Sava Popović Tekelija

BBC Ilustracija/Jakov Ponjavic

Stanovnici Beograda, Novog Sada, Zrenjanina, Banjaluke i rumunskog Arada istovremeno koračaju kroz ove stotinama kilometara udaljene gradove, a spaja ih nešto čega možda nisu ni svesni.

Svi oni šetaju ulicom Save Popovića Tekelije, filantropa, habzburškog intelektualca i plemića, prvog doktora prava srpskog porekla i jednog od prvih predsednika Matice srpske.

Istovremeno je bio prijatelj prosvetitelja Dositeja Obradovića i protivnik jezičke reforme Vuka Karadžića, zagovornik podizanja Prvog srpskog ustanka i njegov nesuđeni vođa.

„Bio je najobrazovaniji Srbin svoga doba, imao je veliko bogatstvo i bio je izuzetno uticajan u celoj srpskoj zajednici u Habzburškoj monarhiji.

„Bio je i čovek sa idejom, iako te njegove ideje nekada nisu prihvatane“, kaže Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, za BBC.

Mnogi ga pamte po Tekelijanumu, zavodu za školovanje siromašnih učenika iz Srbije, koji je ovaj plemić podigao 1838. godine u Budimpešti, a kroz njega su prošli Nikola Tesla, Laza Kostić, Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Sterija Popović, Josif Pančić i mnogi drugi.

Tekelijanum je vremenom postao „glavno stecište intelektualnih snaga srpskog naroda, koje su doprinosile njegovom kulturnom i civilizacijskom napretku“, kaže za BBC na srpskom doktor Saša Jašin, protonamesnik Budimske eparhije Srpske pravoslavne crkve, koja danas brine o ovom zdanju.

„Posle nastanka Srpskog narodnog pozorišta 1812. i Matice srpske 1826, on se smatra trećom zvanično najvažnijom ustanovom Srba u Ugarskoj“, dodaje on.

Tekelijanum – „srpski Panteon„, koji je Srbe gurnuo „iz srednjeg u moderni vek“

Sava Tekelija osnovao je 1838. godine ustanovu u ulici Verešpalne u srcu Budimpešte, nedaleko od pravoslavne crkve i tadašnjeg Peštanskog univerziteta, čija je svrha bila da omogući školovanje najboljim srpskim đacima, koji to nisu mogli da priušte.

Deo zdanja bio je i sedište Matice srpske, institucije čiji je Tekelija bio doživotni predsednik (od 1838. do 1842.) i koja je bila zadužena za nadzor nad učenicima.

Ideja ovog plemića bila je „briga o mladima koji će se školovati u Pešti i postati intelektualci sa jasnom nacionalnom samosvešću“, kaže Dragan Stanić, sadašnji predsednik Matice srpske.

„Položio je i značajnu količinu sredstava, pa se Matica izdržavala od kamate koju je ubirala na osnovu tog novca“, dodaje Stanić.

Zgrada Tekelijanuma u Budimpešti

Matica srpska
Tekelijanum je bio smešten u ovoj zgradi od osnivanja 1838. do 1906, kada je na tom mestu izgrađeno novo zdanje

U početku se u ovaj svojevrsni učenički internat uselilo 12 studenata, a kroz njega će tokom narednih decenija, sve do Drugog svetskog rata, proći više od 350 učenika srpskog porekla.

Među pitomcima Tekelijanuma bila su mnoga istaknuta imena srpske nauke i kulture 19. i 20. veka – u njemu su učili botaničar Josif Pančić, književnici Laza Kostić i Kosta Ruvarac, naučnik Nikola Tesla, a pesnik Jovan Jovanović Zmaj je tokom studija medicine u Budimpešti radio kao nadzornik u toj instituciji.

Tekelija je na taj način pomogao da se „odneguje jedan vrlo stabilan intelektualni sloj srpskog naroda“, kaže Stanić.

