Bloh sa kačketom tokom seminara na Korčuli

Arhiv Jugoslavije
Ernst Bloh u jakni sa kačketom tokom seminara na Korčuli koji se održavao krajem avgusta

Mladići i devojke razbarušene kose, univerzitetski profesori iz celog sveta, revolucionari u povoju i partijski doušnici, svi zajedno pod vedrim nebom uz talase sa Jadrana.

Tako je, na prvi pogled, delovala Korčulanska letnja škola, gde su se od 1963. do 1974. okupljali i studenti i istaknuti svetski naučnici, među njima nemački filozofi Jirgen Habermas i Herbert Markuze, psihoanalitičar Erih From, francuski marksistički sociolog Anri Lefevr i britanski pozitivista Alfred Dž. Ejer.

„Letnja korčulanska škola bila je najveći uspeh koji je tadašnja jugoslovenska filozofija mogla postići.

„Tu su se okupljali intelektualci i sa istoka i sa zapada i to najbolji“, kaže Zvonko Posavec, filozof i član Hrvatske akademije nauka i umetnosti.

Tokom deset godina susreta, kroz Korčulansku letnju školu prošle su stotine intelektualaca, sa obe strane zamišljene Gvozdene zavese koja je delila Evropu.

„Jugoslavija je bila mesto dijaloga, gde su se mogli sresti ljudi sa Zapada i sa Istoka“, kaže Hans Kehler, austrijski filozof, za BBC na srpskom.

U doba uzavrelog blokovskog Hladnog rata, buđenja revolucionarnih pokreta u nekadašnjim kolonijama i rastućeg bunta mladih koji će dovesti do protesta 1968. godine, stanovnici zemalja posleratne Istočne Evrope, poput Mađarske, Čehoslovačke ili Istočne Nemačke, nisu mogli da putuju na Zapad.

Jugosloveni su, međutim, slobodno putovali u inostranstvo, a režim Josipa Broza Tita bio je izuzetno ponosan na imidž Jugoslavije, otvorene prema čitavom svetu, bez obzira na blokovske i ideološke podele.

Takođe, jugoslovensko socijalističko samoupravljanje bilo je zanimljiva tema i za akademske i za praktične rasprave širom Evrope, jer je delovalo prihvatljivo i za zemlje Zapada.

Kako je sve počelo

Rudi Supek za govornicom 1968. kada je tema Korčulanske letnje škole bila Marks i revolucija

Arhiv Jugoslavije
Rudi Supek za govornicom 1968. kada je tema Korčulanske letnje škole bila Marks i revolucija

Ideja da se osnuje Korčulanska letnja škola potekla je 1962. od dvojice filozofa – Rudija Supeka i Milana Kangrge.

Oni su bili članovi redakcije Praksisa, zagrebačkog marksističkog časopisa, a svake godine su s porodicama letovali na Korčuli.

Formalno je bila osnovana kao dopunsko obrazovanje za nastavnike sociologije i filozofije i zato je organizovana pre početka školske godine, u poslednjoj nedelji avgusta.

Međutim, vrlo brzo su počeli da dolaze i studenti društvenih nauka iz cele Jugoslavije, ali i inostranstva.

Iako su se na Korčuli okupljali kritički nastrojeni levičari i mislioci, koji su preispitivali važeće dogme tadašnje vladajuće partije, troškove organizacije škole uglavnom je plaćala država.

Novac nije uludo trošen – jedina partija u socijalističkoj Jugoslaviji, Savez komunista, slala bi predstavnike na Korčulu da pažljivo slušaju i zapisuju sve što vide i čuju.

Bili su to uposlenici Centara za idejno-teorijski rad koji su postojali pri Centralnom komitetu Saveza komunista.

Jer, ovaj posao nije mogao da obavlja bilo ko, trebalo je razumeti o čemu pričaju filozofi kada govore o dijalektici ili egzistencijalizmu.


