Olga Kovač iz Novog Sada ima 71 godinu i usamljenost je iskusila kada je pre 16 godina ostala udovica.

Sa neprijatnim osećajem samoće i tuge zbog izolovanosti sada se suočavaju mnogi u njenom okruženju, kaže jedna od osnivačica lokalnog udruženja penzionera Seniori.

„Broj usamljenih ljudi je ogroman i oni uleću u depresiju iz stanja razočaranosti i napuštenosti, a odatle dolazi do velikih problema za zdravlje i život“, kaže Kovač.

Socijalna izolovanost i usamljenost nisu problem samo Srbije, već celog sveta i mogu je iskusiti ljudi svih životnih dobi.

Procenjuje se da pogađa četvrtinu starijih ljudi i 5-15 odsto adolescenata, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO).

„Ljudi koji nemaju dovoljno jake društvene veze su u većem riziku da dožive šlog, anksioznost, demenciju, depresiju ili suicid“, rekao je direktor SZO Tedros Adanom Gebrejesus.

Sve većem širenju usamljenosti posebno je doprinela izolacija tokom pandemije virusa kovid-19.

• Psihoterapije u Srbiji: Kako odabrati pravu i ko ima dozvolu da ih pruža
• Četiri tipa emocionalno nezrelih roditelja, da li su vaši među njima
• Da li poznajete sebe tako dobro kao što mislite

Olga je imala 55 godina kad joj je, posle srećnog i skladnog braka, od raka preminuo muž.

„Strahota te bolesti bila je neopisivo teška jer umirete svakog trenutka sa voljenim bićem, a ne možete ništa da uradite.

„Posle takvog stravičnog gubitka, vi izgubite sebe“, opisuje ona.

Sin je već tada živeo sa ženom, zvao je i dolazio, ali njegovo društvo nije moglo da zameni partnera.

„Više ništa nije bilo bitno i ništa nije postojalo, to je bio apsolutni, potpuni gubitak svega.

„Nestaje bilo kakvo interesovanje za nastavak života, za hranom, lekovima, ne postoji ništa više“, opisuje žena jedan od najtežih perioda u životu.

Posle tri godine se izborila sa patnjom i bolom i tada je počela da se bavi penzionerima, kako bi i drugim usamljenima pružila utehu iz „tog beznađa“.

Usamljenost je univerzalno ljudsko iskustvo koje može da pogodi svakoga, bez obzira na godine, rod, poreklo ili društveni status, kaže Suglani Lalita, psihološkinja iz Birmingema.

„Dok neki mogu iskusiti usamljenost češće ili intenzivnije od drugih, važno je istaći da se u različitim trenucima života svako može susresti sa ovim osećanjem, posebno usled životnih promena, problema sa mentalnim zdravljem, poput trauma, bolesti, ili raskida veza“, kaže Lalita u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Penzioneri skrajnuti, ‘bolje da ih nema’

Olga danas ima sina, snaju i troje unučadi sa kojima se redovno viđa i lepo slaže, ali mnogi njeni vršnjaci penzioneri nisu te sreće.

„Počev od rođene dece, pa zatim do braće, sestara, prijatelja, društva i države, svuda su skrajnuti, na potpunoj margini životnih zbivanja i nikoga, zapravo, nije briga za njih.

„U principu, bolje da ih nema“, kaže Kovač.

Zato su pokrenuli Seniore, poput šire porodice, gde bi „tužni ljudi“ mogli da se druže, igraju društvene igre, šetaju ili učestvuju u kulturno-umetničkom društvu ili horu.

„Sve su to aktivnosti koje ih nateraju da ustanu, obuku se i izađu iz kuće.“

Mnogi od njih i žive sami, bilo u seoskim domaćinstvima ili soliterima u gradovima.

U Srbiji su najzastupljenija samačka domaćinstva, skoro 30 odsto, prema poslednjem popisu.

„Ta tuga je ogromna, životna pustoš je nezamislivih razmera, iole slabiji čovek mentalno se gubi lako i zapada u depresiju“, kaže Kovač, na osnovu decenijskog iskustva.

Ljudima je teško da sklapaju poznanstva i prilagođavaju se u poznijim godinama, a mnogi nemaju ni dovoljno novca, dodaje ona.

