Evolucija: Zašto neki delovi ljudskog tela nemaju nikakvog smisla

Teško ćete pronaći životinju sa svojstvima koja nisu rudimentarna ili koja su beskorisna: atrofirane oči, odbačena krila ili mužjake sa dojkama, da nabrojimo samo neke.

Sve su to pokazatelji istorije, nasleđe dalekih rođaka, svojstva koja se više ne koriste i koje će evolucija tolerisati još neko vreme ili ponovo upotrebiti ako zatreba, kao u slučaju očiju koje se mogu pronaći ispod kože nekih krtica, pingvinska krila koja se koriste kao peraja ili krilca insekata koja počinju da služe kao neka vrsta ulara.

Od samog jezgra svake ćelije, pa do arhitekture naših organa, ljudsko telo takođe nosi tragove i rane koje su posledica dugačke i uporedne evolutivne istorije.

Prirodno, nisu svi delovi našeg tela koristila svrsi, inače bismo morali da se zapitamo zašto mi (ali ne i neandertalci) imamo podbradak. Smešno bi bilo da po svaku cenu tražimo svrsishodnost.

I zaista, bez obzira na divne proporcije da Vinčijevog Vitruvijevog čoveka ucrtanog u krug i kvadrat, naša fizička svojstva su uglavnom kolekcija neusklađenosti dostojna jednog Homera Simpsona.

• Pronađena lobanja čovekovog rođaka stara dva miliona godina
• Zašto bi „post-prirodno” doba moglo biti čudno i lepo
• Kako je tekla evolucija: Ko su ljudski preci slični majmunima

Tako se, na primer, u slučaju muškaraca postavlja pitanje koja je svrha uretre koja prolazi tačno kroz centar prostate i čija funkcija nije nikako povezana sa uriniranjem.

Rezultat toga je nepotrebna bol koja se godinama kasnije javlja prilikom zapaljenja ili uvećanja prostate.

Ovo nema apsolutno nikakvog smisla, osim što znamo da do skoro ljudi nisu ni živeli dovoljno dugo da bi patili od ovakve bolesti. Iako to nema nikakvog smisla, to je i dalje evolucija.

Nesavršenost se u prirodi pojavljuje usled potrebe da se pronađu kompromisna rešenja između potrebe i suprotstavljenih selektivnih nagona.

To znači da neka bitna svojstva mogu da evoluiraju u pozitivnom pravcu bez obzira na činjenicu da njihovi vlasnici zbog toga pate od iritantnih neželjenih efekata.

Slepo crevo je još jedan dobar primer.

Iako nedavna istraživanja navode na to da ono ima neke sekundarne prednosti koje se odnose na imuni sistem ili da mogu da posluže i kao rezervoar za dobre bakterije u slučaju infekcija, postoji i veliki broj potencijalnih anatomskih rešenja koja bi bila efikasnija i manje bolna od ovog.

Danas, kada nam je to potrebno, problem možemo da prebrodimo hitnom operacijom, ali samo postojanje crvolikog slepog creva u našim stomacima je definitivno loša ideja.

Još jedan od sličnih primera je spoljašnji skrotum.

Imaju ga mnogi sisari, među njima smo i mi, i svi znamo da on igra važnu ulogu u hlađenju testisa pri proizvodnji spermatozoida.

Pa ipak, mnogi sisari – slonovi, hirakse, mravojedi, dugonzi, slonovske rovke i zlatne krtice – imaju testise unutar svojih tela, gde su zaštićeniji.

Samim tim je spoljni skrotum koristan, ali ne i esencijalan.

Skrivena ovulacija je još jedna čudna pojava koja je skoro unikatna za našu vrstu.

Muškarci ne opažaju trenutak kada su žene spremne za začeće.

Mnogo više smisla nalazimo kod babuna, mandrila, šimpanzi i bonobo majmuna – kod njihovih ženki je polna nadraženost prepoznatljiva po izgledu, turgidnosti i boji genitalija, kao i po ispuštanju određenih mirisa.

To znači da će i oni najtupaviji mužjaci pre ili kasnije shvatiti da je vreme za obavljanje svete dužnosti, dok se kod ljudi ovo ne dešava.

Za nas, ali i za još neke vrste poput sivog langura iz jugoistočne Azije, ovulacija je skrivena. Ovo stvara veliku nesigurnost kod mužjaka koji ne znaju da li je kopulacija, do koje se došlo nakon teških muka, bila uspešna ili ne.

Pogledajte i ovaj video:

Lista evolutivnih neobičnosti se samo nastavlja.

Ukoliko ste u stanju da pomerate svoju slušni školjku kao slonovi, to znači da i dalje imate beskorisne, ali i dalje funkcionalne mišiće u svojim ušima.

