Doniranje tela medicini: Telo zaveštano nauci – ali korišćeno za testiranje bombi

Čovek koji je donirao majčino telo organizaciji za koju je mislio da je centar za istraživanje Alchajmerove bolesti, kasnije je saznao da je ono bilo korišćeno za testiranje eksploziva. Šta se događa nakon što telo zaveštamo medicinskim naukama?

Na videlo su nedavno izašli novi detalji tužbe protiv Centra za biološke resurse u Arizoni. Agenti FBI-ja su 2014. godine upali u ovaj centar i otkrili jezive ostatke stotina odbačenih delova tela.

Centar je zatvoren, a zaposleni su optuženi za nelegalnu prodaju delova tela protivno željama donatora.

• Ona je saznala ko je bila žena od koje je dobila srce
• Ko je vlasnik mojih organa

Članovi porodica osoba čija su tela bila donirana, verovali su da će posmrtni ostaci njihovih najmilijih biti korišćeni za medicinska i naučna istraživanja, pokazuju sudska dokumenta.

Džim Staufer je jedan od mnogobrojnih oštećenih koji tuže centar.

On je za stanicu iz Feniksa ABC 15 rekao da je mislio da će donirano telo njegove majke biti korišćeno za proučavanje Alcahjmerove bolesti od koje je bolovala, ali je kasnije saznao da ga je vojska koristila za istraživanje posledica izloženosti eksplozivima.

On kaže da je u formularima koje je dobio od centra, izričito štiklirao „ne“ na pitanje da li se slaže s tim da telo bude korišćeno za testiranje eksploziva.

Kako funkcioniše doniranje tela u Americi i šta ljudi očekuju?

Zašto ovo polje u Americi nije regulisano?

Iako donacije organa reguliše američko Ministarstvo zdravlja i ljudskih usluga, zaveštanje tela i dalje ostaje neregulisana oblast.

Kupovina i prodaja tela predstavlja krivično delo, ali je dozvoljeno naplaćivanje „razumne“ svote za „obradu“ tela. To podrazumeva uklanjanje, skladištenje, prevoz ili odlaganje.

Šta čini „razumnu“ svotu takođe je otvoreno za različita tumačenja. Ustanovama je omogućeno da uglavnom same uspostavljaju internu praksu i politiku.

Ne postoji poznati nacionalni ili globalni registar koji bi prikupljao podatke o tome koliko je tela donirano za medicinska istraživanja svake godine.

Ali procenjuje se da hiljade ljudi u Americi zaveštavaju tela verujući da čini dobra dela i da će se njihovi posmrtni ostaci koristiti za medicinska istraživanja.

Univerzitetski centri za doniranje leševa uglavnom koriste tela kako bi obrazovali studenata medicine. Mnoge institucije, kao što je Univerzitet u Kaliforniji, obavezale su se da sprovode transparentni program.

Drugi, poput Ustanove za antropološka istraživanja na Univerzitetu u Tenesiju, poznata kao „Farma tela“, treniraju forenzičke timove.

Brendi Šmit, izvršna direktorka anatomske službe pri Univerzitetu u Kaliforniji, rekla je za BBC da ono što se dešava doniranom telu zavisi od vrste centra kojem je dodeljeno.

„Svako ko razmišlja o donaciji u svrhe edukacije i istraživanja mora da bude siguran da zna svrhu postojanja organizacije kojoj donira, bilo da se radi o akademskoj instituciji, državnom odboru za anatomiju, privatnoj kompaniji, i tako dalje, kao i šta podržavaju darivanjem.“

Šmit kaže da važeći propisi nisu dovoljni da zaštite donatore i one koji se bave medicinskim naukama.

„Zakon o uniformnom anatomskom daru (UAGA) sastavila je Komisija za uniformne zakone, a radi se o zakonu na nivou države koji može da modifikuje savezna država Kalifornija.

„Ovim zakonom je propisano kako i ko može da dopuni i povuče anatomski dar, kao i opšti tip upotrebe dara, kao što su transplantacije i klinička terapija, obrazovanje i istraživanje.