Od 1,6 miliona penzionera u Srbiji minimalnu penziju od 20.000 dinara ili manju, dobija 436.000 ljudi, podaci su Penzijsko-invalidskog fonda.

„Ti ljudi ne znaju da li će da kupe lek ili hleb, tolika im je penzija“, opisuje Kovač.

Samoća može biti izbor

Samoća nije isto što i usamljenost.

Dok je usamljenost nevoljni doživljaj, samoća je voljna aktivnost i može biti nečiji izbor, kao što je slučaj Verice Lazović.

Ova 67-godišnja porodična lekarka u penziji je posle jednog raskida odlučila da živi sama.

„Od 60. godine moj svesni izbor je da živim sama, to sam racionalno prihvatila da mi je najbolji status.

„Meni pojam usamljenosti može da bude jedino vezan za to da vam nedostaje neka određena osoba, da ste nekog izgubili“, kaže Lazović, kojoj je partner s kojim je u mladosti bila u dugoj vezi rano preminuo.

Kako u razgovoru, sa širokim osmehom, kaže dok ispija kapućino, društveni život i posao su joj uvek bili važni, te i u penzionerskim danima ima ispunjeno vreme.

Radi honorarno, pa je „samohrana devojka“, kaže sedokosa žena u šali.

Dane provodi u različitim aktivnostima: ujutro uživa u kafi, zatim odradi privatne preglede, ako ih ima, ruča sa prijateljima, uveče izlazi na koncerte, izložbe ili u kafanu.

Često i putuje, a posebno uživa pred spavanje, to je sat u kom je posvećena samoj sebi.

„Meni je ovo način života, potpuno plivam u ovome.

„Donela sam odluku da moj jedini kontakt sa muškarcima može da bude samo zabavljanje, inače zajednički život je nemoguća misija“, kaže Verica zadovoljno.

Kad potražiti pomoć?

Mada individualan, doživljaj usamljenosti bi mogao biti onda kad pomislite „ja nemam nikog, ja sam sam, nemam na koga da se oslonim ili tražim pomoć da bude uz mene“, opisuje Snežana Mrvić, psihološkinja sa Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu.

Prvi savet za ljude koji to osete je razgovor sa bližnjima.

„Porodica je važan stub i faktor sigurnosti i podrška od njih i prijatelja za neke ljude može da bude od pomoći.

„Ako su tegobe tolike da prevazilaze kapacitete ljudi koji su im bliski, onda je vreme za stručnu pomoć“, kaže Mrvić.

Konkretno, to može biti onda kada je svakodnevno funkcionisanje narušeno, javlja se nedostatak volje, pad koncentracije, zaboravnost, smanjeno druženje u odnosu na pre.

Mnogima se to dešava u vreme praznika, posebno ako su sami, kada se tradicionalno okupljaju bližnji.

I televizija i društvene mreže preplavljeni su tada slikama srećnih porodica koje ukrašavaju domove i uživaju u trpezi i toplini doma.

Takve scene mogu posebno da utiču na adolescente koji su inače osetljivi, navodi psihološkinja.

„Kad vide neke nerealne slike na društvenim mrežama, gde je pitanje da li je taj koji to postavlja zadovoljan životom ili je samo maska, javlja se osećaj zavisti i nelagode i postavlja se pitanje kako on može, a ja ne mogu.

„Na slikama su svi srećni, a ja nisam, javlja se osećaj tuge i razočaranja i pojačava se osećaj usamljenosti“, kaže psihološkinja.

Pogledajte video: Čorba koja spaja različite generacije

Problem i među mladima

Istraživanje koje je BBC sproveo 2018. u kom je učestvovalo 55.000 ljudi, pokazalo je da su mladi među najusamljenijima.

Od onih koji su imali od 16 do 24 godine, uzrast srednjoškolaca i studenata, 40 odsto je reklo da se oseća usamljeno.

Tamara Lazarević ima 23 godine i iskusila je osećaj usamljenosti još u srednjoj školi.

Sa 15 godina je napustila porodični dom na Ubu da bi pohađala nastavu u Beogradu, što je za nju bio „šok“.

„To mi je bio preloman trenutak posle kog sam psihički potonula i imala sam problem sa ishranom, što je uticalo da padnem još više u depresiju, pa sam se i lečila zbog toga“, kaže Lazarević.

Novi izazovi s godinama doveli su samo do toga da ponovo „potone“.

