Pomalo nervozno, spremajući se kao da ide na intervju za posao, 21-godišnja Aleksandra Krstić se uputila na psihoterapiju.

Odluku da potraži psihološku pomoć njeni najbliži nisu razumeli, smatrajući je „izvoljevanjem i glupostima“.

„Svakodnevno sam slušala rečenice poput ‘ma uzmi motku pa kopaj, pa da vidiš šta je terapija’.

„Iako nisu bile zlonamerne, još više su me gurnuli ka psihoterapiji i zato sam im izuzetno zahvalna“, govori Aleksandra za BBC na srpskom deset godina kasnije.

Podaci istraživanja Mreže psihosocijalnih inovacija (PIN) iz 2022. pokazuju da se samo petina stanovništva u Srbiji nekada obratila psihoterapeutu za pomoć.

Stereotipi i predrasude po pitanju psihoterapije izraženiji su u manjim sredinama, iako se u poslednjih nekoliko godina uočava pomak, kaže Danijela Glavaški, psihoterapeutkinja iz Bečeja.

„Razmišljanja poput ‘nisam ja lud, pa da tražim pomoć’ i stav ‘da se samo slabi obraćaju za pomoć nekom stručnjaku za psihičke probleme’, mnogo su vidljiviji u manjim mestima.

„Iako živimo u vremenu kada je sve dostupno i primetan je boljitak, i dalje nismo dovoljno svesni koliko je važna briga o mentalnom zdravlju, kao na primer u Americi“, dodaje za BBC na srpskom.

Aleksandra Krstić danas smatra da je odlazak na terapiju „njeno najvažnije i najdraže ulaganje“ i ne namerava da prestane.

Ni Dragana Antić iz Leskovca, na jugu Srbije, ne namerava da prekine psihoterapije, iako se i ona susrela sa nerazumevanjem najbližih.

„Mama je omalovažavala moju odluku govoreći: ‘Nisi luda da ideš kod psihoterapeuta, šta će ti to’.

„Mnogi i dalje smatraju da je odlazak kod psihoterapeuta odraz slabosti, a ja sam upravo kroz seanse shvatila da je to naša velika snaga i zato bodrim druge da krenu, jer pomaže“, kaže Dragana, studentkinja socijalne politike.

‘Stalno sam bila tužna’

Do pre dve godine, Dragana je uživala da izlazi sa prijateljima i gleda filmove.

A onda joj je preminuo otac.

„Bila sam stalno tužna, obuzimao bi me bes i uglavnom sam bila u stanu.

„U jednom trenutku nisam mogla da prepoznam samu sebe i shvatila sam da mi je potrebna pomoć“, priča danas.

Posle nekoliko poziva, pronašla je psihoterapeutkinju koja joj je, kako kaže, ulila poverenje.

Uoči prve seanse bila je nervozna i nesigurna.

Pitala se „da li su njeni problemi dovoljno važni, da li će je psihoterapeut razumeti, da li je donela pravu odluku“.

Pokazalo se da jeste.

„Dopao mi se njen pristup, opustila sam se i posle svakog razgovora sam se osećala sve bolje i bolje.

„Vremenom sam naučila da se suočim sa emocijama, da ih potiskujem i prihvatim da tate više nema“, priča ona.

Stručnu pomoć zatražili su i Marko Savić, programer iz Niša, i njegova tadašnja devojka.

Hteli su da ‘poprave’ odnos, za koji on danas kaže da je bio toksičan.

Psihoterapeuta su pronašli iz trećeg pokušaja.

Kod prvog im se nije dopao pristup, sa drugim nisu ‘kliknuli’.

„Sa trećom sam osetio olakšanje, jer sam konačno mogao da kažem šta sam želeo i mislio, bez zadrške, što nije bio slučaj kada smo devojka i ja išli zajedno – tada sam merio reči“, govori smeđokosi mladić.

Prvi susret sa psihoterapeutom je ključan i zato je važno da se oni koji se obraćaju za pomoć osete opušteno, prepoznato i da vide da ih neko sluša, kaže Danijela Glavaški.

Normalno je i biti uplašen pre prve terapije.

„Psihoterapija je individualna stvar i akcenat je na izgradnji odnosa koji se zasniva, pre svega, na poverenju.

„Preporuka jeste najbolja reklama, ali treba znati da nešto što odgovara jednoj osobi, ne znači da će prijati drugoj“, dodaje.

Marko vezu nije sačuvao, ali je nastavio sa terapijom jer su mu razgovori, kako kaže, „baš značili“.

Njegova vršnjakinja Brankica Savić je potražila pomoć kada je raskinula dugogodišnju vezu i primetila da se sve više okreće alkoholu i zapostavlja zdravlje.

Obratila se Psihološkom savetovalištu i dodeljen joj je psiholog, priča za BBC na srpskom ova 29-godišnjakinja iz okoline Šapca.

„Nikad nisam očekivala da će mi terapija rešiti sve probleme, ali pravo usmerenje i podsticaj u trenucima kad izgubimo kompas su jako bitni.

