz američko posredovanje okončan rat.

Mir sklopljen krajem 1995. omogućio je da razorena BiH započne život iznova, ali podeljena na dva entiteta srpski Republiku Srpsku i bošnjačko-hrvatski Federaciju BiH.

Kreator Dejtonskog sporazuma Ričard Holbruk je izjavio da Bosna i Hercegovina „danas ne bi postojala da nije bilo Izetbegovića“.

Stvaranje države je značajno nasleđe, saglasan je i Holbrukov kolega Robert Gelbard, bivši specijalni izaslanik američkog predsednika za Balkan.

On je upoznao Izetbegovića tek posle Dejtona, ali su u narednim godinama blisko sarađivali.

„Kod Izetbegovića me je zaista impresionirala ozbiljnost koju kod toliko drugih lidera sa kojima sam imao posla, ne samo na Balkanu, već širom sveta, nisam sreo“, kaže Gelbard za BBC na srpskom.

Naredne godine u novostvorenoj državi su donele ekonomsku stagnaciju, korupciju i politička previranja, a od tada su politički lideri sve tri strane koristili ogorčenost i podele kako bi se zadržali na vlasti.

Od Džordža Vašingtona do nepouzdanog čoveka

Slikajući portret Izetbegovića kao političara, Amerikanac Robert Gelbard koristi poređenje sa modernim malim tehnološkim firmama – startapovima.

Kako kaže, tu se jasno vidi razlika između osnivača kompanije i onog ko je finansira i upravlja, najčešće osnivač ima brilijantnu ideju, ali nije sposoban da je sprovede u delo.

„Izetbegović nije bio takav, on je jasno bio osnivač, i vremenom je učio kako da upravlja, što nije bio jednostavan zadatak, to je svakako bilo dramatično komplikovano zamršenostima koje je nametnuo Dejtonski sporazum“.

Na sličnom tragu je i Muhamed Šaćirbegović, školovani Amerikanac rođen u Sarajevu, po struci advokat, koji je tokom 1990-ih kratko bio ministar spoljnih poslova BiH i dva puta ambasador pri Ujedinjenim nacijama.

Izetbegovića poredi sa jednim od očeva osnivača Amerike – Džordžom Vašingtonom, prvi predsednikom SAD i vrhovnim komandantom tokom revolucije.

„I ranije, a i danas tako vidim, da je Alija Izetbegović Džordž Vašington BiH.

„Gledam iz američke perspektive, Vašington je imao i poraza i uspeha, ali je na kraju njegov najveći doprinos naciji bio uspešan, jer je Bosna preživela kao država, preživelo je i stanovništvo što je bio njegov najveći strah i zbog čega je potpisao Dejton“, kaže Šaćirbegović preko video poziva sa zapadne obale SAD.

U neuspehe Izetbegovića, nabraja to što nije ubedio Ameriku i Evropu da BiH postane članica Evropske zajednice i NATO-a odmah posle Dejtona, iako se o tome dosta govorilo.

Dejton, Ohajo, 21. novembar 1995. godine — Milošević, Izetbegović, Tuđman, Kristofer i Karl Bilt za stolom u Dejtonu – slika koju će biti teško ponoviti

U BiH danas brojne ulice, trgovi, džamije, aleje, pa čak i turnir u malom fudbalu nose njegovo ime.

U Sarajevu postoji Fondacija Alije Izetbegovića u čijem upravnom odboru je njegova ćerka Sabina Berberović, Muzej na čijem čelu je unuka Nađa Berberović Dizdarević.

Njegov sin Bakir Izetbegović je dugogodišnji bošnjački lider i predsednik Stranke demokratske akcije koju je njegov otac osnovao.

U Republici Srpskoj na njegovo nasleđe već decenijama gledaju sasvim drugačije.

Značaj Alije Izetbegovića nije mali, ali je negativan, zbog čega „BiH i okruženje i danas trpe posledice“, kaže Nenad Kecmanović, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i član Senata Republike Srpske, što je savetodavno telo za najviše entitetske institucije.

Izetbegović je najveću štetu naneo Bošnjacima, smatra politikolog.