„Zakon se ne bavi izjavama o pristanku, konkretnom upotrebom, transferom, praćenjem, većinom aspekata konačnog odlaganja ili modelom zarade“, kaže Šmit.

Šmit kaže da je odavno trebalo da se pojavi „dopunska regulativa“.

„Odsustvo konkretnije regulative dovelo je do ovoga gde smo sada, sa tragičnim zloupotrebama želja donatora ili porodice da ostave pozitivni trag.“

„Postojeći propisi trebalo bi da se pojačaju i mislim da je krajnje vreme za dopunsku regulativu, uključujući jasan proces autorizacije i pristanka kako bi donatori i porodice mogli da donesu utemeljenu odluku“, kaže ona.

Pored UAGA, postoje i druge smernice kako rukovati telima posle donacije, kao što je ona Američkog udruženja anatoma.

Ona kaže: „Programi donacija tela trebalo bi jasno da opišu upotrebu leševa u sklopu institucionalnih i edukativnih potreba.“

Američko udruženje banaka tkiva akredituje organizacije u ovom sektoru, iako ta akreditacija nije obavezna.

Veruje se da Centar za biološke resurse u Arizoni nije bio akreditovan i da je vodio poslovanje isključivo u svrhu profita. Nudio je besplatne usluge transporta da se pokupe tela i besplatnu kremaciju, što je bilo privlačno porodicama sa niskim primanjima.

Njegov vlasnik Stiven Gor izjasnio se krivim 2015. godine, ali mu je izrečena samo uslovna kazna. Veliki broj porodica sada tuži njega i kompaniju za zloupotrebu tela i nepridržavanje obećanja datih u formularima o pristanku.

„Ljudi koji razmišljaju o donacijama mogu biti u ranjivom stanju i pogrešno je iskorišćavati njihovo tugovanje ili nameru“, kaže Šmit.

Doniranje tela u drugim delovima sveta

U Engleskoj, Velsu i Severnoj Irskoj, Odeljenje za ljudska tkiva (HTA) izdaje dozvole i radi inspekcije u organizacijama kojima se tela doniraju u svrhe medicinskih istraživanja.

Postoji nekih 19 institucija širom Velike Britanije koje prihvataju donacije tela, a ljudi obično biraju najbližu svom domu ili oblasti iz koje potiču.

Ljudi se upućuju na instituciju preko internet stranice HTA-e ili lekara opšte prakse, advokata ili lokalnih vlasti.

U drugim zemljama, verska uverenja mogu da utiču na odluke o doniranju tela medicinskim istraživanjima. Na primer, u nekim afričkim zemljama čak je i doniranje organa tabu, a sakaćenje tela smatra se da je u suprotnosti sa nekim verskim učenjima.

U Kataru, bolnica koja uvozi delove tela za najsavremenija istraživanja medicinske nauke radi već 12 godina.

Bolnica Aspetar otvorena je 2007. godine i osmislila je Program gostujućih hirurga kao postdiplomsko iskustvo za doktore iz svih delova sveta. Hirurzi tamo ne koriste replike delova tela već „uzorke“.

U krajnje birokratskom procesu koji podrazumeva zajednički rad šest vladinih ministarstava, uvoze se pravi delovi ljudskih tela (uglavnom ramena, kolena, članci i torzoi), a najveći deo njih se dobavlja iz SAD-a.

Besmrtni leš

Iako su jezivi detalji onoga što se desilo u Centru za biološke resurse u Arizoni skrenuli pažnju javnosti na industriju doniranja tela, sama praksa smatra se neprocenjivom za razumevanje ljudskog tela.

Jedan od najzapaženijih slučajeva je onaj Suzan Poter. Ova starija žena iz Denvera je 2015. godine donirala svoje telo doktoru Viku Spiceru sa Univerziteta u Koloradu za njegov Projekat vidljivog čoveka, program koji pretvara leševe u virtuelne uzorke.

Suzanino telo je zamrznuto i isečeno na 27.000 tananih kriški. Svaki segment je fotografisan i Poter je danas poznata kao „besmrtni leš“, pošto se slike virtuelno slažu i renderuju u potpunu 3D sliku njenog tela.