Naš savremeni svet zavisi od prirodnih resursa koji se izvlače iz zemlje, ali možete doći do drugog izvora retkih i plemenitih metala ukoliko se bacite na prolećno spremanje kuće.

Sad kad je toliko nas osuđeno na boravak u kući tokom pandemije, dugo odlagani poslovi kao što su raspremanje stana ili tavana mogu da izgledaju kao dobar način za borbu protiv monotonije.

Možda se prebiranje po kuhinjskoj „fioci punoj smeća“ ili raskrčivanje onog pretrpanog kredenca u gostinskoj sobi popelo na vašem spisku obaveza. Ukoliko vam treba dodatna motivacija za prolećno spremanje, međutim, znajte da tu verovatno imate skriveno blago.

Zatočeni među starim proizvodima koje držimo po prašnjavim ćoškovima nalaze se dragoceni metali i minerali. To su isti oni preko potrebni prirodni resursi na koje radi naš savremeni svet. Kolektivno, naši domovi i dvorišta su „urbani rudnici“ puni ovih ključnih materijala koji samo čekaju da budu iskopani.

Širom sveta u našim domovima se kriju milioni, ako ne i milijarde, nekorišćenih elektronskih uređaja – starih mobilnih telefona, zapostavljanih konzola za igru, drevnih stereo uređaja, zastarele kompjuterske opreme i pokvarenih štampača, da navedemo samo neke. Svaki od njih sadrži bakar, srebro pa čak i zlato, uz širok dijapazon drugih vrednih retkih zemljanih elemenata.

Ključno je, međutim, navesti ljude da se ratosiljaju starih uređaja na način koji će značiti da ovi metali mogu da se izvuku, recikliraju i ponovo iskoriste.

Ali pre nego što se upustite na svoju ruku u lov na blago, ovde moramo da stavimo jedno brzo upozorenje: neke lokalne vlasti trenutno mole ljude da ne prave više otpada u vreme kad su službe za sakupljanje đubreta preopterećene. Dakle, ovo više doživite kao priliku da sortirate vaše gomile u uredne hrpice koje bi se reciklirale kasnije.

zlato — Je li moguće izvući više zlata iz tone pametnih telefona i elektronskog otpada nego iz tone prave rude?

Jednom kad izađemo iz ove krize izazvane pandemijom, međutim, neki veruju da ćemo moći da iskoristimo ovo ogromno skladište metala da bismo skrenuli pažnju sa izvlačenja sirovina iz zemlje na kopanje po urbanom rudniku. Izvlačenjem materijala skrivenih u našim starim uređajima, moguće ih je reciklirati i ponovo upotrebiti u novim uređajima a da više uopšte ne mora da se kopa po rudnicima.

Kako recikliranje bude postajalo „efikasnije i manje skupo, a potrošači bolje informisani o pravilnom odlaganju“, kaže Džejms Horn, projektni menadžer Foruma WEEE, organizacije za recikliranje koje finansira EU, tako će „urbano rudarstvo postati sve izglednija opcija“.

Metal iz šest miliona mobilnih telefona i skoro 72 miliona tona otpadne elektronike izvučen je za pravljenje oko 5.000 zlatnih, srebrnih i bronzanih olimpijskih medalja.

Da li svetskoj privredi preti recesija – ili još gore – ekonomska kriza?

Da biste stekli neku sliku o tome šta može da se uradi, pogledajmo medalje za Olimpijske igre u Tokiju, za koje se sada očekuje da budu održane u leto 2021. godine. Između aprila 2017. i marta 2019. godine, metal iz šest miliona mobilnih telefona i skoro 72 miliona tona otpadne elektronike izvučeno je iz uređaja koje su donirali ljudi iz čitavog Japana, kako bi se napravilo oko 5.000 zlatnih, srebrnih i bronzanih medalja.

Urbano rudarstvo upravo na ovaj način ima potencijal da nam pomogne da izgradimo održiviju budućnost istovremeno smanjivši našu zavisnost od metala iskopanih iz rudnika preko pola sveta.