„Muslimanski/ bošnjački narod ga je sledio u zabludama pa sada slaveći njega, brani i svoje zablude i teško će ih se odreći jer bi to bilo priznanje da su žrtve i patnje bile uzaludne“, kaže Kecmanović.

On danas predaje i na fakultetima u Republici Srpskoj.

„Valja uzeti u obzir činjenicu da se (Izetbegović) našao u složenoj situaciji, bez političkog iskustva, psihološki formiran u javnoj izolaciji i konspiraciji u krugu ilegale zabranjenih Mladih muslimana.

„Na vlasti se okružio `robijaškom halkom` (prstenom robijaša) i, po feudalnom nepotizmu, širom familijom. Najzad, kao što je i sam govorio `teško se snalazio u međunarodnim odnosima`“, navodi Kecmanović u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

„Drugim rečima, lako je nasedao na instrukcije i obećanja sa Bliskog Istoka i dalekog Zapada i današnja BiH je slika i prilika njegove politike“, dodaje on.

Za Izetbegovićevu unuku Nađu Berberović Dizdarević deda je uvek bio neka vrsta ideala i moralnog uzora.

„Sećam ga se kao čoveka koji je imao retke osobine, istovremeno je imao neku vrstu prirodnog autoriteta, a bio i vrlo harizmatičan, srdačan, topao.

„Voleo je ljude i oni su voleli njega, posedovao je spoj dostojanstva, duševnog mira i mentalne snage“, opisuje ponosno ćerka njegove ćerke Sabine Berberović.

„I kao deda je bio vrlo blag, vrlo strpljiv i srdačan, voleo je sve nas, imao je nas petoro unuka“, dodaje Berberović Dizdarević koja je imala 18 godina kad je umro.

Ona je danas direktorka Muzeja Alije Izetbegovića, koji čuva sećanje na njega ne samo kao političara, kako kaže, već i svetski priznatog mislioca i borca za ljudska prava.

Kako je starija, otkriva nove slojeve značenja u njegovim delima koje redovno čita, gde se vidi da se protivio svakoj vrsti radikalizma i fašizma i verovao u toleranciju, pravdu i slobodu.

Karijerni put

Alija Izetbegović je rođen 8. avgusta 1925. godine u Bosanskom Šamcu, gradu u severnoj Bosni, u uglednoj takozvanoj begovskoj porodici muslimana.

U njegovom detinjstvu, porodica se seli za Sarajevo i već sa 15 godina iskusiće život pod nacističkom okupacijom tokom Drugog svetskog rata.

U to vreme već je deo grupe Mladi muslimani, koja se borila protiv verskih ograničenja koja je nametnula Vlada Kraljevine Jugoslavije.

Kako se navodi u zvaničnoj biografiji, okosnica pokreta bili su islam, antifašizam, ali i antikomunizam, što će ga brzo dovesti u sukob i sa novim vlastima.

Odmah posle kraja rata -1946. godine, Izetbegović se našao iza rešetaka.

Kao muslimanski disident u ateističkoj novonastaloj državi kojom su vladali komunisti, dok je bio na odsluženju vojnog roka dospeo je na vojni sud i dobio tri godine strogog zatvora.

Po izlasku iz zatvora, diplomirao je pravo na Univerzitetu u Sarajevu, ali se bavio i građevinarstvom, mahom u Crnoj Gori.

Bez obzira na zanat, pratiće ga oreol vatrenog protivnika komunizma.

U tom periodu družio se sa roditeljima Muhameda Šaćirbegovića, sa kojima je zajedno bio u Mladim muslimanima.

Izetbegovićevi bliski prijatelji napustili su Jugoslaviju tokom 1960-ih, ali su ostali u kontaktu i njihov sin će tri decenije kasnije biti važno lice Izetbegovićeve diplomatije.

Kako Šaćirbegović danas kaže, Izetbegović je bio ponosan na to što je tolerantan i otvorenog uma.

„Alija je sebe video kao muslimana, ali kao muslimanskog lidera u Jugoslaviji, to je veoma važno.

„Ne mislim da je ikad razmišljao o tome da će postati lider sekularne, suverene države poput BiH i tu je došlo do prilagođavanja“, kaže Šaćirbegović, ili američki Mo Sasirbej.