Akademik Vasilije Krestić smatra da su tekelijanci, kao visoko obrazovani mladi ljudi kojih tada među Srbima nije bilo mnogo, „popunili vidnu prazninu u tadašnjem srpskom društvu“, ali da se ne može reći da su oni svojom brojnošću „učinili neki krupan intelektualni zaokret“.

Sava Popović Tekelija podario je Tekelijanumu i biblioteku, a Matici srpskoj štampariju, koja je bila smeštena u podrumu zdanja.

To je bila „korisna ideja“, pošto su tada najbliže štamparije bile u Veneciji i Beču, ali one „nisu bile specijalizovane za slovensku, a time ni srpsku knjigu“, priča Stanić, koji danas rukovodi Maticom.

Ipak, bilo je poteškoća u pokušajima da ona u potpunosti zaživi, pošto habzburški dvor u Beču nije blagonaklono gledao na to, dodaje on.

Tokom prvih godina Tekelija je i sam često boravio u zadužbini, gde se lično starao o tome da đacima koje je stipendirao obezbedi sve ono što im je potrebno za školovanje.

Save Tekelije prisećao se i Jovan Subotić, pravnik, pisac, akademik i pitomac Tekelijanuma, koji ga je upoznao i opisao u poslednjim godinama njegovog života.

„Visok, malo pognut stari gospodin, sa osobito finom, belom i rumenom kožom na obrazu, a sedim, retkim, finim vlasima na glavi“, navodi se u publikaciji Sava Tekelija, prvi srpski doktor pravnih nauka pravnika i hroničara Željka Fajfrića.

Tekelijanumske dane opisivao je i književnik Veljko Petrović, koji je u ovu instituciju dospeo posle smrti njenog osnivača, a njegovi zapisi preneseni su u Fajfrićevom delu.

Još u vreme moga tekelijanumskog đakovanja pamtilo se da je osamdesetgodisnji starac svojeručno zaključavao uveče kapiju, pa pred leganje nadgledao da li su mu svi na broju, za knjigom ili u postelji.

No, često je morao da menja brave i ključeve. Đaci su kradom bežali i terevenčili, a on se viđao s fenjerom u ruci kako ih traži po poznatim okolnim mehanama.

Čak su mu, po povratku, pitomci pevali pod prozorom uz tambure i razbijali vinske čaše o vrata.

Dobri starac gunđao je, grdio, sovjetovao i praštao ludoj mladosti„.

Zbog značajne prosvetiteljske uloge i svega što su pitomci Tekelijanuma kasnije uradili za srpsku kulturu i nauku, ova ustanova je, „s razlogom nazivana srpskim Panteonom“, smatra protonamesnik Saša Jašin.

„Zadužbina je pomagala i omogućila izrastanje značajne plejade srpskih intelektualaca, koja je ubrzala prelaz svog naroda iz srednjeg u moderni vek“, zaključuje on.

Amanet Matici srpskoj

zgrada

021.rs
Zgrada Matice srpske u Novom Sadu

Tekelija nije bio među osnivačima Matice srpske, ali je imao „prekretničku ulogu“ u njenoj istoriji, smatra današnji predsednik Stanić.

„Nesumnjivo je od najvećeg mogućeg značaja i jedno je od najzvučnijih imena među svim predsednicima Matice srpske, uticao je da se Matica stabilizuje i dobije konzervativniju dimenziju, ali i sistemski oblik i širu delatnost od one pre njega“, navodi on.

Ovaj plemić iz Arada bio je jedan od prvih i najvećih dobrotvora kulturne organizacije Srba u Austrougarskoj od samog osnivanja te institucije, što je podstaklo i druge imućne ljude tog vremena da pomognu razvoj Matice srpske.

„Svake godine je, od 1826. pa nadalje, davao Matici 100 forinti u srebru i 100 forinti u bečkoj valuti i živo je učestvovao u matičinom radu, a znatnu uslugu za rad Matice učinio je Tekelija kad joj je kupio štampariju“, kaže akademik Vasilije Krestić.