Sa 18 godina nije bila zadovoljna smerom koji je na fakultetu upisala, ali nije imala prijatelje na koje bi se oslonila, iako se, kaže, stalno trudila da se uklopi u društvo.

„Kad sam našla prvog dečka sa 20 godina, odvojila sam se skroz od društva, izdali su me i to je dodatno uticalo na mene da se skroz odvojim, da ne verujem nikome i da budem rezervisana prema svima“, kaže Tamara, navodeći da i sada ima slične probleme.

Ima nekoliko prijatelja, ali im ne govori sve što oseća, jer su je prethodni drugovi napustili i nisu je razumeli.

Ova studentkinja istorije se nada da će po završetku studija naći posao, što bi moglo da joj pomogne da sklapa dublje veze sa drugima.

„Volela bih da budem otvorena prema drugim ljudima, da ne budem toliko nepoverljiva, jer svakom treba društveni život, pogotovo u dvadesetim godinama“, kaže Tamara.

Zasad, poznanstva sklapa uglavnom na internetu, dodaje uz osmeh.

„Onlajn mi sve to ide odlično, na društvenim mrežama sam jako aktivna i nekako uspem da se povežem, ali čim treba da se upoznam uživo, uhvati me anksioznost.

„Ne uhvati me napad panike, ali je blizu toga“, opisuje ona.

• Korona virus i Nova godina: Kako biti sam tokom praznika (i uživati)
• Imate korona virus snove? Niste jedini
• Pet saveta za samopomoć od pre 400 godina koji vrede i danas

Usamljeni ljudi ne koriste više društvene mreže od ostalih, ali ih koriste drugačije, pokazalo je BBC istraživanje.

Oni imaju više Fejsbuk prijatelja koji su im prijatelji samo u onlajn sferi, a koji se ne poklapaju sa prijateljima u stvarnom životu.

Usamljenost ne pogađa samo samce, već se tako ljudi osećaju nekada i u društvu, ali i u vezama ili braku, navode stručnjaci.

Svima koji se sa tim suočavaju, psihološkinja Snežana Mrvić predlaže da nađu aktivnosti u kojima mogu da uživaju sami, poput hobija, čitanja, gledanja filmova i serija, ili da se obrate porodici i prijateljima i kažu im zašto se tako osećaju.

„Mi smo kao društvena bića predodređeni da živimo u kolektivu“, napominje ona.

Znaci usamljenosti

• Povlačenje iz društva: Tendencija da se izolujete od društvenih aktivnosti ili interakcije sa drugima.
• Osećaj odvojenosti: osećaj nepripadanja ili nepovezanosti, čak i kada ste okruženi ljudima.
• Emocionalni stres: osećaj tuge, praznine ili duboke čežnje za smislenim vezama.
• Poteškoće u formiranju odnosa: borite da izgradite ili održite bliske odnose iz različitih razloga, poput stidljivosti, društvene anksioznost ili kulturnih barijera.
• Sve više se oslanjate na tehnologiju: prekomerna upotreba tehnologije ili društvenih mreža kao sredstva traženja veze, koje moguće neće zadovoljiti potrebu za istinskom ljudskom interakcijom.
• Fizički simptomi: promene u apetitu, poremećaj sna ili neobjašnjive fizičke nelagodnosti usled emocionalnog stresa.
• Nisko samopoštovanje: osećate se nedostojnim društvenih veza ili sumnjate u sebe.
• Poteškoće u izražavanju emocija: borite se da prenesete emocije ili podelite lična osećanja zbog straha od osude ili odbijanja.

Psihološkinja Suglani Lalita

Usamljenost predstavlja osećaj praznine, tuge, odbačenosti starijih osoba i njihov doživljaj da nemaju dovoljno bliskih odnosa, kaže Nadežda Satarić iz nevladine organizacije Snaga prijateljstva Amiti.

„Samoća može biti izbor, a usamljenost je teret starijih osoba i dosta često je prisutna“, kaže Satarić.

Njihova organizacija se bavi starima i u razgovoru na terenu, a pored zdravstvenih i socioekonomskih problema, seniori će se često požaliti i na usamljenost.

„U praksi je to dosta često kod onih koji žive sami, češće je kod muškaraca i onih koji žive u soliterima, ali i u samačkim domaćinstvima u seoskim sredinama.