Alija Izetbegović je autor čuvene Islamske deklaracije iz 1970, koju su bivše komunističke vlasti u Jugoslaviji protumačile kao poziv na uvođenje fundamentalističkog šerijatskog prava u BiH – tada jednoj od jugoslovenskih republika.

U manifestu dugačkom tridesetak strana se, između ostalog, zalagao panislamizam i buđenje islama od „Maroka do Indonezije“.

Kao cilj je definisao `islamizaciju muslimana`, uz devizu „verovati i boriti se“, ali isticao je da cilj ne opravdava sredstvo.

Nije objavljena čim je napisana, pa su je kritičari među Srbima i Hrvatima svih narednih decenija gledali kroz prizmu BiH, čitajući u njoj težnje da se napravi džihadistička Islamska država, kakva će nastati dve decenije kasnije u Africi i na Bliskom istoku.

U stvari, to je bilo naučno, a ne političko delo, koje je trebalo da promoviše filozofski diskurs među muslimanima, opisuju ga Lora Silber i Alan Litl u delu „Smrt Jugoslavije“, podsećajući da je sam autor isključio upotrebu prekomernog nasilja.

„U borbi za islamski poredak dozvoljena je upotreba svih sredstava, svih osim jednog – osim zločina. Niko nema pravo lepo ime Islama i ove borbe okaljati nekontrolisanom i suvišnom primenom nasilja“, navodi se.

„Cela priča oko te Deklaracije, u kojoj je prvi put u Jugoslaviji predočena platforma političkog islama, puna je mistifikacija i vrlo zanimljiva“, ocenjuje sarajevski novinar Senad Avdić.

Objavljena je u jednoj beogradskoj izdavačkoj kući 1988, kada je Izetbegović drugi put bio u zatvoru.

„Ta knjiga je dočekana gotovo sa euforijom u beogradskim akademskim krugovima, čitao sam recenziju Odbora na čijem čelu je bio Dobrica Ćosić, kako je to doprinos razumevanju islama i da nema veze sa prilikama u Bosni, već zahvata ceo islamski svet.

„Paradoksalno, isti ti ljudi su tokom rata su Izetbegovića optuživali za islamizaciju BiH i stvaranje nekakvog kalifata“, kaže novinar.

Njegovi kasniji potezi kao političara pokazuju da je bio opsednut tim idejama i da je pokušao i u dobroj meri uspeo da ih primeni u BiH, dodaje Avdić.

Mladost Alije Izetbegovića obeležilo je muslimansko disidenstvo

Izetbegović je drugi put uhapšen marta 1983, kada je završio knjigu Islam između istoka i zapada, koja je jasnije opisala njegov stav prema potrebi stvaranja islamske države u modernom svetu.

Zajedno sa 12 muslimanskih intelektualaca, osuđen je na 14 godina zatvora „zbog rušenja ustavnog poretka i širenja islamske propagande“ u montiranom postupku, poznatom i kao Sarajevski proces, o čemu u knjizi piše advokat optuženih Rajko Danilović.

Pojedini Srbi su kasnije optuživali Izetbegovića da želi da stvori muslimansku republiku u iranskom stilu u BiH, što je on uvek negirao.

Kuriozitet je da je, kako je sam više puta govorio, Vojislav Šešelj, lider srpskih radikala i srpski nacionalista, osuđen pred Međunarodnim sudom u Hagu za zločine protiv čovečnosti, tada docent na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, bio potpisnik peticije za puštanje Izetbegovića iz zatvora, braneći pravo na slobodu mišljenja.

Islamizacija države od manifesta do mudžahedina

Islam je za Izetbegovića bila religija, filozofija, ali i način života, ocenjuje unuka.

„Islamom je zabranjena svaka vrsta krajnosti radikalizma, ekstremizma, fašizma, kao i mržnja, ljutnja, laž, to su sve osnovni univerzalni principi u koje svi verujemo, to je i duh islama, posebno umereni ili evropski islam za koji se on zalagao.

„Za njega je islam sinteza duha i materija, sinteza Istoka i Zapada, upravo taj srednji put za koji se on zalagao“, kaže Nađa Berberović Dizdarević.