Tekelija je 1838. godine izabran za doživotnog predsednika ove organizacije, koja je od te godine bila smeštena u Tekelijanumu, zdanju koje je on podigao.

Biblioteka Save Tekelije, najveća privatna biblioteka među Srbima u 18. veku, sa oko 4.000 knjiga, preneta je u Tekelijanum marta 1843, a danas se ta biblioteka čuva u Matici srpskoj i sadrži 7.104 knjige na raznim jezicima, navodi se na sajtu Biblioteke Matice srpske.

Lična biblioteka Tekelije sadržala je 1984 knjige na 15 jezika, a nju je posle smrti ostavio Matici.

„To je veliko blago – kada pogledate koje su knjige u tim bibliotekama, koje danas čuvamo u Matici srpskoj, možete videti koliko je Tekelija zapravo bio obrazovan čovek i koja je bila širina njegovog znanja“, objašnjava Stanić.

Jedno od prvih značajnijih dela koje je Tekelija podario Matici srpskoj bio je njegov rukopis Dušanovog zakonika, dodaje se na sajtu te institucije.

Pored knjiga, zdanja i ideja, Tekelija je Matici srpskoj zaveštao i svu imovinu koja je za njim ostala, pošto nije imao naslednike.

„Neznanje je koren i izvor svakoga zla“

Iako si bili ugledna habzburška plemićka porodica, Tekelije su se u doba Savinog rođenja (1761) suočavali sa nemaštinom.

Deo porodice odselio se za Rusiju, ali su Savini roditelji odlučili da ostanu u Aradu, gradu u kojem je njihova, tada osiromašena porodica i dalje uživala ugled, o čemu je pisao srpski istoričar Aleksandar Forišković u delu Memoari Save Tekelije.

„Išao je gradom u kojem se još znalo za toponime: Tekelijina crkva, Tekelijin rov, Tekelijina varoš, Tekelijin trg, Tekelijin čardak, a pri tome je on nosio to prezime, bio sin roditelja obrvanih parnicama oko pustara i imovinskim potraživanjima onih pripadnika kuće koji su napustili Arad i otišli da žive u Rusiji“, opisao je Forišković.

U ovom gradu završio je osnovnu školu, a kasnije je nastavio obrazovanje u budimskoj gimnaziji.

Posle gimnazije, porodica je želela da se on vrati u Arad i oženi se, kako je sam Tekelija opisivao u njegovim memoarima, ali je prevagnula želja za obrazovanjem i „nije mu ostalo drugo nego da unajmi kola prosta i kradom pobegne“.

„Neznanje je koren i izvor svakoga zla“, smatrao je Tekelija, navodi se u tekstu srpskog istoriografa Željka Fajfrića.

„Samo je pravo znanje kadro da istrebi ta dva glavna i najjača neprijatelja čoveku; neznanje i zabludu, pomešanu sujeverjem i gordošću.

„Samo znanje je svetlost istine, koja prosvećuje čoveka“, opisivao je Tekelija.

Portret Save Tekelije

Matica srpska
Portreti članova porodice Popović Tekelija, među kojima je i Savin. pripali su Matici srpskoj

Prvo se otisnuo u Beč, a 1779. odlazi u Budim, gde je započeo studije filozofije, da bi se potom usmerio na pravo i 1786. godine je na Peštanskom univerzitetu postao prvi doktor pravnih nauka među Srbima, navodi se u njegovoj biografiji na sajtu Muzeja Vojvodine.

Ali, glad za znanjem Save Tekelije tu se nije završavala, kaže istoričar Krestić.

„Bavio se i crtanjem, u Beču je izučavao prirodne nauke, svirao je flautu, učio je francuski, italijanski i španski.

