Malme

Getty Images

Pre četrdeset godina, britanski kamiondžija Piter Satklif uhapšen je za niz napada na žene izvedenih na severu Engleske i poznatih kao ubistva Jorkširskog trboseka.

On je osuđen za ubistvo 13 žena i napade na još njih sedam, ali od tada je bilo mnogo poziva da se on istraži za još zločina.

Da li moguće da ima veze sa dva nerešena ubistva u Švedskoj?

Ova priča sadrži detalje koji bi mogli da uznemire neke čitaoce

Toplog popodneva 30. avgusta 1980. godine, dvadesetšestogodišnjoj Terezi Torling samo se jedna stvar motala po glavi – kako da zaradi novac za drogu.

Tereza je bila mlada, plava i lepa.

Ne bi sebe opisala kao prostitutku, ali bi često subotom uveče nudila seksa za novac kako bi finansirala vlastitu zavisnost od droge, kao i onu svog dečka.

On je bio 20 godina stariji od nje i živeli su zajedno u gradu Malmeu na jugu Švedske.

Njeno zaduženje bilo je da nađe novac za heroin koji su zajednički uzimali.

Tereza Torling

BBC
Tereza Torling

Pre četrdeset godina, Malme, kao i obližnji Kopenhagen, bio je prometno trgovačko čvorište sa trajektima koji su neprestano pristizali u luku Limhamn na obodu grada.

Ali za razliku od njegovog slavnog komšije preko puta Eresunda – moreuza koji odvaja Dansku od Švedske – on nikad nije imao konkretnu ulicu crvenih fenjera.

Umesto toga, seksualne radnice bi stajale na širokim ulicama sa drvoredima Kungsgatan i Eksersajzgatan, gde je bilo mesta za automobile da stanu i da dođe do dogovora.

Malme panorama

Getty Images

Sedamdesetih i osamdesetih, dok je prostitucija još bila legalna, ovi ulični ćoškovi privlačili su mušterije iz čitave južne Švedske.

Tamo se uputila Tereza, prevezavši se autobusom od svog stana do centra grada.

Kasnije su policijski istražitelji u njenom džepu pronašli autobusku kartu sa otkucanim vremenom 16:45.

Druge seksualne radnice videle su Terezu u ranim večernjim satima oko Eksersajzgatana.

Jedna žena ju je videla kako odlazi sa mušterijom, druga ju je videla kako razgovara sa muškarcem u kolima.

Ali niko se ne seća da ju je video kasnije te noći.

Ulice Malmea

Getty Images

Dva dana kasnije, u ponedeljak popodne, stariji čovek koji je sakupljao flaše u zamenu za novac naleteo je na Terezinu telo u dnu stepeništa napuštene zgrade predviđene za rušenje.

Bila je prekrivena parčetom tepiha.

Ispod njega, ležala je na stomaku, potpuno gola.

Dugačak četvrtasti štap silom joj je bio uguran u rektum.

Autopsija je pokazala da je Tereza ubijena u subotu uveče, a uzrok smrti najverovatnije je bio davljenje, iako je doktor pronašao i visok nivo narkotika u njenoj krvi.

Pre nego što je ubijena, mlada žena udarena je tupim predmetom u potiljak.

Imala je modrice na prednjoj strani vrata koje su mogle da izazovu nečije ruke ili tanki predmet pritisnut uz njenu podjezičnu kost, koja je bila slomljena.

Nije bilo dokaza da je silovana, ali je na njenim leđima pronađena supstanca koja je mogla biti sperma.

Terezino ubistvo završilo je na naslovnim stranama lokalnih listova, koji su danima izveštavali o ubistvu u Malmeu.

Ova vrsta seksualnog zločina bila je izuzetno retka u Švedskoj i gradski detektivi su ga vrlo brzo povezali sa još jednim ubistvom počinjenim u Geteborgu nekoliko nedelja ranije.

Mesto gde je pronađena žrtva

Getty Images

Kao i Tereza, tridesetjednogodišnja Gerti Jensen bila je zavisnica od droge i honorarna seksualna radnica.

I kao i Tereza, i ona je pronađena gola na mestu predviđenom za rušenje, glave razbijene otpozadi ciglom.