U postitovskoj Jugoslaviji, koju je mučila ekonomska kriza, a polako se nazirao i politički krah, Izetbegović je odležao deo kazne i pušten je 1988. godine.

Dve godine kasnije, kao novajlija u politici osnovao je Stranku demokratske akcije (SDA) i postaje njen predsednik.

Posle stranačkog uspeha na prvim višestranačkim izborima 1990, Alija Izetbegović postaje predsednik Predsedništva BiH, iako je tada njegov protivkandidat u stranci Fikret Abdić osvojio najviše glasova.

Kada je Jugoslavija počela da se raspada, Izetbegović je najpre pokušavao da je sačuva.

Sa makedonskim predsednikom Kirom Gligorovim ponudio je rešenje da Jugoslavija postane neka vrsta labave, asimetrične konfederacije šest republika, ali je predlog odbijen.

Pošto su dve republike Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost, Izetbegović se založio za nezavisnost BiH, koja je podržana na referendumu.

Bio je to uvod u rat koji je odneo živote desetina hiljada ljudi.

U intervjuu za Radio slobodna Evropa 2000. godine, Izetbegović je govorio o tome da mu je Gligorov ispričao „tužnu vest“ da su lideri Hrvata i Srba Franjo Tuđman i Slobodan Milošević na sastanku u Karađorđevu planirali podelu Bosne i da mu je Milošević nekoliko meseci kasnije, u leto 1991. nudio da bude prvi čovek „krnje“ Jugoslavije, ali je on to odbio.

Ubrzo potom, Gligorov i on predložiće plan o očuvanju Jugoslavije, za koju je rekao „da je odgovarala bošnjačkom narodu, ali ne po svaku cenu“.

Izetbegovića ne treba svrstavati u „tri jahača apokalipse Jugoslavije“, zajedno sa Tuđmanom i Miloševićem, jer njegov doprinos nije bio isti i imao je mnogo manji manevarski prostor, kaže Senad Avdić.

„Ušao je u politiku kao anonimus, u velikoj meri i naivac, a možda čak i diletant, posebno zbog toga što je bio nekoliko godina u zatvoru, pored njega su prolazili neki turbulentni događaji koje on nije mogao na pravi način razumeti“, navodi urednik.

Iako je Izetbegović došao na čelo države koja je klizila u sukobe, skoro da se nije pripremao za to, nadao se da će intervencija Ujedinjenih nacija ili Amerike sprečiti konflikt, navodi se u knjizi Adama le Bora „Milošević“.

Piše i da se tada pričao vic da je Izetbegović polagao nadu u zlatnu ribicu.

U tom vicu Tuđman, Milošević i Izetbegović na pecanju ulove zlatnu ribicu koja će im ispuniti želju, ako je puste.

Milošević traži da se uništi nezavisna Hrvatska, ribica pristane, Tuđman poželi da Srbija bude poražena, ispuni mu i to, Izetbegović pita da li je stvarno Hrvatska srušena i Srbija poražena,`ako jeste, meni može jedna kafa`.

Vremešni lider nije se dobro snalazio ni u ratnim okolnostima, iako je imao iskustva u zavereničkom delovanju, dodaje Avdić.

„Bio je tu na potpuno stranom terenu.

„Mislim da smo jedina država u svetu na čijem je čelu u ratu bio čovek kome se sudilo kao dezerteru“, kaže Avdić kroz smeh.

U to vreme počeće islamizacija Armije BiH, navodi ovaj sarajevski novinar.

Zloglasni mudžahedinski borci iz Avganistana i drugih islamskih zemalja koji su došli u BiH tokom rata, najpre su se borili na strani Bošnjaka, a zatim postali i zvanični deo Armije BiH.

Za ratne zločine koje su počinili njihovi borci, osuđen je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu komandant glavnog štaba Rasim Delić.

Na teret im se stavljalo, između ostalog, da su srpske vojnike terali da ljube odrubljene glave.

Pitanje koje se od tada postavlja jeste da li je Alija Izetbegović znao za te događaje i da li je mogao da ih spreči.