„Bio je pristalica Dositeja Obradovića i prosvećenog apsolutizma, nije se slagao s Vukom Karadžićem i njegovom jezičkom reformom, branio je i zastupao slavenosrpski jezik“, nabraja akademik.

Tekelijino protivljenje jezičkoj reformi Vuka Karadžića potvrđeno je kada je pre smrti odlučio da deo imovine ostavi Matici srpskoj, napominje Nenad Ninković, profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

„Ostavio je velika sredstva Matici srpskoj, na čijem je čelu bio, ali pod uslovom da ne prihvati reformu i pravopis Vuka Karadžića“, kaže on za BBC na srpskom.

Ipak, to je bila jedna od Tekelijinih ideja koje nisu mogle da se sprovedu, smatra Dragan Stanić.

„Ona nije mogla dugo da se brani u daljem razvoju ustanove, ali i samog srpskog naroda i nacije“, dodaje današnji predsednik Matice srpske.

Političke ideje i pisma Napoleonu

Interesovanja aradskog plemića i doktora prava sezala su dalje od sfera nauke i umetnosti, a u nekoliko navrata glasno je zagovarao političke ideje koje su se ticale statusa Srba južno i severno od Dunava.

Kao jedan od 25 predstavnika plemstva izabran je za poslanika na Temišvarskom saboru srpskog naroda u Austrougarskoj 1790. godine, na kojem je „odigrao jednu od ključnih uloga“, priča Saša Jašin iz Budimske eparhije SPC.

Skup u istoimenom gradu u današnjoj Rumuniji Srbi su organizovali kako bi se razrešilo pitanje statusa ove etničke grupe u Habzburškoj monarhiji.

Većina okupljenih podržali su ideju da se status Srba, kao i do tada, bazira na carskim privilegijama iz Beča, dok je Tekelija predstavio suprotan plan – želeo je da saradnjom sa Mađarima za njegov narod dobije jednak građanski status u Ugarskoj.

Prema njegovom planu, taj status bi bio garantovan ugarskim zakonima i ne bi bio zavistan od samovolje habzburškog cara.

„Bio je to značajan zaokret u dotadašnjoj srpskoj politici, koja je od Velike seobe Srba 1690. uvek bila oslonjena na Beč i na politiku Dvora“, smatra istoričar Krestić.

Političke ambicije Save Popovića Tekelije ponovo su isplivale početkom 19. veka, u predvečerje Prvog srpskog ustanka protiv turske vlasti, koji je predvodio Đorđe Petrović Karađorđe.

Pre nego što je Petrović izabran za predvodnika ustanka, Tekelija je očekivao poziv iz Srbije i nadao se ulozi „predvodnika ustanka“, navodi se delu Doba Karađorđa i Save Tekelije istoričara Živojina Andrejića.

Skovao je i plan o stvaranju Ilirskog kraljevstva na Balkanu, koja bi bila saveznik Francuske i protivnik širenja uticaja Austrije i Rusije, nasuprot Petrovićevom savezništvu sa Rusijom, o čemu je 1804. godine pisao francuskom caru Napoleonu Bonaparti.

Savetovao je caru da pomogne srpske ustanike u formiranju države, ali kako Napoleon nije odgovorio, Tekelija mu je još jednom pisao 1805, poslavši mu mapu države o čijem je formiranju maštao, dodaje Andrejić.

Ipak, francuski car nije uslišio njegovu molbu.

Dok se o političkom uticaju Save Tekelije među Srbima sa obe strane Dunava može razmatrati zbog navedenih primera, o njegovom značaju za Habzburšku monarhiju u celini „ne možemo govoriti“, smatra Vasilije Krestić.

„To je samo zrno peska u habzburškom moru“, ocenjuje akademik.

Kako su Tekelije postale habzburški plemići?

Porodica Popović Tekelija potiče od „stare vlastelineske srpske loze“, a prešla je u Austrougarsku i naselila se u Banatu posle pada Srpske despotovine 1459. godine, napominje Krestić.

