Dorćolsko narodno pozorište: Prostor slobode na donjem Dorćolu

Oronulo zdanje u kome su nekada bili smešteni zanatska radionica i magacin postalo je autentični kulturni centar.

Filipu Gajiću, reditelju i osnivaču ovog pozorišta, ne dopada se etiketa „alternativno pozorište“.

„Imam otpor kad neko kaže privatno pozorište, upravo sam objašnjavao glumcima da ovo nije moje, već naše pozorište. Doživljavam ovaj prostor kao progresivno pozorište.“

Veteran KPGT-a, pod vođstvom Ljubiše Ristića, Gajić je godinama želeo da pronađe prostor koji će oblikovati po sopstvenoj želji.

U četvrti u kojoj su pre rata živeli Jevreji, našao je zapušten magacin koji je prilagodio da bude pozorišna scena.

Kako deca vide sebe, druge i društvo u kome žive

„Najveći srpski prijatelj“ ili potvrda sile na Balkanu

Na raskršću

Činjenica da Dorćol znači „četiri puta“ odredila je i repertoar pozorišta, pa je prva predstava „Sestre braće Baruh“ o čuvenoj dorćolskoj, jevrejskoj porodici.

Gajić želi da religije kao sfere u kojima se odvijaju priče čine četiri stuba repertoara.

Pored priče o beogradskim Jevrejima, na repertoaru je „Šeherezada“ koja se odvija u muslimanskom svetu, zatim „Snovi Ksenije Petrogradske“ s pravoslavnom tematikom, o ženi koja je posle smrti muža obukla muško odelo i nastavila da živi kao beskućnik.

Komunizmom kao religijom bavi se predstava „Lude noći nad Sovjetskim Savezom“ po tekstu Muze Pavlove.

Predstava koju radi glumac Slobodan Beštić „Pejzaži“ to tekstu Ingmara Bergmana, vezana za protestantski svet, a što se katoličanstva tiče u planu je „Saloma“ Oskara Vajlda.

Opstanak na ivici

Dorćolsko narodno pozorište nije do sada imalo značajniju podšku zvaničnih institucija kulture.

Pored režije i dramaturgije, Gajić postavlja scenografiju, dočekuje publiku, naplaćuje karte i radi za šankom.

Ansambl čine mladi i nezaposleni glumci, koji zarađuju neznatne sume od prodatih karata.

„Navikli smo ljude da ovde svi kupuju karte, mogu da vas častim pićem, kartama ne mogu da vas častim, jer time glumcima zavlačim ruku u džep“, objašnjava on.

U sred razgovora u dvorište ulazi stariji gospodin na biciklu i raspituje da se li ima karata za večernju predstavu.

Gajić publiku opisuje kao raznovrsnu, često dolaze mladi, ali i ljudi koji često idu u pozorište. Oni koji rezervišu karte unapred, iznenade se kad vide kako Kosmodrom izgleda.

Scena je na sred pravougaone prostorije, posetioci se gledaju međusobno, glumci se nalaze na metar od publike.

„Gledaoci mogu da vide jedni druge, to ljude tera da budu aktivni, da misle i da povezuju, da se i bolje osećaju, a dolaze iz krajnje banalnog sveta“, tvrdi on.

Kad stignete u pozorište, kažu vam da sednete gde želite, a platićete kartu „kad stigne kondukter“.

„Nekad se dogodi da vratimo publiku, jer nema mesta, a nekad glumci igraju pred troje-četvoro ljudi“, kaže Gajić.

Ko je Filip Gajić

• Sa 14 godina postao član čuvene jugoslovenske trupe KPGT. Igrao je u predstavi „Oslobođenje Skoplja“ Dušana Jovanovića sa Radetom Šerbedžijom.
• Režirao je preko trideset komada po tekstovima autora kao što su Šekspir, Tolstoj, Krleža, Bora Stanković, Čehov, Bukovski…
• Za Ljubišu Ristića s kojim je godinama sarađivao kaže da je u pozorištu ono što su Ivo Andrić i Danilo Kiš u književnosti.
• Objavio je roman „Pisma Danilu Kišu“ 2009.
• Film „Sizif K“ snimio je 2015. po sopstvenom scenariju.

„Institucija od nacionalnog značaja“

Iako je očekivao da će mu se javiti mladi reditelji s idejama šta mogu da rade u ovom pozorištu, to se nije desilo.

„Njihova ambicija je da rade u institucijama, imaju potpuno pogrešnu predstavu šta je pozorište i žele da grade ‘karijeru’.“

Pošto je dugo godina radio s Ljubišom Ristićem, što veruje da ga je „obeležilo“ kod jednog dela publike i kritike, Gajić ne želi da pravi kompromise sa zvaničnom pozorišnom politikom.

I pored pisanja medija o Dorćolskom narodom pozorištu, kritika je zaobišla ovu scenu.

Savremena pozorišna produkcija ga ne uzbuđuje, jer smatra da je „angažovano pozorište“ postalo degutantno, jer reditelji „samo gledaju da nekoga pljunu i izvređaju“.

„Tražimo novi način da pričamo priče, da ne bude tvrdo i okoštalo, da približmo brzini vremena u kojem žive“, zaključuje on.

Na opasku da je ironičan zato što na vratima pozorišta stoji natpis „institucija od nacionalnog značaja“, s osmehom odgovara: „Mrtav sam ozbiljan“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]