Iza limenih vrata stovarišta u Holivudu u Los Anđelesu čučale su razne gramofonske ploče, ali se jedna posebno izdvajala.

Bio je to omot na kome, tačno po sredini, odiše silueta prosedog muškarca koji sedi u polutami i drži gitaru, a u ustima cigaretu.

U gornjem desnom uglu iskošen latinični natpis izdavačke kuće, dok mušku siluetu presecaju krupna crna slova – Branko Mataja, Tradicionalne, narodne jugoslovenske pesme.

Ploču jugoslovenskog emigranta, kome je muzika obeležila život, pronašao je sasvim slučajno Dejvid Jerkovič, 43-godišnji diskograf iz Los Anđelesa.

„Bilo je nečeg u tom omotu, nešto bizarno u njegovom licu, a opet nešto što me je vuklo da je kupim“, kaže Jerkovič za BBC na srpskom.

Bilo je to 2005. godine, ploča je koštala sedam dolara.

„Te pesme sam već čuo, ali kada sam ih pustio sve je zvučalo tako drugačije, jer je Branko od drevnih melodija, napravio nešto apstraktno i jedinstveno, gde imate utisak da slušate zvuke mandoline, a ne rifove gitare“, priča Jerkovič.

Sedamnaest godina kasnije pesme koje je Branko Mataja snimio još 1973, a koje su decenijama skupljale prašinu u stovarištu polovnih ploča, objavljuje američka diskografska kuća iz Čikaga – Numero grup.

Preko polja i planina naziv je vinila koji je za kratko vreme privukao pažnju mnogih svetskih muzičkih kritičara.

Branko Mataja rođen je gotovo pre jednog veka, a umro je posle živopisnih 77 godina.

Preživeo je nacistički logor, živeo je u kampu za raseljena lica, prešao Atlantski okean i smestio se u predgrađe Los Anđelesa, ali ljubav i strast prema muzici pratili su ga svuda.

Branko Mataja

Bata Mataja/Jakov Ponjevic
Branko Mataja nikada nije prestao da svira gitaru

Jedan trpezarijski sto i gitara

Roditelji Branka Mataje upoznali su se američkoj državi Misuri.

Iako je njegova majka tamo rođena, poticala je iz jugoslovenske porodice koja je početkom 20. veka emigrirala preko Atlantskog okeana, a otac mu je privremeno radio u rudniku baš u toj američkoj državi.

Par je ubrzo posle venčanja odlučio da se vrati u domovinu.

Branko se rodio u Bekaru, primorsko mesto u Dalmaciji u današnjoj Hrvatskoj, a tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

„Dedu nisam nikada upoznao, znam da je bio stolar, prek i konzervativan čovek, da je voleo da pije što se prenosilo na njegovo ponašanje, te je često bio grub.

„Tata je bio mnogo bliži sa majkom i ona će ostati jedna od najvažnijih osoba u njegovom životu“, priča Matajin sin Bata za BBC na srpskom.

Ljubav prema muzici, a posebno prema gitari, Branko Mataja razvija u desetoj godini, kada se petočlana porodica seli za Beograd.

„Tada on sam pravi gitaru koju je često svirao krijući se ispod trpezarijskog stola“, priča njegov sin.

Želja da upiše Muzičku akademiju nikada se nije ostvarila, jer je njegov otac imao druge planove za njega.

Časove o čitanju muzičkih nota Branko Mataja zamenio je mašinicom za brijanje i šišanje.

Bilo je to krajem treće decenije 20. veka.

‘Rus mi je spasio život’

Nekoliko godina kasnije, Drugi svetski rat stigao je i u Jugoslaviju.

Nacističke snage su 6. aprila 1941. bombardovale Beograd, a Branko je baš te godine postao punoletan.

Nemački vojnici ga jednog popodneva presreću na ulici, a kako nije imao kod sebe lična dokumenta, šalju ga u radni logor u Nemačkoj.

Bio je to poslednji put da je koračao beogradskom kaldrmom.

U logoru je pokušavao da se spasi prinudnog rada tako što se samopovređivao, ali ga je Rus, po zanimanju lekar, upozorio da Nemci brzo mogu da primete da laže i da bi ga u tom slučaju odmah ubili.

„Rus mi je tako spasao život“, ispričao je Mataja sinu.

Logor u kome je Branko Mataja bio zatočen oslobodile su američke snage.

Branko Mataja

Bata Mataja/Jakov Ponjevic

U američkoj bazi proveo je godinu dana, tokom kojih se bavio trostrukim poslom.

Danju bi oblačio belu kecelju i pripremao obroke za vojnike, zbog čega je kasnije zamrzeo piletinu jer ju je svakodnevno kuvao.

Za šišanje i brijanje dobijao je cigarete, čokoladu, čarape najlonke, a onda je s tim proizvodima trgovao sa lokalnim poljoprivrednicima, prepričava njegov sin.