„Njegova priča je da je bio prisiljen da dovede islamističke borce, jer je izostala podrška zapada i da nije imao drugog izbora, nego da se prikloni onima koji su bili voljni da mu pomognu.

„Tobože on to nije hteo, ali mislim da to nije istina, već je to deo njegove političke agende“, navodi Avdić.

Islamisti će postati deo Armije BiH Izetbegovićevom odlukom, dodaje.

„Ta će ga hipoteka i celu Bosnu i Hercegovinu pratiti do danas.

„Dolazili su ne samo psi rata, već i misionari i nastavili su da budu tu, ne postoji nijedan iskren potez Izetbegovića ili njegove stranke da se sa njima raskrsti“, kaže Avdić.

Smiren i sa autoritetom bez povišenog tona

To što je Izetbegović u „vreme kad je đavo došao po svoje, umeo da se kontroliše“, fascinira Miodraga Živanovića, profesora Filozofskog fakulteta u Banjaluci.

„Bio je smiren čovek, razuman, odmeren, kad je reč o mentalnom sklopu, a kad je reč o politici, on je zaista bio pravi muslimanski vernik i čovek koji je nastojao da vrednosti islama ugradi u društvo, poput pomirljivosti prema zajedničkom životu“, kaže Živanović.

Kao političar ostavio je dubok trag u bosansko-hercegovačkim prilikama, smatra.

„I u ratnim godinama prepunim zločina i tragedija, on je uspevao da autoritetom dosta tih stvari reši“, kaže Živanović, dodajući da je Izetbegović imao autoritet bez potrebe da povisi ton.

Ovaj filozof je verovatno bio jedini doktor nauka, koji je bio učesnik rata u BiH od prvog do poslednjeg dana i to kao visokopozicionirani oficir Vojske Republike Srpske.

U politici je uvek vodio računa da sve što se događa ne bude brutalno, dodaje.

„Njega je krasila blagost, a kasnije njegovi naslednici nisu imali sposobnost, ni širinu da mogu tako da reaguju i otuda je gubitak jednog takvog čoveka nešto što se ne može lako nadoknaditi“, kaže Živanović.

Muhamed Šaćirbegović — Šaćirbegović je početkom 2000-ih uhapšen u Americi po zahtevu vlasti u Sarajevu. Teretili su ga da je proneverio 600.000 dolara dok je bio u UN, ali po odluci američkog suda nije izručen BiH, jer se protiv njega tamo nije vodio sudski postupak i uz kauciju je pušten na slobodu.

Kidnapovan na aerodromu

Trezvenost je pokazao već na samom početku sukoba u proleće 1992.

Evropska zajednica 6. aprila 1992. godine, na osnovu ishoda referenduma, priznala je Republiku Bosnu i Hercegovinu kao nezavisnu i suverenu državu.

Mesec dana kasnije na sarajevskom aerodromu JNA je uhapsila Aliju Izetbegovića, tada predsednika BiH i komandanta oružanih snaga, po povratku sa mirovnih pregovora u Lisabonu.

Sa njim je, tokom te jednodnevne drame bila ćerka Sabina, koja je o tome govorila za BBC.

Ispričala je da su im naoružani vojnici nekada multietničke armije prišli odmah po sletanju.

„Mogla sam da vidim da su neki i dalje nosili simbole JNA, armije svih naroda, a bilo je onih koji su postali srpska vojska.

„Neki su i dalje imali petokrake na kapama, a drugi su ih već poskidali“, rekla je Sabina Berberović pre desetak godina.

U gradu su se već vodile borbe između JNA i bosanskih snaga formiranih od jedinica teritorijalne odbrane i stanovništva.

Sve se završilo kada se Izetbegović telefonom uključio u program televizije Sarajevo i zatražio pomoć, posle čega je pušten.

Bio je to tek početak sukoba u kojima je stradalo sto hiljada ljudi, a raseljeno više od polovine stanovnika najjugoslovenskije jugoslovenske republike.

Kada je počeo rat, Alija Izetbegović je naglo smršao, opisuju ga autori knjige „Smrt Jugoslavije“.

„U roku od godinu dana, izgledao je umorno i nespretno, nedovoljno obučen da se nosi sa sukobom koji je besneo oko njega. Činilo se da njegov ubrzan gubitak kilaže odražavao uništenje bosanskog ideala“, navode.