Policija iz Malmea kontaktirala je policiju iz Geteborga da bi uporedili podatke o ubistvima, istovremeno nastavljajući vlastitu istragu o Terezinom ubistvu, ispitavši njenog dečka i seksualne radnice koje su je poslednje videle živu.

Bilo je ranih tragova koji su obećavali.

Jedna seksualna radnica pomenula je metalik zeleni saab 900 koji su policajci pokušali da pronađu.

Druga je pomenula agresivnu mušteriju koja se muvala po Eksersajzgatanu i koji je delovao kao da se zainteresovao za Terezu.

Policija je otkrila da je ona dugovala novac za drogu.

Spekulisalo se da je možda umešan žuti taksi marke mercedes viđen blizu mesta na kom je pronađena.

Ali nijedan od ovih pravaca istrage nije odveo nikuda i, kako su meseci prolazili, štampa je prestala da objavljuje vesti o ubistvima, policija je prešla na druge zločine, a ubistva dve mlade žene polako su zaboravljena.

Gerti Jensen

BBC
Gerti Jensen

U avgustu 2016. godine, policijski komesar sa juga Švedske Bo Lindkvist primio je intrigantan mejl.

Mejl je bio naslovljen krupnim slovima „OP PEJNTHOL“, a pošiljalac je bio detektiv iz policijske službe Zapadnog Jorkšira na severu Engleske.

Operacija Pejnthol, saznao je Lindkvist, bila je malo poznata istraga velikog broja starih nerešenih ubistava i napada koje je mogao da počini Piter Satklif, Jorkširski trbosek.

Dva od tih krivičnih dela, rečeno je u mejlu, počinjena su u Švedskoj.

Bilo je to prvi put da je Lindkvist čuo za vezu između njegove zemlje i ozloglašenog britanskog serijskog ubice.

Bo Lindkvist

Getty Images
Bo Lindkvist

Pedesettrogodipnji detektiv proučavao je Jorkširskog trboseka kad je počinjao da radi za švedsku policiju devedesetih, saznavši kako je kamiondžija iz Bredforda nasilno napadao žene na severu Engleske od sredine sedamdesetih do 1981. godine.

Satklif je uhvaćen tek kad su policajci zaustavili njegovo vozilo zato što je imalo lažne registarske tablice.

On je naknadno proglašen krivim za 13 ubistava i sedam napada, i osuđen na doživotnu kaznu zatvora.

Ono što Lindkvist nije znao jeste da je od suđenja Satklifu 1981. godine upućeno mnogo poziva, i od zvaničnika i od rodbine, da bude istražen i za veliki broj drugih nerešenih napada.

A da li bi sada, postavljeno je pitanje u mejlu, Lindkvist mogao da pomogne policiji Zapadnog Jorkšira sa njihovom istragom ova dva ubistva?

Policija dovodi Satklifa

Getty Images
Glave prekrivene ćebetom, Pitera Satklifa uvode u prekršajni sud Djusberija da bi bio optužen za ubistva 6. januara 1981. godine

U mejlu se navode detalji ubistva Gerti Jensen od 12. avgusta i Tereze Torling od 30. avgusta 1980. godine.

Objašnjava se kako je policija Zapadnog Jorkšira pronašla teleks koji joj je osamdesetih uputila međunarodna organizacija za borbu protiv zločina Interpol.

Ovo je ukazalo na to da je Satklif možda putovao kamionom na trajektu između luke Limhavn (za koju je Lindkvist pretpostavio da je pogrešno napisan Limhamn) u Švedskoj i Dradoera (pogrešno naspisani Dragor) u Danskoj.

U mejlu su tada navedena dva datuma: 30. avgust 1980. i 1. septembar 1980. godine – poklopivši se sa datumom Terezinog ubistva.

Osamdesetih godina ovo jednočasovno putovanje trajektom preko moreuza Eresund bila je prometna ruta sa desetinama prelazaka dnevno.

Sada je brodove zamenio Eresundski most – kog je proslavila skandinavska detektivska serija Most i u kojoj je, sasvim slučajno, Lindkvist služio kao konsultant.

„Jedina stvar koja može da nadmaši fikciju je stvarni život“, kaže on, poredeći scenarije koje kontroliše radi autentičnosti sa pravim slučajevima ubistva.

