Foto: Microgen / Shutterstock.comJedan od najčešćih utisaka savremenog medijskog konzumenta jeste osećaj zamora. Ne nedostatka informacija, već naprotiv – njihovog viška. Svakog dana smenjuju se „prelomne vesti”, afere, hitna saopštenja, dramatični naslovi i kontradiktorne izjave. U toj bujici javnost sve teže razlikuje šta je važno, šta je sporedno, a šta namerno proizvedena buka.
Upravo taj osećaj nije slučajan. On je posledica medijske strategije koja je u anglosaksonskom kontekstu postala poznata pod vulgarnim, ali upečatljivim nazivom flood the zone with shit – „preplavi prostor đubretom”. Iako izraz deluje kao dosetka, on vrlo precizno imenuje jedan oblik upravljanja javnošću: ne kroz ubedljive argumente, već kroz sistematsko preopterećenje.
Kada istina više nije bitna, već količina
Ova strategija postala je globalno vidljiva tokom političkog uspona Donalda Trampa. Njegove medijske nastupe karakterisali su svakodnevni skandali, protivrečne izjave, namerno kršenje konvencija političkog govora i stalna proizvodnja novih tema. Ključna poenta nije bila u tome da javnost poveruje u jednu određenu verziju stvarnosti, već da više ne bude sigurna ni u jednu.
Iz perspektive analize diskursa, ovde je reč o radikalnom pomeranju komunikacione logike. Umesto da se politički akteri nadmeću u interpretaciji činjenica, oni proizvode višak iskaza. Istina i neistina prestaju da budu suprotstavljene kategorije; obe postaju deo iste, nepregledne mase tvrdnji. U takvom okruženju, kognitivni napor potreban da se nešto proveri postaje veći od spremnosti publike da to zaista i učini.
Drugim rečima, nije cilj ubediti, već umoriti.
Od informacije do dezorijentacije
Stručno posmatrano, strategija „preplavljivanja” funkcioniše kroz nekoliko povezanih mehanizama. Prvi je kvantitet – stalna proizvodnja sadržaja, bez obzira na njegov značaj. Drugi je mešanje diskurzivnih registara: ozbiljne političke teme pojavljuju se rame uz rame sa tračevima, spektaklom i trivijalnostima. Treći je ubrzanje – nijedna tema ne ostaje dovoljno dugo u fokusu da bi mogla biti kritički obrađena.
Iz ugla nauke o medijima, ali i lingvistike, ovo dovodi do raspada diskurzivne kohezije. Javni prostor više nije organizovan oko stabilnih tema, aktera i argumenata, već oko fragmenata. Diskurs postaje niz kratkih, često emotivno obojenih iskaza koji se ne povezuju u smislenu celinu. Posledica nije neznanje, već nešto opasnije – gubitak orijentacije.
Srbija: Kada je preplavljivanje institucionalizovano
U medijskom prostoru Srbije, ova strategija dobija dodatnu dimenziju. U uslovima neslobodnih medija, tabloidizacije i snažne povezanosti političke moći i medijskih struktura, „preplavljivanje” ne deluje kao sporadičan efekat, već kao sistem.
Svakodnevna proizvodnja afera, kontradiktornih narativa i „ekskluzivnih otkrića” ne služi informisanju javnosti, već njenom dezorijentisanju. Jedna ista tema može u istom danu biti predstavljena kao nacionalni uspeh, strani napad, unutrašnja izdaja i medijska podmetačina. U takvom okruženju, građani ne ostaju bez informacija, već bez mogućnosti da ih smisleno povežu.
Iz perspektive analize diskursa, reč je o strategiji u kojoj se odgovornost za izgovoreno razliva. Ako je sve sporno, ništa nije stvarno problematično. Ako se stalno govori o „mnogim istinama”, onda se gubi potreba za proverljivim činjenicama. Javnost se ne suočava sa jednom dominantnom laži za koju određeni akter(i) treba da snosi odgovornost, već sa mnoštvom međusobno konfliktnih priča. Kao posledica javlja se nemogućnost jasnog utvrđivanja odgovornosti.
Dezorijentisana javnost kao politički resurs
Jedna od najvažnijih posledica ovakvog medijskog okruženja jeste pojava apatije. Kada građani više ne mogu da procene šta je relevantno, oni se povlače. Kritičko preispitivanje zamenjuje se paušalnim ocenama koje ukazuju na zamor i gubitak volje za angažovanjem: „svi su isti”, „nikad se neće saznati istina”, „nema smisla pratiti vesti”.
Iz perspektive političke komunikacije, to je uspeh sistema. Dezorijentisana javnost manje postavlja pitanja, ređe povezuje uzroke i posledice i teže artikuliše otpor. Upravljanje pažnjom postaje važnije od upravljanja argumentima.
Može li se izaći iz bujice?
Izlaz iz ovakvog medijskog pejzaža nije jednostavan i ne leži u individualnoj „mudrosti” pojedinca. Problem nije u tome što je publika naivna, već u tome što je izložena asimetričnoj komunikacionoj moći.
Ipak, jedan oblik otpora ostaje moguć: razvijanje medijske i diskurzivne pismenosti. Sposobnost da se prepoznaju obrasci, da se uspori čitanje, da se insistira na kontekstu i kontinuitetu. U svetu u kome nas preplavljuju informacijama, kritičko mišljenje više nije samo intelektualna veština – ono postaje čin građanske odgovornosti.
Autor je vanredni profesor nemačkog jezika na Katedri za germanistiku Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