Decenijama smo ubrzano trošili ograničene resurse naše planete izvlačenjem sirovina, preteranim iskorišćavanjem i bacanjem naše robe na deponije. Prema nekim procenama, kad bi svih 7,8 milijardi ljudi na Zemlji konzumiralo istu količinu materijala kao Evropljani, bile bi nam potrebne 2,8 planete Zemlje. Za američki način života za sve nas bilo bi potrebno pet planeta Zemlji.

Iskopavanje svog tog materijala ostavlja ozbiljan trag na životnu sredinu. Rudarske industrije zaslužne su za pola emisija ugljenika na svetu i više od 90 odsto gubitka biodiverziteta, prema Izveštaju UN-a o izgledima globalnih resursa. U poslednjih 50 godina, iskopavanje materijala se utrostručilo. Mnoge resurse sada je teže naći, skuplji su a ekološki troškovi iskopavanja još veći.

Ljudi iz čitavog Japana donirali su stare elektronske uređaje za metal od kog je napravljeno 5.000 zlatnih, srebrnih i bronzanih olimpijskih medalja

Horn kaže da urbano rudarstvo ne samo da obuhvata elektronske uređaje već potencijalno „bilo koje artikle ili materijale koji postoje, u skladištima, prodavnicama, firmama, domovima, a koji se ne koriste ili više ne služe žsvrsi.“

I da li smo zapravo već do sada iskopali sve što nam treba? I imamo li već toga dovoljno iznad površine zemlje u „urbanom rudniku“ da bi tradicionalno rudarstvo postalo suvišno?

E-otpad (ili „WEEE“, što znači „otpad električne i elektronske opreme“) najveći je predmet interesovanja, zato što stari telefoni, laptopovi, kuhinjska oprema, televizori i drugi uređaji koje držimo u kući sadrže dragocene metale – kao što su zlato, srebro, paladijum i bakar – a koji su nam potrebni za pravljenje novih elektronskih uređaja.

Globalno, svet proizvodi čak 50 miliona tona e-otpada godišnje – ekvivalent 6.000 Ajfelovih kula – i on raste 3-4 odsto godišnje. Godine 2016, Azija je proizvela najveću količinu e-otpada – 18,2 miliona tona, dok Amerika proizvodi 11,3 miliona tona, Afrika 2,2 miliona tona, a Okeanija 0,7 tona. Iako proizvodi najmanje e-otpada ukupno, Okeanija je zapravo bila najveći proizvođač e-otpada po glavi stanovnika, izbacujući 17,3 kilograma po osobi, u poređenju sa 1,6 kilograma u Africi.

Korona virus: Kako očistiti telefon sapunom i vodom

Metali mogu beskrajno da se recikliraju a da ne izgube svoja svojstva – Mardžorlajn Širs

Evropa je drugi najveći proizvođač e-otpada na svetu, bacajući svake godine oko 12,3 miliona tona elektronske opreme i baterija. U svemu tome krije se 330.000 tona bakra i 31 tona zlata. I zato što starija oprema obično sadrži više ovih metala nego noviji uređaji, kad bismo uspeli sve da ih povratimo, bilo bi više nego dovoljno da se proizvede 14,3 miliona tona nove elektronske opreme i baterija koje Evropljani kupuju godišnje. Procenjuje se da proizvodnja godišnje količine nove opreme za Evropu traži 2,9 miliona tona plastike, 270.000 tona bakra, 3.500 tona kobalta i 26 tona zlata.

To otvara fascinantnu mogućnost da naprosto ponovo iskoristimo materijale koje smo već iskopali umesto da dalje krčmimo Zemlju.

Među onima koji se nadaju da će ovo postati stvarnost je i Umikor, bivša rudarska kompanija iz Belgije koja se transformisala u jednu od najvećih kompanija za reciklažu na svetu u pokušaju da se prebaci na tržište urbanog rudarstva. Ona je najviše usredsređena na baterije – uključujući one iz elektronskih vozila – prevashodno da bi iz njih izvukla bakar, nikl, kobalt i litijum. „Metali mogu beskrajno da se recikliraju a da ne izgube svoja svojstva“, kaže portaporlka Umikora Mardžorlajn Širs. „Mogu da se prodaju ili iskoriste u novim materijalima za baterije“, objašnjava ona.

