El Salvador ima jednu od najvećih stopa ubistava na svetu, prema podacima Ujedinjenih nacija, u značajnoj meri zahvaljujući rasprostranjenosti bandi. Po naseljima El Salvadora žene su često na najvećem udaru pretnji i nasilja koje ove bande sa sobom nose – a sada su bande pronašle nov način da ih zastraše i kontrolišu.

Posle neočekivanog kucanja na njenim vratima, Damari je u trenutku postala nova majka.

Jedne noći dok je večerala ispred televizora, na pragu njenog doma pojavio se posetilac. Ova dvadesettrogodišnjakinja odložila je činiju sa pasuljem i požurila da otvori vrata.

Damari je tamo zatekla muškarca, člana bande, kako drži bebu umotanu u zelene krpe.

I sam je skoro bio dete, jedva da je napunio 16 godina.

Mršav i osunčan, predao je Damari telefon: „Neko želi da razgovara sa tobom.“

Sa druge strane je prepoznala glas člana lokalne bande koji je završio u zatvoru pre manje od godinu dana.

„Znaš čija je beba, zato vodi računa i dobro se staraj o njoj“, zapretio joj je član bande.

„Ako joj se nešto desi, držaćemo te na oku.“

Pročitajte još:

• „Kad se setim udaraca, navučem patike i samo trčim“
• Majke u kutijama: „Tako su i naše bebe iznosili iz porodilišta

Devojčica u njenim rukama bila je jako mala, Damari misli da nije mogla biti starija od pet dana.

Vratila se u dnevnu sobu ne postavljajući više pitanja, sela i počela da plače; upravo je „dobila“ bebu.

Njena majka, koja je uspavljivala Damarinu trogodišnju ćerku, izašla je iz spavaće sobe. Razgovarale su o tome kako će izaći na kraj sa dva deteta bez zaposlenja.

Majka rekla je Damari da se pomiri sa sudbinom – najbolje bi joj bilo da novu „ćerku“ doživi kao blagoslov.

I posle toga su otišle su na spavanje.

Još dok je bila majka jednog deteta, Damari je nekako uspevala nekako da sastavi kraj s krajem. Majka joj je pomagala i Damari je makar i dalje mogla da ide u školu.

Ali sa dve devojčice, stvari su se promenile. Novca je bilo sve manje; pametnije je bilo napustiti školu i posvetiti se samo odgajanju dece.

Od tada je prošlo dosta vremena. Damarina nova ćerka sada ima dve godine i postala je jedna od mnoge dece koja trčkaraju, igraju se i plaču u ovom siromašnom naselju San Salvadora.

Ona Damari zove „mama“, ali njen život nikad nije bio lišen neizvesnosti. Dete i dalje nema zvanična dokumenta niti krštenicu. Niko čak ne zna ni gde je rođena.

Damari joj je dala ime i izabrala dan rođenja, da bi dete mogla da predstavi kao svoje. I dalje ne zna kako će je upisati u školu kad za to dođe vreme ili ako ikad bude morala da je vodi u bolnicu – ili šta će reći ako vlasti budu zahtevale objašnjenje.

Damari ne pravi razliku među ćerkama; ona ih podjednako voli i brine o njima. Češlja im kose, kupuje im polovnu odeću i uspavljuje ih pesmom. One izgledaju drugačije, ali njoj su iste.

Damari i ja ćaskamo na igralištu kad joj zvoni telefon.

Ona se udaljava i vraća nekoliko minuta kasnije, s usiljenim osmehom na licu.

„Poziv iz zatvora?“, pitam.

„Da“, kaže ona, osvrćući se oko sebe. „Pomislila sam da su nas spazili, ali želeli su samo da provere je li sve u redu sa devojčicom.“

Ona često dobija telefonske pozive od člana bande u zatvoru. Kao ptica kukavica, on se oslanja na druge da odgoje njegovo mladunče – manipulišući domaćinom da se stara o njegovom nakotu kao da je njegov.

Naučnici veruju da će, ukoliko surogat majka pokuša da odstrani neželjenu bebu, roditelj kukavice uništiti gnezdo ili nauditi drugim ptićima iz osvete.

Kukavica nikad nije daleko od gnezda domaćina – spremna da podseti „negovatelja“ na obaveze koje su mu nametnute.

Kukavica pažljivo motri Damari.

Bande u El Salvadoru imaju veliku moć u siromašnim naseljima kao što je ovo i svaki put kad odaberu „dadilju“, menja se život cele njene porodice.

Analitičari kažu da je epidemija nasilja u El Salvadoru podstaknuta devedesetih deportacijom članova bande MS-13 iz Sjedinjenih Država.

Jedan migrant koji živi u američkoj državi Merilend rekao je za Njujork Tajms da je „u ovoj centralnoameričkoj državi na delu invazija bandi“.