Kaudalni pršljenovi koji su spojeni ispod karlice su u stvari ostaci vašeg repa, a trtica i dalje služi kao tačka vezivanja za neke mišiće.

Raspitajte se o tome kod nekoga ko je pao niz stepenice i snažno udario o ivicu stepenika.

Oni koji pate od iscrpljujućeg bola u leđima dobro razumeju nesavršenost ljudske dvonožnosti, kolekciju lokomotornih neefikasnosti koje su nas načinile ljudima.

Za trenutak, razmotrimo i naše čudno držanje, možda i najnesavršeniju od svih naših adaptacija.

Ljudska kičma nije evoluirala iz vedra neba.

Savitljiva kičma četvoronožaca ili brahijatora (prethodno postojeće ograničenje i evoluciona inercija) je ispravljena, što znači da je teret celog tela postao opterećenje za jednu osovinu, a da su noge rasterećene.

Rezultat toga je krivudava kičma i pršljenovi podvrgnuti ekstremnom pritisku. Nervi i mišići su se prilagodili koliko su mogli, ali nedovoljno da spreče išijas, kilu i ravne tabane.

Pa ako još, nakon svog tog napora da se izdigne na svoje zadnje udove, taj dvonožac ceo dan počne da provodi sedeći za radnim stolom ili za volanom automobila, onda je to aktivna potraga za bolom izazvanim nesavršenošću.

Zašto smo onda postali dvonošci? Pitanje je u stvari komplikovanije nego što zvuči.

• Preispitivanja Čarlsa Darvina oko „gnusne misterije“ koja ga je mučila do kraja života
• Praistorijski seks: Kad su se sreli pogledi ljudi i neandertalaca
• Žena koja je pronikla u sve tajne orgazma

Uspravan stav nam je, smatra se, omogućio trčanje na duge staze i veću pokretljivost pri kretanju. Četvoronožac će nas razbiti na 100 metara, ali kao kros kantri trkači uopšte nismo loši.

Kao dvonošci možemo da se pentramo ako je to potrebno, a možemo i da hodamo, trčimo ili pregazimo reku.

Sve je to tako, ali ostaje činjenica da su u prostranoj savani skoro sve životinje četvoronožne i da im kao takvima sasvim dobro ide.

Smatra se i da je bipedalizam našim precima dao mogućnost da se predatorima predstavljaju kao vertikalna, a ne horizontalna silueta (mnogo vidljivija prosečnom primerku iz roda mačaka), a i stajanje u visokoj travi daje bolji pogled na predatore iz daljine.

I naravno, uspravna pozicija je oslobodila naše šake i ruke od kretanja, pa smo mogli da ih iskoristimo za rukovanje alatkama ili nošenje hrane ili dece.

Ali da li smo postali dvonošci da bismo oslobodili ruke, ili su naše ruke postale slobodne kada smo postali dvonošci?

Avaj, brojke se ne slažu jer su se prve tehnologije kamenog doba u Africi pojavile pre otprilike 3,3 miliona godina, što je nekih 700.000 godina pre pojave ljudskog roda, a koliko znamo tada su samo australopitekusi i kenijantropi sa svojim arborealnim osobinama tumarali oblastima oko jezera Turkana.

Zašto je onda prvo stigla tehnologija, a tek onda potpuna dvonožnost. Šta je uzrok, a šta posledica?

Sećajući se puta koji nas je zarad bipedalizma koštao svih onih skupih zahtevnosti pobrojanih gore, mora da je sve to imalo smisla od samog početka, jer bi u suprotnom oni naši dvojnici iz krošnji drveća prevladali.

Drugi eksperti za humanu evoluciju i dalje smatraju da je inicijalni korak ka dvonožnosti povezan sa termoregulacijom.

Kada vrste koje žive u zonama koje su granične između šumskih i travnatih predela istražuju teritorije koje su na suncu, bez hlada, one imaju ozbiljan problem da održe telesnu temperaturu u okviru određenih fizioloških limita, a to se naročito odnosi na mozak koji baš i nije u stanju da toleriše pregrevanje.

Četvoronošci iz savana su razvili određene protivmere koje nama nedostaju. Rešenje kojem je pribeglo naše pleme je redukcija površinskih predela pod suncem u cilju održavanja telesne temperature pod kontrolom.

U isto vreme, naši preci su postepeno gubili svoje krzno i razvijali znojne žlezde.

Ako su se stvari odvijale na taj način, onda je moguće da je adaptacija na termoregulaciju izazvala prigodne procese (fleksibilni pokreti, oslobađanje gornjih ekstremiteta i sl.) koji bipedalizam čine dobrom strategijom bez obzira na posledice koje je izazvao.