Evropa proizvodi ogromne količine elektronskog otpada koji sadrži dovoljno metala za pravljenje novih uređaja koje kupuju njeni građani

Umikor ne deli javno informacije o tome koliko reciklira godišnje, ali tvrdi da „ima kapacitet za recikliranje baterija od 7.000 tona, što iznosi 250 miliona telefonskih baterija, dva miliona baterija za e-bicikle ili 35.000 baterija za elektronska vozila.“

Jedan metal koji je trenutno veoma tražen je kobalt, ključni sastojak litijum-jonske baterije za pametne telefone i elektronska vozila. Cena kobalta je skočila za više od 300 odsto u periodu između 2016. i 2018. godine. Opet, više od 60 odsto svetskog snabdevanja kobalta potiče iz Demokratske republike Kongo, gde je ono čvrsto povezano sa eksploatacijom dece i zagađivanjem životne sredine. Recikliranje postojećih baterija može da odigra ključnu ulogu kao „izvor održivog kobalta“, kaže Širs.

Iskorišćavanje svih portabl uređaja na izdisaju koje su sakupili građani EU u poslednjih 20 godina bi, kaže ona, „obezbedilo dovoljno kobalta da se proizvede najmanje 10 miliona elektronskih vozila.“

Iz jedne tone baterija za mobilne telefone, Umikor tvrdi da može da izvuče između 135 i 240 kilograma kobalta, u zavisnosti od generacije telefona – moderni pametni telefoni sadrže više. Oni tvrde i da iz istih ručnih uređaja mogu da izvuku 70 kilograma bakra i 15 kilograma litijuma. Čak i kad se ukloni baterija, elektronika u telefonima po toni uređaja može da podari oko kilogram srebra i 235 grama zlata. To je veoma povoljno u odnosu na primarno rudarstvo, koje u proseku može da donese svega 100 grama srebra na svaku tonu iskopane rude, i 2-5 grama zlata po toni.

„Urbano rudarstvo“ mnogo je bogatije visoko vrednovanim materijalima po toni nego tradicionalno rudarstvo. I, prema tvrdnji Sintefa, norveškog istraživačkog instituta, urbano rudarstvo traži 17 puta manje energije za izvlačenje ovih metala nego što je potrebno da bi se došlo do devičanskih materijala. Istraživanje koje proučava odbačene televizore u Kini pokazalo je i da može da se dođe do velike količine zlata i bakra sa manje troškova nego što traži iskopavanje tih metala iz zemlje.

To je u teoriji. U praksi, međutim, „mi smo još veoma, veoma daleko od postizanja ovoga“ kad su u pitanju kritične sirovine, kaže Horn. „Kao prvo, ne reciklira se čitav WEEE. U ovom trenutku stopa je 35 odsto u EU. Kao drugo, ne izvlače se trenutno svi elementi… zbog procesa obrade koji se primenjuje. Na primer, stopa izvlačenja za dragocene metale u WEEE koji se reciklira u Evropi 2014. godine bila je samo 1 odsto.“

EU se, međutim, nada da će to uspeti da poveća, ali očekuje da do 2020. godine dostigne svega 5 odsto, a do 2030. godine 20 odsto. „Čak i ako ovi ciljevi budu postignuti, i dalje smo prilično daleko od mogućnosti da opskrbljujemo količinu koja je potrebna da bi se namirila čitava potražnja“, kaže Horn.

Drugi izazov je kako uopšte doći do „rude“ urbanog rudarstva. Mnoštvo uređaja, kablova, punjača i transformatora koji čine najvredniji deo urbane rude nisu pogodno nagomilani na jednom mestu i samo čekaju kopača. Umesto toga, oni su naširoko raspršeni, često skriveni i pristupiti im je teško. Suština izvlačenja ovih dragocenih metala manje je u samom kopanju a više u težem, složenom hemijskom inženjeringu, komunalnim uslugama i obrazovanju.

„Trenutno se samo jedna trećina WEEE-a u EU prijavljuje preko programa saglasnosti kao odvojeno sakupljen i odgovarajuće obrađen“, objašnjava Ana Marija Martinez, ekspertkinja za proizvodnju i obradu metala u Sintefu. „Preostali WEEE sakupljaju neregistrovana preduzeća i nepravilno obrađuju ili čak ilegalno izvoze u inostranstvo ili bacaju.“ Potrošačka svest, kaže ona, predstavlja veliku prepreku. Mi gomilamo našu staru elektronsku opremu, čekajući dan kad bi nam ponovo mogla zatrebati a taj dan nikad neće doći.