„Viđam to svaki dan, svake godine, godinu za godinom.“

Ovde je, pomislio je on, još jedan primer kako istina ume da bude fantastičnija od fikcije. Zašto je on sada prvi put čuo za ova dva brutalna ubistva i zašto ona do sada nisu rešena?

Ubistvo Gerti Jensen nije bilo u njegovoj nadležnosti, ali je Tereza Torling ubijena u njegovom gradu.

„Ne istražujemo stare slučajeve previše dugo – manje od 10 godina. Ali oni su veoma važni za društvo“, kaže on.

„Ako se mi ne zauzmemo za ljude koji su ubijeni, ko će?“.

Satklif

Getty Images
Satklif na dan venčanja

Mejl od policije Zapadnog Jorkšira završilo se nizom pitanja.

Da li i dalje postoji papirologija?

Je li Piter Satklif nekada smatran osumnjičenim?

Da li je došlo do revizije starih slučajeva i da li postoje forenzički dokazi koji mogu da budu analizirani danas?

Lindkvist je ustanovio da može da odgovori potvrdno na sva ta pitanja.

Postojala je papirologija, u njoj je navedeno ime Pitera Satklifa, obavljena je revizija starog slučaja 2005. godine i postojali su forenzički dokazi – najvažnije od svega, dlaka za koju kaže da je pronađena na takav način da bi bilo veoma interesantno uraditi na njoj analizu DNK.

U idealnom slučaju, detektiv bi sam izvršio to testiranje sam, ali se susreo sa nerešivim problemom.

Švedski zakon o zastarevanju slučajeva navodi da nijedan nerešeni zločin počinjen pre 1. jula 1985. više ne može da se istraži.

Lindkvistu je zakonski bilo zabranjeno da ponovo otvori slučaj.

Sada, čitajući mejl, on je osetio tračak nade.

Možda bi britanska policija mogla da mu pomogne da se vrate u slučaj?

Možda bi oni mogli da izvrše analizu DNK?

A tu je bilo i krupnije pitanje.

Je li moguće da je britanski serijski ubica stvarno odgovoran za te smrti?

A ako nije, ko je, i da li Lindkvist može da ga uhvati?

„Moramo da pokažemo da ako ubijete nekoga, nikad nećemo prestati da vas tražimo. Nikad“, kaže on.

Lindkvist

BBC

Krajem sedamdesetih, zbunjena vlastitom nemogućnošću da uhvati ubicu, policija Zapadnog Jorkšira ozbiljno je razmatrala mogućnost da je, između napada u Engleskoj, Jorkširski trbosek radio ili putovao u inostranstvo.

Džoan Smit, koja je izveštavala o ubistvima kao novinarka, seća se te teorije.

U sklopu istraživačkog tima Sandej tajmsa, Smit je 1979. godine podnela zahtev američkom FBI-ju prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja kako bi ih pitala da li ih je britanska policija izvestila o Trbosekovim ubistvima.

Godinu dana kasnije, u redakciju Sandej tajmsa u Londonu stigla je smeđa koverta iz FBI-ja.

U njoj se nalazio dosije koji je sastavila policija Zapadnog Jorkšira a koji je ona poslala policijskim službama iz čitavog sveta.

U njemu su detaljno opisani napadi i postavljeno je pitanje da li su se druge zemlje susrele sa bilo čim sličnim.

Kampanja u Britaniji

Getty Images

U ono vreme, Smit je iskoristila tu informaciju da razotkrije ono što je smatrala nesposobnom i seksističkom policijskom istragom – koja nije uzela za ozbiljno ubistva žena, a naročito seksualnih radnica.

„Policija je govorila onog dana kad ga budemo imali za stolom preko puta nas, znaćemo da je to on“, kaže ona.

„A ja bih pomislila: ‘Kako ćete znati? Zato što i vi zbijate neukusne šale o ženama kao i on.'“

„Bila je to mačo kultura u kojoj je prezir prema ženama bio prilično normalizovan.“

Smit se seća da se jednom prilikom, dok je ulazila na konferenciju za štampu, susrela sa grupom prostitutki koje su izlazile iz prostorije, a koje su dovedene da bi im policija predočila opasnost u kojoj se nalaze.