Milan Kangrga, profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu i jedan od osnivača Korčulanske škole, zapisao je u Izvan povijesnog događanja 1996:

U vezi s tim „krivim“ ili „pravim“ izveštajima zgodno je navesti jedan slučaj sa mnom (a to se zbilo 1968. g. na Korčuli).

Ja sam sa svojom porodicom svake godine u avgustu letovao u Lumbardi pokraj Korčule, pa smo čamcem odveslali na jedan mali pusti otočić preko puta (zove se Gubavac).

Tu sam u kamenoj steni plahtama napravio „krov“ kao zaštitu od sunca, nazvao to „Vila Kangrga“, i tu su nas posećivali neki naši prijatelji u slobodno vrijeme na Korčulanskoj školi.

„Posetićemo te danas ili sutra u tvojoj vili“ – dovikivali su mi po Korčuli pri rastanku nakon sesije, što su verno i vredno zapisivali za to zaduženi u svoje notese, kako bi izvestili „centralu“ u Zagrebu.

Tako je, naravno, ispalo da Kangrga ima vilu tu negde na Korčuli!

A odakle Kangrgi vila, kad se zna da ima tako malu platu („lični dohodak“) kojom jedva veže mesečno kraj s krajem!

Pa, jasno, sagradila mu je CIA za njegove – zna se kakve! – usluge.

To mi je jednog dana po završetku rada Škole došao iz Rijeke javiti (i okolišno me pritom ispitivati) moj daljni rođak oficir, i pritom mi je pokazao šapirografirani izveštaj o radu Škole i svemu drugome „važnome“, o čemu se u toj jedinici sasvim ozbiljno raspravljalo.

Kad sam mu rekao, o kakvoj se to vili radilo, on je prasnuo u grohotan smeh.


‘Dionizijski socijalizam’

Bloh i Markuze

Arhiv Jugoslavije
Ernst Bloh i Herbert Markuze sa priborom za pušenje

Zvonko Posavec je odlazio na Korčulu kao mladi asistent na fakultetu.

„Korčula je bila najveća priredba koja se tada mogla doživeti u Evropi, ne znam jednu jedinu koja bi se mogla meriti sa time“, kaže Posavec, koji je studirao u Francuskoj, a kasnije predavao u Nemačkoj, Švajcarskoj i Hrvatskoj.

To je bila takva manifestacija „intelektualne snage“ da se vlasti nisu usudile da to miniraju, uveren je penzionisani profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Zagrebu.

Zbog specifične mediteranske atmosfere na Korčuli, francuski filozof Anri Lefevr je diskusije pod vedrim nebom nazvao „dionizijskim socijalizmom“ – savršenim spojem progresivne teorije i dobrog života do koga bi ona trebalo da dovede.

„Bila je to jedna vrsta mediteranske svečanosti u kojoj je bilo doista puno filozofije i sociologije na najvišem nivou, ali puno kupanja, dugih pijanki naveče i zanimljivih brbljanja.

„Iznad svega, čini mi se jako važnim za moju generaciju na neki način detroniziranje velikih filozofa – videti Markuzea, Gaja Petrovića ili Haberamasa u kupaćim gaćicama je naprosto relativizovalo onu tradicionalnu sliku o velikim misliocima za velikim pisaćim stolovima“, kaže Žarko Puhovski, profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu u penziji.

Dok su drugi bili u majicama kratkih rukava, na primer, profesor Ernst Bloh je nosio vetrovku – tada je imao blizu 80 godina.

Ipak, osnivač filozofije utopizma držao je predavanja koja se i danas pamte.

„Jedan od prisutnih je pitao Bloha ‘Ako revolucionarni naum ne uspe, što će biti sa svetom?’, a Bloh je rekao Let it be, što bi rekli Bitlsi.

„To je izazvalo opštu zafrkanciju i veselje“, prepričava Puhovski.

Posavec se seća da ga je poljski filozof Lešek Kolakovski zamolio da mu Blohova predavanja sa nemačkog prevede na francuski.