„Istog trenutka kad stignemo, oni nam pokucaju na vrata tražeći novac“, rekao je Noe Duarte, koji vodi dva mala posla, molerski i za čišćenje kuća.

„I ako im ga ne bismo dali, ubili bi nas.“

Prvi put sam posetio ovaj deo El Salvadora početkom 2016. godine.

Ne mogu da otkrijem njegovo pravo ime – to bi ugrozilo živote žena koje su mi ispričale priče – pa ćemo ga zato samo zvati „Bario 18″.

To nije zabito niti izolovano naselje. Štaviše, ovo mesto nije čak ni udaljeno od glavnog grada, San Salvadora.

Na ulicama često možete videti policiju. Ovde patrolira vojska, redovno zaustavljajući i pretresajući mlade ljude. Noću se vrše racije i ponekad se čuje pucnjava.

Izgleda kao da vlasti drže sve pod kontrolom – ali to nije slučaj.

„Bario 18″ pripada bandi Revolucionari Barija 18. Oni kontrolišu ko ulazi, ko izlazi, ko plaća reket i, na kraju, ko živi, a ko umire.

Banda vlada naseljem čeličnom rukom, odlučujući koju odeću mladi nose, u koju školu idu, koja muzika se pušta na ulicama i kad ljudi uveče moraju da prestanu da piju alkohol.

To su nepisana pravila, ali svako ko živi ovde bolje da ih brzo nauči ili će neznanje skupo platiti.

Oni koji odbiju da se povinuju ili postanu suviše bliski sa policijom ili rivalskim bandama, ne uspevaju da požive da bi pričali o tome.

Banda je svuda; moćni „kapoi“ su mladići – neki od njih još tinejdžeri. Neki, kao Kukavica, služe kaznu u zatvoru.

Svi znaju ko su oni i ljudi rade kako im se kaže.

„Moja mama se moli“

Baš kao Damari, i Marija je preko noći postala „majka“, iako dete koje joj je doneseno nije bila beba, već osmogodišnji dečak.

Subotom je Marija imala običaj da pomaže u evangelističkoj crkvi. Imali su dečju grupu, u kojoj bi se deca zabavljala, nešto malo učila i jela slatkiše.

Andres je bio jedan od dece u toj grupi.

Probali su kasnije, i još kasnije, bez rezultata.

Na kraju ga je Marija odvela svojoj kući.

Narednog dana zazvonio joj je telefon.

„Bio je to neki čovek. Rekao mi je da sam sada ja zadužena za Andresa. Ako mu se bilo šta desi, nešto još gore desiće se meni. Rekao je da poznaje moju porodicu. Bilo bi lako osvetiti mi se“, kaže ona.

„Jeste li znali s kim razgovarate? Da li se čovek predstavio?“, pitam.

„Nije morao“, kaže Marija. „Prosto znate ko je. Čujete glas i to je dovoljno. Zastrašujuće je.“

„Uvek su u pitanju ‘oni’ i ‘mi’. Oni znaju kako mogu da me povrede. Bilo je slučajeva da pozovu i ne kažu ništa, samo dahću na vezi, da bi me podsetili da je zver uvek blizu.“

Sve vreme dok se starala o Andresu, samo ju je jednom pozvala neka žena da se raspita za dečaka. Taj poziv bio je naglo prekinut.

„Možda mu je to bila majka. Mislim da su oba roditelja u zatvoru“, kaže Marija.

Ona već ima svoju decu i nije joj lako.

„Moja mama se moli za nas“, kaže ona.

„Želi da nam pomogne, ali ne može da uradi mnogo. Ona me savetuje da se pomirim s stvarnošću i da posmatram to kao blagoslov. Samo ona i moj brat znaju odakle Andres stvarno potiče.“

„Dečak mi je drag, ali da budem iskrena, volela bih da njegovi roditelji dođu po njega.“

Teško je utvrditi koliko porodica-kukavičijih gnezda postoji u El Salvadoru.

Faktum, časopis iz Centralne Amerike koji se bavi istraživačkim novinarstvom, proveo je mesece istražujući ovaj fenomen u Bariju 18 i na još dve lokacije; u naselju u San Salvadoru i još jednom u Santa Ani.

Samo u Bariju 18, Faktum je identifikovao najmanje 12 različitih porodica sa kukavičijim jajetom i intervjuisao šest žena prinuđenih da se staraju o deci članova bandi.

Kona, vladina agencija koja štiti prava dece, kaže da oni nisu dobijali prijave o takvoj praksi. Štaviše, potpredsednica Kone, Grizelda Gonzales, kaže da nije ni čula za takve slučajeve.

Ako bi joj neko prijavio tako nešto, Gonzales kaže da bi deca bila oduzeta porodici-domaćinu, jer nemaju nikakvu zvaničnu dokumentaciju.