„Jedna od novinarki povikala je policajcima: ‘Nadam se da se nećemo zaraziti ničim sedeći na ovim stolicama'“, rekla je ona.

„A policajac je na to rekao: ‘Ja sam se držao podalje od njih za svaki slučaj.’

„A onda je započela konferencija za štampu, atmosfera se promenila i odjednom je sve bilo:, ‘Mi sve ovo shvatamo veoma ozbiljno, stalo nam je do svake žene.'“

Konferencija za medije policije u Lidsu

Getty Images
Načelnik policije Zapadnog Jorkšira Ronald Gregori (desno), koji je vodio istragu, i šef detektivskog odeljenja Džim Hobson, obraćaju se javnosti za pomoć

Policija je pošla od pretpostavke da je Trbosek ubijao iz mržnje prema prostitutkama.

Dosije je jasno stavio do znanja da je policija mislila kako su žrtve koje nisu bile seksualne radnice verovatno same sebe pretvorile u mete zbog svog ponašanja – izlazeći kasno noću, pijući same ili zabavljajući se sa Jamajčanima.

Ova teorija dovela je do toga da policija previdi određeni broj žrtava koje se nisu uklapale u taj obrazac – kao što je četrnaestogodišnja učenica Trejsi Braun, za koju je Satklif kasnije u zatvoru priznao da ju je napao čekićem.

Braun je policiji dala tačan opis Satklifa na osnovu koje je sastavljen foto-robot, ali je u ono vreme on ignorisan zato što se Braun nije uklapala u profil žrtve.

Kako je sve više žrtava ubijano, istraga policije Zapadnog Jorkšira je sve više bila kritikovana.

Čak je i premijerka Margaret Tačer navodno bila toliko nezadovoljna njihovom nesposobnošću da je pretila da će otputovati u Jorkšir i sama preuzeti stvar u svoje ruke.

Posle suđenja Satklifu, pokrenute su dve istrage o policijskoj nesposobnosti – vladina Bajfordova istraga i interna Sampsonova istraga.

Obe su predložile sveobuhvatne promene, dok je Bajfordova istraga identifikovala potencijalnih novih 13 preživelih žrtava Trboseka.

Policijaci i novinari

BBC

Penzionisani policajac Kris Klark smatra da je pored ovih napadnutih 13 preživelih žena, Pit Satklif ubio još 23 i jednog muškaraca, i da je napao, ali nije ubio, još jednog muškarca.

On veruje da neke od tih napada istražuje Operacija Pejnthol, iako je policija Zapadnog Jorkšira otkrila vrlo malo toga o toj svojoj operaciji.

U mejlu poslatom BBC-ju, ona je samo potvrdila da je operacija proces koji je još uvek u toku.

„Dolazilo je do zataškavanja za zataškavanjem, a preživele žrtve nisu dobile priliku da ostave čitavu stvar za sobom“, kaže Klark, koji je proveo poslednjih više godina istražujući napade i od policije Zapadnog Jorkšira traži da izda saopštenje javnosti šta je do sada otkrila.

Džoan Smit, koja danas savetuje gradonačelnika Londona o strategijama za borbu protiv nasilja nad ženama, takođe veruje da policija ima moralnu obavezu da javno objavi rezultate istrage.

„Stari slučajevi su važni zato što su ljudi primorani da žive u stravičnom neznanju o svojim izgubljenim najmilijima“, kaže ona.

„Prvobitna istraga bila je toliko potpuno nekompetentna, a žene su bile toliko izneverene njom, da mislim da je stvarno važno da se utvrdi prava istina.“

dokumenti

BBC
Primerak dosijea policije Zapadnog Jorkšira u vlasništvu Džoan Smit

Istovremeno dok je Smit izveštavala o Jorkširskom trboseku u Velikoj Britaniji, Joran Svedberg je radio kao kriminalistički reporter u Malmeu za lokalni list Kvalsposten.

Ranih osamdesetih, Svedberg se seća jednako prisnog odnosa između kriminalističkih novinara Malmea i policije kao onog koji je Smit opisala u Velikoj Britaniji.

U ono vreme, novinarima je bilo dozvoljeno da se muvaju po policijskoj stanici kako im padne na pamet.