„Kažu da su im jedini sa kojima popričaju kućni ljubimci, maca, pas ili krava ili koza, čak ima onih koji kažu da sedam ili deset dana ne vide drugo živo biće“, navodi Satarić.

Ona citira istraživanje Populacionog fonda Ujedinjenih nacija koje je pokazalo da se 68 odsto starijih osoba u Srbiji oseća usamljeno, a 40 odsto potpuno odbačeno.

Ipak, o usamljenosti će lakše govoriti ljudi na selu, nego u gradu, kaže ova socijalna radnica.

Mnogi kriju da im gosti retko dolaze, posebno ako su im deca i unuci u istom gradu, da ne bi krivili potomke, ili da drugi ne steknu utisak o njima kao o lošim roditeljima koji to nisu ni zaslužili.

„Žele da sakriju nesporazume sa članovima porodice ili da se prikažu u boljem svetlu“, kaže Satarić.

Usamljenost je normalna ljudska emocija koju mnogi iskuse u nekom periodu života i nije nešto zbog čega bi trebalo da se stidimo ili plašimo, kaže Suglani Lalita, psihološkinja.

„Ipak, stigma u vezi sa usamljenošću može sprečiti ljude da potraže pomoć ili da otvoreno govore o tome kako se osećaju zbog straha od osude.

„Tako se mogu samo pogoršati negativni efekti usamljenosti kroz dodatnu izolaciju“, kaže Lalita.

Kako je u svetu?

Usamljenost je problem sa kojim se Amerika posebno suočava, gotovo da je u rangu epidemije.

Ministar zdravlja general Vivek Marti je za BBC izjavio da bi društvenu izolaciju trebalo shvatiti ozbiljno koliko i gojaznost ili zloupotrebu droga.

Pogađa gotovo polovinu Amerikanaca, a može biti opasna kao i pušenje 15 cigareta dnevno, ocenio je on.

Marti savetuje da svako provede bar 15 minuta sa ljudima koje vole, bez ometajućih uređaja, poput telefona dok razgovaraju, kao i da nađu način da pomažu jedni drugima.

„To je snažan protivotrov za usamljenost.“

• Kako je holandska tragedija naterala ljude da ozbiljno shvate usamljenost
• „Okružena sam ljudima, ali osećam se tako usamljeno“

U Holandiji su uveli posebne kase za ćaskanje, kako bi se pružila prilika usamljenim starijim ljudima da imaju vremena da sa nekim porazgovaraju.

Grad na severu Švedske nedavno je pokrenuo kampanju da se meštani jedni drugima javljaju, što u njihovoj kulturi nije uobičajeno, kako bi se smanjila društvena izolacija.

Nadežda Satarić starijim ljudima obično predlaže da, ukoliko su usamljeni, pokušaju da se povežu sa porodicom, komšijama ili prijateljima, gde god da su.

I kursevi jezika, radionice plesa, pevanja, mogu biti dobar izbor, dodaje.

„Jednostavno da se ne osamljuju, bez obzira na poteškoće u komunikaciji. Često imaju problema sa sluhom, sa govorom, ali treba da nađu nekog i budu pripadnici neke grupe, poput udruženja penzionera ili žena po selima.“

Savetuje i da izađu u šetnju ili nabave psa, pa će ih i ljubimac podstaći da idu napolje.

„Ako je zima i led ili ne rade liftovi u zgradama, kažemo da zovu poznanike da ih pitaju kako su ili da prokomentarišu film ili knjigu, da nađu razlog za razgovor, a da to nije samo da se žale na sopstvene probleme“, napominje Satarić.

Lepe vesti je sa bližnjima nedavno podelila i Olga Kovač.

Preko prijatelja je upoznala novog partnera, sa kojim se venčala u oktobru.

„Hiljadu odsto je drugačiji život u zajednici, on ima njegovu decu, ja sina i unuke, svi smo jedni s drugima“, kaže Kovač.

Sa njom razgovaram telefonom, novembarske subote, i radosno mi kaže da je na ručku kod svekrve.

Na komentar da su pravi mladenci, od srca se nasmeje.

„Ovo mi se prvi put u životu dešava, u mladosti tu privilegiju nisam imala.

„Veoma mi znači da ponovo imam koga da nazovem ‘majčice'“, zaključuje Kovač.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]