Žene kažu da bi ih oduzimanje dece o kojoj se staraju automatski osudilo na gotovo sigurnu smrt.

Glavna podrška koju ove žene dobijaju potiče od nevladinih organizacija koje rade u marginalnim zajednicama El Salvadora.

Do danas, ove organizacije jedine su se bavile pitanjem fenomena „prisilnog majčinstva“ i sakupile sredstva iz međunarodnih fondova za saradnju, pokušavajući da im ublaže muke.

Aktuelna američka administracija Donalda Trampa sprovodi rigoroznu politiku deportacije, povukavši početkom godine pravo migranata iz El Salvadora da ostanu u Sjedinjenim Državama.

Na stotine hiljada migranata suočava se s mogućom deportacijom, a mnogi od njih kažu da im preti nasilje bandi ako se vrate u El Salvador.

Kritičari Trampove odluke istakli su da su smernice samog Stejt Departmenta navele El Salvador kao dom „jedne od najvećih stopa ubistava na svetu“.

„El Salvador prosto nije spreman, ekonomski niti institucionalno, da primi toliki priliv ljudi, ili da se stara o 192.700 američke dece, od kojih su mnoga savršenog uzrastu za regrutaciju u bande“, saopštila je agencija za pomoć Međunarodna krizna grupa.

Mali Toni

Toni je „dete bande“ i živi sa ženom koja mu nije majka. Uprkos njegovom uzrastu, već je počeo da se ponaša kao član bande. Tako je naučen.

On uživa poseban tretman među drugim „zemljacima“ – što je salvadorski sleng za člana bande.

Povučen je i ćutljiv dečak. Ima arogantan pogled samouverenog člana bande i nikad ne priča za neznancima.

Imun je na mito i dobro zna razliku između hraniteljske i svoje prave porodice. On nema nikakve sumnje u to ko mu može – a ko ne može – reći šta da radi.

Toni izlazi iz svoje čaure samo kad je sa bandom. Oni se druže; sede pored betonskog terena ili na klupama parka. On se smeje njihovim šalama.

Toni se oseća kao kod kuće sa bandom iz Barija 18, a oni se prema njemu ophode kao prema svom – čak ima i ulični nadimak. On zna da je njegov tata član njihove bande i tako se i ponaša.

Toni će urinirati na ulici ako to želi. On se tuče, razmeće i iskazuje nepoštovanje prema „majci domaćinu“. Toni je mali gangster.

Toni ima četiri godine.

Činjenica da je Marsela i sama veoma mlada potpuno je nebitna – ona je odabrana i sada mora da se stara o njemu. Ona mora da ga odgoji kao da joj je rođeno dete, ali prema pravilima koje određuje sama banda.

Ako Toni želi da provodi vreme na ulici, igrajući se sa bandom, ona ne može – niti sme – u tome da ga sprečava.

Ali sada je Toni umoran i pada u san u njenom krilu. Ona se igra s njegovom kosom, hladi ga lepezom, ljuljuška ga. Marsela kaže da je jedna od najzabavnijih stvari u vezi s malim Tonijem slušati ga kako priča o očevim podvizima. On zna sve priče; banda mu je sve ispričala.

Kao i druga „deca bande“, Toni nema zvanični identitet, krštenicu, ni ličnu kartu.

„Uskoro će morati u školu. Kako ćete ga upisati?“, pitam Marselu.

„Videću da li mogu da nađem njegov izvod iz matične knjige rođenih u gradskoj većnici“, kaže ona.

„A kako ćete objasniti svoj odnos sa dečakom?“

„Tamo obično ne postavljaju mnogo pitanja. Ako i pitaju, samo ću reći da sam mu majka.“

„A ako ikad budete morali da idete u bolnicu s njim?“

„E, to stvarno ne znam. Moraću da nađem nekoga da mi pomogne, ali moraću da pazim da mi ga ne oduzmu.“

Sve donedavno, bande su imale tri jasne uloge za žene: „hainas“ iliti devojke, saradnice i seksualne robinje.

Sada mogu da budu i „domaćini“.

Damari, Marija i Marsela imaju nešto zajedničko; banda je znala da bi bile dobre majke.

Banda je našla nov način da ih potlači, prisilivši ih da odgajaju „decu bandi“ ili da se suoče sa sigurnom smrću.

I dok su trepnule, njihovi domovi postali su savremena verzija kukavičjih gnezda.

Ovo je skraćena verzija članka koji se prvobitno pojavio na BBC Mundo. Oni koji govore španski mogu da pročitaju ceo članak ovde.

Brajan Avelar piše za Faktum, časopis iz Centralne Amerike specijalizovan za istraživačko novinarstvo. Ovo istraživanje urađeno je u saradnji sa El Interkambio, lokalnom produkcijskom kućom.

Imena ljudi i mesta su izmenjeni da bi se zaštitio identitet intervjuisanih.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]