Anketa domaćinstava u Velikoj Britaniji koju je sprovelo Kraljevsko hemijsko društvo pokazala je da je više od pola njih imalo makar jedan nekorišćeni elektronski uređaj tavoreći u domu, a da je 45 odsto imalo i do pet. Kad se to ekstrapolira, zaključak je da bi u domovima ljudi moglo da tavori i do 40 miliona nekorišćenih uređaja. WEEE Forum procenjuje da prosečan Evropljanin kod kuće ima 248 kilograma elektronske opreme (i otpadne i one koja se koristi), uključujući 17 kilograma baterija, kaže Horn.

Poeni za sakupljanje WEEE postoje u EU, na primer, preko ulične reciklaže ili programa povratka maloprodavcima. „Međutim, čini se da za društvo nije dovoljno da samo vrati svoje proizvode koji mogu da se recikliraju“, kaže Martinez. SAD, u međuvremenu, nema nacionalni zakon za postupanje sa e-otpadom, prepuštajući to pitanje saveznim državama. Samo 25 država ima zakone za elektronski otpad, a Kalifornija ih je uvela prva 2003. godine.

U Umikoru, Širs tvrdi da će pravilno sakupljanje uvek biti ključno.

„Kad je u pitanju portabl elektronska oprema kao što su mobilni telefoni, ogromna većina tavori kod kuće po fiokama“, kaže ona. „Izazov je motivisati ljude da ih predaju na reciklažu. Sakupljanje je kolektivni izazov.“

Pitanje je da li smo zadovoljni kupovinom jeftine robe koja ide uz visoku ekološku i ljudsku cenu

Međutim, postoji još jedan način da se smanji iskopavanje sirovina: sveukupno koristiti manje toga. U takozvanoj hijerarhiji otpada „smanji, upotrebi ponovo i recikliraj“, suviše lako zaboravljamo na prva dva i samo se usredsređujemo na ovo poslednje.

telefoni — Fascinantno je samo pomisliti kako bismo mogli da iskoristimo materijale iz naših starih uređaja za pravljenje novih bez potrebe za rudarstvom

„Da bi urbano rudarstvo ikad dobilo šansu da zameni ono konvencionalno, „to nije prosto pitanje povećanja reciklaže“, kaže Horn. „Mora da dođe do napretka u mnogim srodnim oblastima kako bi se sirovine koristile efikasnije i u sklopu cirkularne ekonomije. Na primer, povećanjem životnog veka proizvoda, promenom stavova potrošača prema vlasništvu i konzumaciji, razvijanjem stavova prema proizvodnji i maloprodaji artikala, i osiguravanjem lake ponovne upotrebe.“

Možda će programi koji naizgled nemaju nikakve veze sa rudarstvom – kao što je EU-ovo najavljeno „pravo na popravku“ koje od proizvođača zahteva da pravi dugotrajnije uređaje i da obezbedi rezervne delove – odigrati ključnu ulogu u budućnosti urbanog rudarstva.

U međuvremenu, odbačeni uređaji ostaju tačno to: odbačeni. Oni završavaju na deponiji ili u kutijama u garažama, podrumima i tavanima.

„Cene na tržištu primarnih materijala [iz primarnog rudarstva] mogu da budu veoma niske kad se rudnici nalaze u Africi ili Kini“, kaže Martinez. Pitanje je da li smo zadovoljni kupovinom jeftine robe koja dolazi sa visokom ekološkom i ljudskom cenom ili smo spremni da smanjimo, ponovo upotrebimo i recikliramo ono što već imamo.

Možda je sada pravi trenutak da se preispita naš vlastiti odnos prema elektronskoj robi, e-otpadu i maksimi „smanji, upotrebi ponovo i recikliraj“ u kontekstu naših vlasititih domova. Držimo zlato u kredencima. Štaviše, tamo bi mogao da se pronađe pravi pravcati periodni sistem elemenata.

Njegovo pronalaženje moglo bi da bude jedno od ekološki najsvesnijih dela koje možete da učinite a da ne izađete iz kuće.