`Lagao da ne trepne`

U to vreme, od 1988. do 1992. Nenad Kecmanović je bio dekan FPN u Sarajevu i rektor Univerziteta, odakle je vrlo blisko pratio Izetbegovićev politički angažman.

Tokom 1990. ovaj politikolog i sam se politički angažuje.

U Sarajevu osniva ogranak za Bosnu i Hercegovinu Saveza reformskih snaga Jugoslavije, partije Ante Markovića, poslednjeg premijera SFRJ, čiji je bio predsednik do 1992 dok nije otišao za Beograd.

Za Izetbegovića, koga je i lično poznavao, kaže da je bio „krajnje nepouzdan za bilo kakav dogovor“, koristeći se „vrdanjem, dvosmislenostima i nedorečenostima“.

„Odustajao je od dogovorenog, povlačio potpis, bio je sklon sitnim prevarama, što je bilo neprilično njegovom statusu i godinama.

„I oni koji su sa njim blisko sarađivali poput Nijaza Durakovića svedoče da je, `iako iskreni vernik, lagao da i ne trepne`, on je to u nekim intervjuima objasnio: `Pre podne mi se čini bolje ovako, a popodne onako, ali i život je pun protivrečja`“, citira ga Kecmanović.

I Kecmanović, kao i Senad Avdić, dok opisuju Izetbegovića koriste izraz ketman.

Ketman ili takija (arapski: zaštita) u islamu predstavlja praksu prikrivanja verovanja, odnosno musliman može da se odrekne redovnih verskih dužnosti ili da radi ono što je inače zabranjeno kada mu je ugrožen život ili je napadnut.

„Diskrepanca između Izetbegovićevih reči i njegovog ponašanja pokauje taj obrazac ketmana ili mimikirije“, kaže Avdić za BBC na srpskom.

‘Dedo’

Izetbegović je, kao ratni lider, stekao međunarodni ugled, tokom višegodišnje opsade Sarajeva koje su sa okolnih brda napadale snage bosanskih Srba.

Vodio je vladu u kojoj su dominirali muslimani iz zgrada sa vrećama peska u centru grada, simbolizujući prkos vlade u ratu.

Čovek koji je u tridesetak strana dugačkoj „Islamskoj deklaraciji“ napisao: „Nezamislivo je da se Musliman žrtvuje za bilo kakvog cara ili vladara, ma kako se on zvao, ili u slavu neke nacije, partije ili čega sličnog, jer po najjačem islamskom instinktu on u ovome prepoznaje jednu vrstu bezbožništva i idolatrije“, postao je „otac nacije“.

Mnogi bosanski Muslimani su ga od milošte zvali „dedo“.

U većini su oni koji od njega prave kult ličnosti i sveca od njega, ali ima i onih koji ga optužuju za ratne zločine, kaže sarajevski novinar Senad Avdić.

Podseća da je na Izetbegovićevoj sahrani – dženazi Pedi Ešdaun, visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH, nazvao „ocem bošnjačke nacije“, a odmah potom je saopšteno da se u Hagu protiv njega vodila ozbiljna istraga.

„Između te dve krajnosti bi trebalo potražiti odgovor šta je zaostavština Alije Izetbegovića.

„Tu je svakako i SDA, stranka koju je on osnovao, a preuzeo njegov sin Bakir, rekavši nedavno da ju je `nasledio od oca`“, kaže dugogodišnji glavni urednik nedeljnika Slobodna Bosna, poznat po kritičkom odnosu prema Izetbegovićima.

Kako kaže, Izetbegović nije imao poverenja u demokratske institucije i lako bi skliznuo u autokratski način vladanja.

Posleratni period i upoznavanje Dodika

Ipak, u mirnodopskom periodu Izetbegović je bio „mnogo, mnogo pragmatičniji“ od ostalih kolega u tročlanom Predsedništvu, kolektivnom šefu države, koje je trebalo da izgradi institucije na federalnom nivou, priseća se Robert Gelbard.

„Imali smo izuzetno dobar odnos, mada nekad komplikovan jer se nismo slagali oko nekih pitanja.