„On njima da paket cigareta ili čokolade, a oni njemu meso.

„Radio je ‘na crno’, kako se to danas naziva“, prepričava Bata kroz smeh.

Najlepši deo bio mu je odlazak u noćni bar, gde su ga vojnici često vodili, zato što je umeo da odsvira na gitari njihove omiljene pesme.

„On nikada nije učio kako se pravilno čitaju muzičke note, bio je samouk.

„Dovoljno bi bilo da jednom čuje pesmu i da je u roku od pola sati ponovi“, kaže Bata.

‘Da sam imao papire ne bih uopšte bio u logoru’

Amerikanci su posle godinu dana zatvorili kamp.

Mataja je želeo pošto-poto da emigrira preko okeana, ali su mu vojnici objasnili da postoji ograničen broj emigranata po državama koji mogu da uđe u Ameriku.

Kvota za njegovu državu bila je popunjena.

Na stolu su bile dve opcije: da se vrati u tada novoformiranu Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, ili da ode u Veliku Britaniju.

Pokušao je da im objasni da mu je majka rođena u Americi i da tehnički i on ima njihovo državljanstvo, međutim nije imao papir da to i dokaže, objašnjava njegov sin.

„Pa da sam imao papire kod sebe ne bih uopšte bio u logoru“, glasio je odgovor njegovog oca američkim vojnicima.

U Jugoslaviju nije želeo da se vrati, te odlazi u Veliku Britaniju.

Prvobitna adresa bila mu je kamp za raseljena lica u blizini Jorkšira, na severu Engleske, gde upoznaje buduću suprugu Roksandu Radonjić iz Podgorice.

Porodica Mataja 1949. godine dobija novog člana – sina Batu.

Tročlana zajednica se seli u London, gde je, kako se priseća najmlađi član, živela u malim, skučenim stanovima.

„Nikada se nisam osećao siromašno, iako nismo imali ni frižider, kupatilo je toliko bilo malo da smo ga delili sa drugim porodicama.

„Ali je na stolu uvek bilo hrane, a ja sam uvek imao šta da obujem i obučem“, priseća se ovaj 75-godišnjak detinjstva u Londonu.

Da bi prehranio porodicu, Branko Mataja se zapošljava u fabrici tekstila, gde njegove berberske veštine ponovo dolaze do izražaja.

Između smena u fabrici, mašinicu za brijanje i šišanje rado je menjao za gitaru.

Branko Mataja

Bata Mataja/Privatna arhiva
Branko Mataja sa prijateljem nastupa u nekom od londonskih lokala

„Tata ni u jednom trenutku nije prestao da svira, muzika je stalno bila prisutna u našem stanu.

„Uvek je bio doteran, sređenih brkova, lepo podšišan i zgodan“, opisuje Bata oca.

Zbog toga su mu, kako kaže, prilazile žene, te je njegova majka stalno bila ljubomorna.

Sve učestalije svađe bračnog para Mataja završile su se razvodom.

Ono što nije prestajalo jeste njegova želja da ode u Ameriku, što će se i dogoditi.

Uz privremena stajališta, trajno će se usidriti u predgrađe Los Anđelesa.

Igla klizi po ploči, umirujući tonovi gitare ispunjavaju prostoriju

Šezdesetih godina prošlog veka potreba za berberima se smanjuje, jer su duge kose bile sve popularnije.

Branko Mataja tada u adaptiranoj garaži otvara malu radionicu za popravku gitara i zauvek odlaže berberski alat.

Ubrzo ju je opremio uređajima za snimanje zvuka, mikrofonima i zvučnicima, pretvorivši je u mali muzički studio.

Naučio je elektrotehniku i počeo sam da snima i umeo je da provede sate i sate svirajući gitaru koju je napravio kada mu se sin rodio.

Radionicu bi napuštao zbog Svetskog prvenstva u fudbalu, priča njegov sin.

U toj zadimljenoj prostoriji nastale su pesme sa vinila Tradicionalne narodne jugoslovenske pesme.

Ploču koju će gotovo tri decenije kasnije pronaći Dejvid Jerkovič u moru drugih ploča jugoslovenske muzike.

Branko Mataja

Bata Mataja/Privatna arhiva
Mataja u radionici, gde je provodio najveći deo dana

Jerkovič, dete iz emigrantske porodice iz Hrvatske koja se 1960-ih preselila u Ameriku, rano je spoznao svet balkanskih nota.

„Kada slušate, recimo, kako je on obradio pesmu Tamo daleko, imate utisak da vas vodi zvuk mandoline, a ne bas gitara, plus je on to upotpunio elementima bluza, arapske i indijske muzike.