Međutim, oko mesta u tadašnjoj Srbiji u kojem su živeli preci Save Tekelije istoričari još uvek nisu uspeli da se saglase.

Petar Tekelija, Savin stric i general u ruskoj vojsci, tvrdio je u njegovim memoarima da je porodica davno pre patrijarha Čarnojevića stigla iz Srbije, gde je držala Tekije i okolna mesta, kaže otac Saša Jašin iz Budimske eparhije Srpske pravoslavne crkve, koji je izučavao Tekelijin život i delo.

„Drugačije mišljenje je da su Tekelije poreklom sa Čepelskog ostrva iz sela Tukulje kod Budima“, dodaje on.

Najznamenitiji član ove familije, pored Save Tekelije, bio je pradeda Jovan Popović Tekelija, koji se kao ratnik borio na strani Habzburške monarhije.

Bio oberkapetan Pomoriške vojne granice, borio se u Velikom bečkom ratu (1683-1699), gde se posebno istakao u bici kod Sente između Austrougara i Turaka (1697), imao je i ulogu u gušenju Rakocijevog ustanka (1703-1711), kada je sa odredima sastavljenim pretežno od srpskih vojnika pomogao da se zaustave ugarski pobunjenici predvođeni Ferencom Rakocijem, objašnjava profesor Nenad Ninković.

Jovan Popović Tekelija je posle ovih zasluga 1706. godine „dobio plemstvo, a preko njega i njegovi naslednici“, čime porodica Tekelija postaje znamenita u ovom delu monarhije, dodaje Ninković.

Jovan Tekelija, Savin otac, bio je takođe pogranični vojnik u Aradu, dok je majka Marta bila nećaka Pavla Nenadovića, karlovačkog mitropolita Srpske pravoslavne crkve u 18. veku.

Šta je danas ostalo od Tekelije?

Bista Save Tekelije

Matica srpska
Bista Save Tekelije, delo vajara Jovana Soldatovića, postavljena je ispred sedišta Matice srpske u Novom Sadu

Kako Sava Tekelija nije imao naslednike, porodično ime posle njegove smrti nosio je još samo sinovac Petar Tekelija, koji je živeo u Beču, ali je samo dve godine kasnije i on preminuo.

Za Savom prezime nije ostalo, ali jesu mnoge zadužbine i fondacije od kojih su Srbi sa obe strane Dunava imali koristi decenijama posle njegove smrti.

U Vojvodini, posebno u Matici srpskoj, Tekelija i danas „uživa dužno poštovanje i sećanje“, a u Mađarskoj je poštovan prevashodno zbog Tekelijanuma, kaže Krestić.

Tekelijanum je 1952. godine oduzet u procesu nacionalizacije imovine u tadašnjoj socijalističkoj Mađarskoj, a 1996. godine vraćen je Budimskoj eparhiji.

Posle 10 godina radova na obnovi zgrade, ona je 2015. godine ponovo otvorena.

„Danas obnovljeno zdanje, čiji je vlasnik Eparhija budimska, ima više funkcija, a slično svojoj nekadašnjoj nameni u njemu se, pored ostalog, nalazi i jedan od dva srpska đačka doma u Budimpešti“, kaže Saša Jašin.

Matica srpska je 2009. godine objavila Tekelijinu doktorsku disertaciju, a 2021. godine je u Muzeju Vojvodine održana i izložba posvećena njegovom životu.

Ispred ulaza u zgradu Matice srpske nalazi se njegova bista, delo vajara Jovana Soldatovića, koja Novosađane i sve one koji posete ovaj grad podseća na njegov značaj.

„Vrednost Save Tekelije nikada neće moći da bude zaboravljena i on je čovek kojem je uvek vredno vraćati se“, zaključuje Dragan Stanić.


Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Kako se danas postaje harambaša?
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.