„Pošto sam bio predstavnik vlade Sjedinjenih Država i predsednika, često smo pokušavali da nametnemo rešenja na koja je on ponekad nerado pristao“, dodaje iskusni diplomata.

Tvrdi da je Izetbegović, za razliku od uvreženog mišljenja, bio prozapadni, posebno proamerički političar.

Imao je Izetbegović, kaže američki diplomata, dobar odnos sa Iranom, ali ga ipak, vidi ga „više kao nacionalistu, nego kao islamistu“.

Koliko je bilo teško u to vreme balansirati između tri strane koje treba zajedno da odlučuju, pokazuje situacijom kada je trebalo osnovati Centralnu banku BiH.

Gelbard svedoči da su sati beskrajnih sastanaka završeni su tako što je u sobi zaključao svu trojicu lidera i on je zajedno sa kolegama čitave noći pregovarao dok nije postignut dogovor.

„Izetbegović je bio najkonstruktivniji igrač, a Centralna banka je najjača federalna institucija koja danas postoji u BiH“, kaže ovaj ekonomista po obrazovanju, napominjući da je danas BiH postala nefunkcionalna država.

Njujork tajms je objavio 1999. priču da je u BiH nestalo milijardu dolara humanitarne pomoći, čiju raspodelu su kontrolisali lideri Bošnjaka, Srba i Hrvata.

Dok je redovno boravio na Balkanu, Gelbard je kumovao i prvom susretu Izetbegovića i Milorada Dodika, višegodišnjeg lidera Republike Srpske.

Dodik, istaknuti srpski nacionalista, sredinom devedesetih imao je snažnu američku podršku.

„SAD su mu dale i političkog savetnika“, kaže Gelbard.

Tokom zajedničkog sastanka u Banjaluci 1997, shvatio je da Dodik nikad nije upoznao Izetbegovića – pozvao je helikopter SFORa, međunarodnih vojnih snaga pod komandom NATO, da ih preveze do Sarajeva, na šta je Izetbegović odmah pristao.

„Ušao sam u sobu i predstavio ih i imali su jako dobar sastanak.

„I Dodikovi utisci su bili veoma pozitivni, to je bio dobri Dodik u prvoj fazi“, kaže Gelbard.

Alija Izetbegović je sahranjen na šehidskom mezarju, groblju boraca, u Sarajevu uz najviše državne počasti

Danas je Dodik već godinama pod američkim sankcijama, a od 2022. i pod britanskim zbog, kako je obrazloženo, „potkopavanja legitimiteta i teško izvojevanog mira“ u Bosni.

Tokom proteklih decenija, obojica će ostati značajni politički igrači na komplikovanoj šahovskoj tabli BiH.

Dodik je danas redovno u političkim sukobima sa Bakirom Izetbegovićem, koji je i nedavno izglasan za lidera stranke SDA.

„Za Srbe je Alija Izetbegović ratni zločinac, a za zločine nije odgovarao“, izjavio je ranije Dodik.

„Gde ima dima, ima i vatre” – porodice poginulih u strahu od ponovnog sukoba

Istraga bez epiloga

Istraga pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju protiv Izetbegovića je vođena zbog ratnih zločina, ali ne i zbog zločina protiv čovečnosti, rekla je Karla del Ponte, dodajući da je posle njegove smrti, istraga prekinuta.

Gelbard Izetbegoviću zamera nešto drugo – što nije dovoljno uradio na povratku izbeglica u glavni grad, iako je bio otvoren, šaleći se da je sam bio zastupnik `ostalih`.

„Nadao sam se da će Sarajevo biti model za to i da će ponovo stvoriti multikonfesionalni grad kakav je bio pre“.

Prema podacima poslednjeg popisa 2013. godine, u Sarajevu danas živi 77 odsto Bošnjaka, 12 odsto Srba i oko sedam procenata Hrvata.

Pročitajte i ove priče o 30 godina rata u Bosni i Hercegovini:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

Ostali komentari (0)

Balkan: Alija Izetbegović, smireni lider Bosne i Hercegovine, ili otac nacije koji i dalje izaziva brojne kontroverze