Detektivi i novinari bili su muškarci, bili su prijatelji i slobodno su diskutovali o slučajevima.

Svedberg je bio prisutan kad je javljeno da je pronađeno telo Tereze Torling u napuštenoj kući.

On kaže da se njeno ubistvo pojavljivalo u vestima nekoliko dana, ali da je ubrzo bilo zaboravljeno.

Iako je ova vrsta ubistva bila retka, nikog nije iznenadilo da je ono zadesilo devojku kao što je Tereza.

„Bila je to krupna stvar, ali ne i najveća moguća, zato što je ona bila narkomanka i prostitutka“, kaže on.

Ali nekoliko meseci kasnije, u januaru 1981. godine, Satklifovo hapšenje obnovilo je interesovanje za njen slučaj.

Novinari su zapazili sličnosti između Terezinog ubistva i Trbosekovih ubistava.

Kao i mnogim njegovim žrtvama, i njoj je bila skinuta odeća i dobila je udarac u potiljak, mada je Satklif često koristio prepoznatljivi zaobljeni čekić, a on nije upotrebljen ovde.

Ali bio je poznat i po tome da davi žrtve pletenim konopcem, što je alatka koja je odgovarala Terezinim ranama od davljenja.

Policijska potraga u Engleskoj

Getty Images

Dvanaestog januara, policija Malmea poslala je teleks Interpolu sa molbom za britansku policiju da potvrdi da li je Satklif putovao u Švedsku, navodeći novinske napise u kojima se on nalazio na trajektu između Dragora i Limhamna u isto vreme kad je ubijena Tereza.

To je teleks koji se pominje u mejlu poslatom od Operacije Pejnthol.

Teško je ukazati odakle su tačno potekle glasine da je Satklif boravio u Švedskoj.

Teleks policije Malmea kaže da su one potekle od novinara.

Ali nijedan lokalni list nije pomenuo mogućnost da je Satklif boravio u Švedskoj pre 12. januara.

Tek se tog datuma i nekoliko dana kasnije pojavila šačica članaka koji pominju moguću vezu između kamiondžije i švedskih ubistava.

Jedan pominje policijski teleks, a drugi spekuliše da je Satklif imao saučesnika koji je radio za istu transportnu kompaniju i poslom putovao na kontinent.

Svedberg misli da on ima odgovor.

Centar Malmea

Getty Images

U januaru 1981. godine, saznao je da je britanski novinar koji je živeo u Malmeu Roj S. Karson planirao da napiše članak za britanski list Dejli star povezujući Terezino ubistvo sa nedavno uhapšenim Piterom Satklifom.

„Roj je rekao da je britanska policija zainteresovana za slučaj i da želi da sazna više o njemu“, kaže Svedberg.

„Roj je bio izuzetno kreativan novinar, tako da je to možda bila istina, ali je možda i izmislio.“

Kasnije istog dana, Svedberg je saznao da Dejli star planira da kupi Terezine fotografije od njegovog deska.

Istovremeno, Svedberg je sa strane radio kao dopisnik za list San u Velikoj Britaniji, koji je bio konkurencija Dejli staru.

To ga je navelo da nazove šefove Sana u Londonu i ponudi im članak o istoj priči.

„Rekao sam im da tu nema ničega, nisam verovao u tu priču“, kaže on.

„Ali oni su me zamolili da ipak napišem nešto i kažem da to nije istina.“

Narednog dana, prema Svedbergovim rečima, San je objavio njegov članak, ali je Dejli star odlučio da ne objavi Karsonov.

Sanov članak je izazvao još više interesovanja.

Svedberg se seća kako su novinari iz Londona neprestano zivkali policiju u Malmeu.

Čak ih je i dopisnik za Internešenel herald tribjuna pozvao iz svog evropskog sedišta u Parizu.

Nemoguće je potvrditi ovu verziju kod Karsona, jer je on u međuvremenu umro.

Da sve bude čudnije, Sanove arhive iz meseci posle januara 1981. godine ne sadrže nijedan članak o švedskim ubistvima.

Ni u jednom britanskom listu nema ni pomena da policija istražuje vezu između švedskih ubistava i Jorkširskog trboseka.

Dve nedelje pošto je policija iz Malmea poslala teleks Interpolu, dobila je odgovor policije Zapadnog Jorkšira iz Velike Britanije.