Moguće je i da je, zbog svih ovih kompromisa, i uprkos nesumnjivim zaslugama, dvonožnost evoluirala polako i bojažljivo tokom četiri miliona godina, nakon nekoliko propalih pokušaja i neuspelih eksperimenata.

Jedan od takvih primera predstavlja i ardipitekus, koji je bio šumski dvonožac koji se kretao kroz granje.

Pogledajte i kako je Čarls Darvin došao do teorije evolucije:

Za dve trećine prirodne istorije hominina (period pre 2-6 miliona godina) naši preci, rođaci i srodnici su preferirali hibridno rešenje: život na drveću da bi mogli da se brane od predatora (uz pomoć istrajnih i drevnih osobina kao što su zakrivljeni prsti i dugačke ruke) i razborita odluka da se u potrazi za hranom istražuju proplanci.

Tako je živela Lusi (najstariji očuvani fosil hominina) koja je umrla tako što je pala s drveta.

U to vreme, to je predstavljalo najinteligentniju moguću strategiju za one koji su tek postajali hrabri lovci, ali su u isto vreme bili i plen za mačke i džinovske orlove. Babuni i drugi primati danas rade istu stvar.

Tako da bi najbolje bilo da zaboravimo priču o ljudskoj evoluciji koja počinje sa herojskim ,,silaskom sa drveća“ u cilju osvajanja savane pešice. Kompletni dvonošci smo postali tokom buđenja ljudskog roda.

Mnogi od naših kompanjona i dan danas proklinju taj trenutak.

Uspravan hod na dve noge je postao veliki rizik u slučaju kada se u isto vreme menja i način ishrane, kada mozak počinje da se uvećava i kada bi trebalo da rađamo potomstvo.

Karlica nije u stanju da se mnogo proširi jer u suprotnom ne bismo mogli da stojimo uspravno. Shodno tome, glava bebe prolazi uz znatne poteškoće.

Kada bismo mogli da resetujemo kompletan proces, idealno inženjersko rešenje bi bilo rađanje direktno iz stomaka, ali to nije moguće jer je kanal kroz koji se naš porođaj odvija u stvari modifikovana verzija reptilskog načina (polaganje jaja) i onog koji su imali rani sisari kod kojih se sve odvijalo kroz karlicu.

Tako su kompromisi postali neminovni – fiksiranje vremena trudnoće na devet meseci i rađanje bespomoćnih beba čiji su mozgovi dostigli tek jednu trećinu razvijenosti, dok su preostale dve trećine morale da svoj razvojni put dovrše kasnije.

To u svakom slučaju do kraja ostaje nesavršeno rešenje, naročito kada pomislimo ne samo na broj majki i novorođenčadi koji su preminuli tokom porođaja, već i na činjenicu koliko je sve to bolno za žene.

Prelazak na bipedalizam je generisao negativne posledice u skoro svakom delu našeg tela.

Ljudska stopala koja se kreću po tabanima moraju da izdrže jak pritisak. Naš vrat, sa tom teškom, njišućom kuglom na svom vrhu, postao je slaba tačka.

Stomak, sa svim svojim unutrašnjim organima, izložen je različitim vrstama povreda. Trbušna maramica je potisnuta na dole uz pomoć sile gravitacije, što predstavlja predispoziciju za herniju i prolapsu materice.

Posledice možete da osetite i na sopstvenom licu.

Sledeći put kada se prehladite i osetite kako vam mišići pritiskaju svaki otvor na licu, razmislite malo o činjenici da vaši zapušeni maksilarni sinusi imaju otpusne kanale usmerene na gore ka nosnim šumljinama – suprotno gravitacionoj sili.

Zbog toga su potpuno neefikasni i lako mogu da se zapuše mukusom ili sličnim sluzavim supstancama.

Sve to izgleda kao loše dizajniran sistem, ali činjenica je da kod četvoronožaca ulazni otvor maksilarnih sinusa gleda na gore i na taj način sve funkcioniše kako treba.

Ali kod nas, nekadašnjih četvoronožaca, lica su tek nedavno dostigla vertikalnu poziciju i ovo je rezultat toga.

Arheolog Andre Leroj-Guran je bio u pravu kada je rekao da je istorija čovečanstva otpočela sa dobrim stopalima, pre nego sa većim mozgovima.

Sve je to bilo veliko iskušenje, naročito na samom početku.

Onda smo počeli da volimo sve to i sa tim dugim nogama smo postali primati u pokretu, sa jakim osećajem za radoznalost i bez ikakvih ograničenja koja bi mogla da nas zadrže.

*Ovaj članak je prvobitno objavljen u publikaciji „The MIT Press Reader„i objavljen je ovde uz dozvolu.

Pogledajte i video o tome zašto ljudi mesečare:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]