Kolakovski je bio kritičar staljinizma i marksizma i kasnije jedna od ikona poljskog prodemokratskog pokreta Solidarnost, koji je podržavao iz egzila u Velikoj Britaniji.

Nemcu i Poljaku putevi su se ukrstili u letnjoj školi na Korčuli, među desetinama naučnika koji su razmatrali društvena i politička kretanja, kako u Jugoslaviji, tako i u odnosu Istoka i Zapada.

Ko je sve dolazio?

Žarko Puhovski kaže da je na Korčuli bilo tri grupe ljudi – oni usredsređeni na struku i sadržaj, koje su i tada zvali „štreberima“, drugi koji su školu doživljavali kao intelektualno vežbalište u pripremama za svetsku revoluciju, a trećima je vreme provedeno na ostrvu bio ugodan produžetak letovanja.

„Bio sam 20 godina mlađi od svih ostalih članova redakcije (Praksisa), tako da sam bio između ta tri sveta.

„Boris Tadić je tamo dolazio kao klinac i bio zapanjen kad je video člana redakcije Praksisa kako pliva leptir, to nije ličilo na profesora filozofije“, svedoči Puhovski, tada nastavnik u školi.

U to vreme je na fakultetima bila obaveza i profesora i studenata da nose kravate, a žene suknje – nije bilo devojaka u pantalonama, ni predavača u košuljama.

Tadić, potonji predsednik Srbije, boravio je u tinejdžerskim danima na Korčuli kao sin filozofa Ljubomira Tadića, jednog od članova redakcije Praksis iz Beograda.

Ljubomir Tadić je bio profesor filozofije i sociologije prava na Univerzitetu u Beogradu i stalni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

Godine 1968. bio je jedan od predvodnika studentskih protesta, a 1974. je kao nepodoban udaljen sa Univerziteta.

Tog leta su na Korčuli boravili Markuze i Bloh, koji su potpisali proglas protiv rsovjetske intervencije u Čehoslovačkoj.

Iste godine, budili su se pokreti i protesti i u drugim delovima sveta.

Protestovalo se, između ostalog, zbog rata u Vijetnamu u Sjedinjenim Američkim Državama i zapadnoevropskim zemljama, studenti i radnici su se podigli i u Francuskoj i Nemačkoj.

Rodilo se i Praško proleće, pokušaj uvođenja „socijalizma sa ljudskim likom“ u Čehoslovačkoj, koje je u avgustu ugušeno intervencijom Varšavskog pakta.

Puhovski se prisetio još jedne anegdote koja ilustruje raznovrsnost polaznika škole.

„Godine 1971. skupina studenata, na čelu sa Zoranom Đinđićem, zauzela je na nekoliko sati brodić jednog od učesnika škole (sociologa) Bogdana Denića i proglasila je ‘admiralskim brodom Jadranske anarhističke flote’, te njime obilazila Korčulu“, priseća se Puhovski.

Kao spektakularnu pamti polemiku marksologa Maksimilijana Rubela koji je znao Marksova pisma Engelsu po datumima, i Ernesta Mandela, vrsnog ekonomiste i aktiviste, koja je započela na nemačkom, nastavljena na francuskom, a završena na engleskom jeziku.

Publika ih je pratila od jedne do druge, a bilo je i prevodilaca za svaki jezik.


mozaik

BBC
Na Korčuli su se 1968. okupili i međunarodni likovni umetnici, mozaik u Vela Luci

Kehler, danas penzionisani profesor sa Univerziteta u Insbruku, bio je mladi naučnik sa sveže stečenim doktoratom u rukama, kada je prvi i jedini put bio na Korčulanskoj letnjoj školi 1973.

Pola veka kasnije, Kehler se seća da je noćnim vozom iz Insbruka došao u Split, pa odatle brodom na Korčulu.

Urezala mu se u pamćenje bista Josipa Broza Tita na ulazu u Dom kulture gde su održavana predavanja.