Satklif nikad nije bio u Švedskoj – jedini put kad je putovao u inostranstvo bilo je da poseti ženinu rodbinu u Čehoslovačkoj 1971. godine i na medeni mesec u Pariz 1974. godine.

I to je bio kraj toga – sve dok Lindkvista nije kontaktirala Operacija Pejnthol.

Most u Malmeu

Getty Images

Mesecima pošto je odgovorio na mejl Operacije Pejnthol, Lindkvistu se britanski detektivi više nisu javljali.

Potom je u maju 2017. godine, švedski list Kvalsposten objavio članak o istrazi Operacije Pejnthol.

Nekoliko dana kasnije, Lindkvist je dobio odgovor – ovaj put od čoveka koji vodi reviziju starog slučaja, glavnog inspektora Džejmsa Dankerlija.

Inspektor Dankerli je napisao da je apsolutno pouzdano utvrđeno da Satklif nikad nije bio u Švedskoj.

Teleks o kom je Operacija Pejnthol prvobitno pisala nije navodio ništa više od obične glasine.

Što se njega tiče, taj slučaj je završen.

Sem što je za Lindkvista putovanje tek započinjalo.

Da nije bilo Operacije Pejnthol, on nikad ne bi saznao sa nerešena ubistva Tereze Torling i Gerti Jensen.

Sad kad je saznao, čvrsto je rešio da sprovede tu istragu do kraja.

Sledeća prepreka koju je morao da prevaziđe bio je švedski zakon o zastarevanju slučajeva.

Sve donedavno, švedsko zakonodavstvo propisivalo je da svaki zločin počinjen pre više od 25 godina ne može krivično da se goni.

Švedski parlament je 2010. godine promenio rok za krivično gonjenje na 1. jul 1985.

Lindkvist sumnja da je ovaj konkretan datum odabran da bi se osiguralo da još nerešeno ubistvo švedskog premijera Ulofa Palmea, počinjeno 1986. godine, nikad ne zastari.

„Za nekoliko godina to ionako više neće biti važno, zato što svi koji su učestvovali u tim zločinima ionako više neće biti među živima“, kaže on.

„Ali za sada bi trebalo samo da nam je važno da li možemo krivično da gonimo nekoga ili ne.

„Moderne tehnike za rešavanje starih zločina mnogo su bolje a biće sve bolje, tako da zastarevanje zločina ne bi smelo da nas zaustavi u potrazi za pravdom.“

Da bi premostio ovu prepreku, Lundkvist se obratio kriminalnim psiholozima i profajlerima za pomoć u građenju slučaja za analizu forenzičkih dokaza sačuvanih iz ubistava iz osamdesetih.

„Mi sada mislimo da je ubistvo iz Geteborga i Malmea izvršio isti počinilac“, kaže on.

Ovo je značajno, kaže on, jer ako je počinilac ubio dvaput, vrlo je verovatno da je posle toga ubio još neki put i moguće je da je neki od tih zločina počinjen nakon roka za krivično gonjenje od 1985. godine.

Lindkvist je iskoristio taj argument da opravda DNK analizu dlake pronađene na Terezinom telu.

On je poslao dokaze iz njenog ubistva Švedskoj nacionalnoj forenzičkoj laboratoriji u Linkopingu i čeka na rezultate.

„Vrlo je važno govoriti u ime mrtvih, bilo da su prostitutke ili da imaju neko drugo zanimanje“, kaže on.

„I veoma, veoma je važno rešavati ubistva. To umiruje građane.“

„Što se više ubistava počini a manje njih reši, više će ih biti.“


Pogledajte video o tome kako moderna tehnologija pomaže u rešavanju zločina

Identitet misterioznog serijskog ubice iz 19. veka Džeka Trboseka nikada nije otkriven.
The British Broadcasting Corporation

Radili:

Autorka

Džoana Džoli

Foto urednica

Ema Linč

Istraživač arhive

Džejms Stjuart

Švedski prevodilac

Ana Karlson

Fotografije

Alamy, Emma Lynch/BBC, Getty Images, KvällspostenRex /Shutterstock, Topham/PA

Urednica

Ketrin Vestkot


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.