„Usredsredila sam se na odnose koje sam i dalje imala, na porodicu i prijatelje, i umesto da žalim za nečim što je prošlo, trudila sam se da radim na onome što se dešava sad i do čega mi je stalo“, kaže Brankica.

‘Ššš, neka to ostane među nama’

Marko Savić u početku nije pričao da posećuje psihoterapeuta kako se ne bi saznalo za njegove probleme u vezi, ali danas otvoreno govori o tom iskustvu.

Želi da podstakne i druge da se odvaže na ovaj korak.

„Dobro je popričati sa nekim ko je neutralan, školovan i ko ne osuđuje, ili bar ne osuđuje previše, neko ko će pitanjima da usmerava da budete bolji.

„Mnogi i dalje smatraju da se na terapiju odlazi samo sa težim psihičkim problemima i da psihoterapeut prepisuje lekove, što uopšte nije tako“, priča, dok sedi u sobi, pretvorenoj u kancelariju.

Dragana Antić kaže da je većinu njenih vršnjaka i dalje stid da kažu da su zatražili stručnu pomoć.

„Čak i kada krenu, ne žele da se to zna.

„Ššš, neka to ostane među nama“, rečenica je koju često čuje.

Pogledajte video:

„Za tebe #VažnoJe“: Mesto za podršku i razgovor o mentalnom zdravlju

Danijela Glavaški deset godina vodi Psihološko savetovalište u Bečeju i primećuje da se situacija promenila od pandemije korona virusa.

„Ljude je sve manje sramota da priznaju da imaju problem i da im je potrebna pomoć.

„Tabu o mentalnom zdravlju se polako smanjuje i sve više se priča o njegovom značaju, pa čak i u malim sredinama“, kaže ova psihološkinja.

Telefon joj u poslednje vreme zvoni više nego uobičajeno.

Obraća joj se veliki broj tinejdžera i muškaraca između 30 i 40 godina, mada zovu i stariji.

„Bude tu i straha i zbunjenosti, ali je mnogo više odlučnosti i spremnosti da se priča o problemima, kao i potreba da ih neko sasluša i usmeri“, ocenjuje ona.

‘Dobila sam i potvrdu da je u redu da sam loše’

Aleksandra Krstić se prvi put obratila psihologu na početku studija, pre desetak godina.

„Čini mi se da smo tada kolektivno ranjiviji i otvoreniji nego u srednjoj školi, a i prvo osamostaljivanje neizostavno vodi u brojna preispitivanja i krize od ‘šta će ovo meni’ do ‘ništa nije vredno’, sa po kojim ‘ja ću osvojiti svet’ između.“

Zamišljala je da su seanse poput onih koje je viđala u serijama, gde ljudi sede na roze kauču i plaču.

Neprijatno iskustvo sa psihologom studentske poliklinike i dobacivanja pojedinih prijatelja poput „bolje idu crkvu, nego na terapiju“, nisu je sprečili da ponovo krene na psihoterapiju.

Prijateljica joj je preporučila art terapiju, gde se crtanjem iskazuju potisnuta osećanja.

„Crtala sam, slikala, igrala se sa peskom, plesala, sve te aktivnosti su i moji lični hobiji, te mi nije bilo teško, uživala sam“, govori ova profesorka engleskog.

I pre odlaska na terapiju, spas je tražila u sviranju klavijatura i pevanju, u društvu ljubimice mačke.

„Jednog jutra tokom pandemije korona virusa probudila sam se i presekla – loše veze, nesvrsishodne pohode na uspeh ili novac i kao nekim magičnim štapićem se sve u mom životu promenilo na bolje.

„Taj magični štapić jeste decenija aktivne psihoterapije“, izgovara ponosno ova 31-godišnjakinja dok joj se kestenjaste oči cakle.

I Dragana Antić ponovo uživa u filmovima, smeje se i sve više izlazi.

„Dobila sam i potvrdu da je u redu da sam loše i što prolazim kroz razne faze tugovanja“, kaže zadovoljno ova plavokosa devojka.

Na poslednjoj terapiji je bila pre dve nedelje.

„Kad god osetim neki strah i nesigurnost, obratim joj se.

„Ako ne znate kome da se obratite, raspitajte se, probajte, pronađite pristup koji vam prija – odlazak kod psihoterapeuta nije nešto čega treba da se stidimo“, dodaje zadovoljno.

Brankica Savić se posle duge pauze vratila psihoterapiji prvenstveno zbog velikog pritiska na poslu, ali i na drugim poljima, što joj stvara dodatni stres i zdravstvene probleme.

„Drugačiji je i tip terapije na koju sada idem, najviše se bavim nekim ustaljenim obrascima ponašanja i uverenjima, ali i emocijama, jer one oblikuju moje ponašanje i vrlo često mi donose neke negativne posledice“, objašnjava.

Dosta je radila na sebi i naučila da prepozna „neke okidače, naučene šablone i uzroke ponašanja“.

„Terapija mi i dalje pomaže kada sama ne mogu da razmrsim klupko u koje se moje misli zapletu“, kaže ona.

Pogledajte i ovaj video