„I ne samo to, tehnika kojom se on služio i način na koji je on to snimao, to je za one godine bilo jako napredno“, ističe ovaj diskograf.

Tamo daleko, pesma posvećena povlačenju srpske vojske preko Albanije u Prvom svetskom ratu, nastala je na ostrvu Krf i jedna je od najpoznatijih tradicionalnih srpskih pesama, čiji je glavni motiv upravo čežnja za otadžbinom.

Kada je pronašao Matajinu ploču, Jerkovič je živeo sa Daglasom MekGovenom koji je tek krenuo da se bavi izdavaštvom u muzičkoj industriji.

Pošto mu je pustio pesme ovog jugoslovenskog emigranta, njegov cimer je zanemeo.

„Mene je taj instrumental tako dirnuo, od prvih taktova.

„Poželeo sam da je imam, iako nisam znao o čemu on zapravo tu svira, delovao mi je psihodelično“, priseća se MekGoven prvih utisaka.

Dok je igla klizila po ploči, a umirujući tonovi gitare obojeni setom širili po prostoriji, ovaj dvojac nije imao dilemu.

Ova ploča zaslužuje drugo izdanje.

Pesme protkane nostalgijom za zavičajem

Trinaest godina je bilo potrebno da Dejvid Jerkovič i Daglas MekGoven dobiju saglasnost Bate Mataje da se pesme njegovog oca ponovo objave.

Ono što ovaj duo nije znao jeste da je osamdesetih godina Branko Mataja nasnimio i kasetu – Narodne srpske pesme koju je delio prijateljima koji su ga posećivali u radionici.

Preslušavši i kasetu, njihova želja da se pesme ovog nepoznatog muzičara objave dodatno je ojačala.

Gotovo pola veka kasnije, kompilacija pesama Branka Mataje našla se na jednom mestu – Preko polja i planina.

„Smatrao sam da ljudi treba da čuju ovaj neobičan spoj melodije, jer sam preslušavajući pesme iznova i iznova shvatio da su to pesme pune emotivnog naboja.

„Ovo je moja omiljena ploča, ja sam prosto zaljubljen u nju“, priča Jerkovič ushićeno.

Daglas MekGoven veruje da ove pesme zaslužuju da žive drugi život i da je posredstvom njih Branko Mataja zapravo razgovarao sa domovinom.

„To je bila lična stvar kojom je ispoljavao emocije i sve ono što ga tišti, zapravo bio je to njegov način komunikacije“, kaže MekGoven, čija je izdavačka kuća Numero grup i objavila reizdanje Matajinih pesama.

Instrumentalna muzika Branka Mataje privukla je pažnju i Žikici Simiću, muzičkom novinaru iz Srbije.

„Mene je tu najviše oduševio repertoar – to su naše tradicionalne pesme koje pevamo u kafanama i na ispraćajima, koje gotovo svi znamo“, priča Simić.

Poželeo je da sazna nešto više o tom misterioznom Jugoslovenu koji je preko okeana u nekoj skrivenoj radionici udahnuo novi život starim jugoslovenskim pesmama.

„Zaključio sam da je imao teško emigrantsko iskustvo i tugu koja ga je mučila.

„Nema drugog objašnjenja da vi u Americi svirate – Kafu mi ispeci draga ili Tebi majko moje misli lete ukoliko ne osećate nostalgiju za rodnim krajem“, kaže muzički novinar za BBC na srpskom.

Ne želi da ovu muziku svrstava pod neki konkretan muzički žanr, jer smatra da je u pitanju lični pečat i izraz čoveka „koji je silom istorijskih okolnosti bio prinuđen da živi u drugoj zemlji, a nije mogao da zaboravi onu iz koje dolazi“.

Branko Mataja

Bata Mataja/Privatna arhiva
Branko Mataja u Londonu

Branko Mataja se nikada nije vratio u Jugoslaviju.

Brat mu je poginuo tokom Drugog svetskog rata, majku je poslednji put video pre nego što su ga poslali u logor, a jedini kontakt na kratko obnovio je sa sestrom koja je živela u Rijeci, u Hrvatskoj.

Bata Mataja, danas penzioner, ne krije zadovoljstvo što su pesme njegovog oca pobrale veliki broj pozitivnih kritika u muzičkom svetu.

„Mislim da je ovo bio njegov način da se poveže sa majkom koja mu je izrazito nedostajala i sa kojom je bio jako blizak.

„Bio bi srećan da vidi na koji način se sve ovo odvija“, kaže njegov sin.

Devedesetih godina prošlog veka Branko Mataja gubi vid, ali ne i sposobnost da radi ono što je uvek voleo – da svira gitaru.

Tako će i biti sve do 2000. kada umire.

„Često mi je govorio da muzika otvara sva vrata.

„Njemu je izgleda otvorila gotovo sva na koja je zakucao“, dodaje njegov sin.


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.