„Za mene je bilo čudno da vidim statuu u bronzi lidera zemlje, a to je bio deo svih zvaničnih zgrada.

„Bolje to pamtim nego ono što se dešavalo unutar sale“, prepričava 74-godišnji filozof.


Nepoželjne kritike savršenog društva

U najboljim godinama je na okupljanja dolazilo i petsto ljudi, a cela Korčula živela za letnju školu.

Svakog dana bi meštani u luci čekali brod da vide ko će im tog dana uploviti.

„To su bili različiti rituali malog mista, što bi se reklo u popularnoj seriji, sa istovremeno belosvetskim elementima“, kaže Puhovski.

Svaki dolazak broda ili trajekta bio je mali ritual na ostrvu

Arhiv Jugoslavije
Svaki dolazak broda ili trajekta bio je mali ritual na ostrvu

Iako je Korčulanska škola popravljala imidž Jugoslavije u svetu, komunističke vlasti nisu baš blagonaklono gledale na kritike koje su odatle stizale.

Partija se prvo obračunala sa većim neprijateljima – nacionalistima u Hrvatskoj i liberalima u Srbiji i Sloveniji, a kasnije su i praksisovci došli na red.

Smatrali su ih alternativom nedovoljno snažnom da zaista ugrozi Savez komunista.

Iako su neki praksisovci bili u dobrim odnosima sa funkcionerima, leva struja unutar grupe otišla je dalje nego što je partija bila spremna da prihvati.

U samoj Jugoslaviji se o tome, van akademskih krugova, nije mnogo pričalo.

Sve dok se 1975. nije potpuno zaćutalo.

Najpre je, navodno spontano, radnički savet štamparije u Sisku odlučio da više neće da štampa Praksis.

Ubrzo su stigle iste odluke drugih štamparija u Jugoslaviji.

Formalno nije bilo zabrana ili cenzure, ali su u Beogradu neki od profesora otpušteni sa fakulteta, dok su u Zagrebu takve rasprave ostale unutar univerziteta.

Kad nije bilo Praksisa, nije imalo smisla ni nastavljati sa Korčulanskom letnjom školom.

Iako je bilo pokušaja, obnavljanje Škole bi bila „čorbine čorbe čorba“, kaže Žarko Puhovski.

Nema više blokovske napetosti, a postoji šira lepeza filozofija, ne samo marksiszam.

„Danas imate Hladni rat koji se vodi bez ideologije, Rusi i Amerikanci imaju istu kapitalističku ideologiju, ali imaju strateške sukobe.

„Tad se govorilo o svetonazorskim pitanjima, Vijetnamu, američkom i sovjetskom imperijalizmu“, kaže Puhovski.

Teško da bi se ta iskustva nekad mogla ponoviti, jer „vreme nosi svoje“, uveren je i hrvatski akademik Zvonko Posavec.

Svet se menja takvom brzinom da se ne može doći do daha, a „kamoli do nekih novih velikih ideja koje bi uzdrmale svet“.

„Nagla promena Varšavskog pakta i raspad Sovjetskog Saveza obrisali su mnoge pređašnje iluzije i nadanja i sve ono što smo očekivali.

„Ne čudi me da se o Korčulanskoj školi ne zna, iako su ti materijali objavljeni u Praksisu, sve se to može i danas čitati, ali više niko od toga ne traži ništa, jer danas nema više nade da ćemo kapitalizam tako brzo promeniti“, uveren je 86-godišnji profesor.

Korčula i uske ulice

BBC

Ni moderno društvo nema mnogo sluha za velika filozofska pitanja.

Malo koga danas zanima šta je istina, lepota ili šta je pravedno, ljudi su zaokupljeni pitanjima kako preživeti, ali i nacionalizmima posebno na Balkanu, dodaje.

„Povest nas uči samo jedno, da iz nje ne možemo ništa naučiti, to je moje iskustvo.

„Svako uzima ono što mu koristi iz povesti, a žeđ za istinom nam je jako daleka danas“, kaže Posavec.

Međutim, značaj Korčulanske škole bio je višestruk, ocenjuje Gazela Pudar Draško, direktorka Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT) Univerziteta u Beogradu.

„Korčulanska škola je reprezentovala ono čemu je jugoslovenski socijalizam težio od trenutaka kada je proklamovao svoj nezavisni put“, navodi sociološkinja.

Podrazumevalo je preispitivanje dominantnih marksističkih obrazaca, društvenih fenomena, dogmatskih teorijskih pristupa, što se može sažeti u maksimu „kritika svega postojećeg“.

Tako su stasavale generacije kritički nastrojenih mislilaca.

„Partijski program jugoslovenskih komunista iz 1958, zbog kojeg su unutar radničkog pokreta bili optuživani za ideološki revizionizam, proklamovao je da ‘ništa što je stvoreno ne može za nas biti toliko sveto da ne bi moglo biti prevaziđeno’.

„Na Korčuli je takav ideal bio imperativ“, opisuje Pudar Draško u pisanoj izjavi za BBC.

Ko se danas seća Korčulanske škole

Malobrojni.

Povezivali su ih Maspokom i srpskim liberalima, a bili su daleko i od jednih i od drugih, kaže Puhovski.

Prvi njegov tekst u Praksisu bio je kritika Maspoka.

Hrvatsko proljeće ili Masovni pokret (Maspok) bio je hrvatski pokret za uvođenje liberalizacije i demokratizaciju SFRJ, koji je ocenjen kao secesionistički.

Lideri Maspoka, Savka Dabčević Kučar i Mika Tripalo, između ostalih, izgubili su državne i političke funkcije, a pojedine pristalice su i uhapšene.

Isti je slučaj bio i sa srpskim liberalima – praksisovci su ih kritikovali iz filozofskih stanovišta, poput sukoba unutar porodice.

„Većina je smatrala Latinku Perović novom generacijom partijskih dogmata.

„Praksis je delovao liberalizujuće na javnu sferu, a gotovo niko od njih nije bio liberal“, kaže Puhovski.

Sećanje na Korčulansku školu podelilo je sudbinu jugoslovenske države i levice posle 1989, smatra Gazela Pudar Draško.

„U postkomunističkim društvima, period socijalizma većinski je sveden na propovedanje o totalitarističkim svojstvima političkog sistema, navodnim anacionalnim politikama i promašajima komunističkih elita.

„Korčulanska škola nije mogla da se uklopi u jednu takvu sliku, jer je ona bila preteča demokratskog socijalizma. Stoga je za širu javnost bila neizbežno neuhvatljivi deo daleke prošlosti“ kaže Pudar Draško.

Institut za filozofiju i društvenu teoriju suprotstavljao se, kaže, takvoj „kulturi zaborava“.

Početkom godine, Institut je organizovao izložbu „40 godina IFDT – istorija jedne kontrainstitucije“, i naučnu konferenciju o Praksisu, gde su ukazali na bogato nasleđe Korčulanske letnje škole i jugoslovenskih filozofa.

Takva vrsta dijaloga i razmene mišljenja bila bi blagotvorna za savremena evropska, a posebno balkanska društva, ocenjuje direktorka IFDT-a.

„U vremenu kada se teži autoritarnim obrascima, apsolutizaciji tržišta, sa idejama ekstremne desnice kao legitimizovanom delu političkog mejnstrima, jedna organizovana levica je više nego potrebna.

„Korčula može biti koristan putokaz, u meri u kojoj su njeni osnivači, pod državnim i partijskim pokroviteljstvom, želeli da budu nedogmatski nastrojeni, otvoreni ka svetu i dominantno okrenuti pitanjima kritike rata, militarizma, socijalnih nepravde i nacionalizma“, zaključuje Pudar Draško.


Pogledajte video: Šta su se dogovorili Tito i Čerčil

Tito je sa Čerčilom razgovarao o rešenju statusa grada Trsta.
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.