Kultura se umiriti i uništiti ne može!

Ovakve i slične režimske priče, naravno, ne „piju vodu“, jer para ima „diskrecionim pravom“ vlasti za njene podanike, promotere i „patriotske“ manifestacije po „njenoj meri“, kao što je Nacionalni festival filma i televizije na Zlatiboru, Udruženje „Belezza Serba“ Ljubice Vraneš, SNS narodne poslanice i direktorke Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, Festival igre Aje Jung, promoterke režima i direktorke Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu…, kao i za druge lojaliste koje je Ministarstvo kulture na konkursu i ove godine častilo.

Biće finansijske podrške, kako je obznanila Medaković, i za Fest koji će biti održan u redovnom terminu. Ali, ne i za BItef, jer se, kao što znamo, oteo kontroli…

Naravno, ova odmazda nad kulturom, manifestacijama koje su nam donele ugled u svetu, poput Bitefa, Festivala autorskog filma, Slobodne zone, Exit festivala…, nad umetnicima i kulturnim radnicima dešava se već trinaest godina, od početka dolaska na vlast radikala „presvučenih“ u odela SNS, koji su za budžet za kulturu odredili cifru koja više od decenije počinje nulom. Sada to poniženje i „disciplinovanje“ samo doživljava kulminaciju, jer je čitava kultura od samog početka sa studentima u protestu.

Situacija u kulturi je, zapravo, katastrofalna već dugo, ali vlast sada uvodi i oštrije „mehanizme“ – u Filmskom cetru Srbije više od godinu dana nema konkursa, kad ih je i bilo „prolazili“ su samo lojalisti, gradskog konkursa nema drugu godinu za redom, uvedene su „crne liste“ za reditelje i glumce na RTS-u, ali i za otkup knjiga i podršku u svim drugim oblastima savremene umetnosti, i para nema ni za nezavisnu kulturnu scenu, umetnička udruženja…, dok u Šabačkom pozorištu „pljušte“ otkazi…

U Narodnom pozorištu u Beogradu uveden je skandalozni Pravilnik o radnoj disciplini kojim se, između ostalog, zabranjuje i kažnjava iskazivanje građanskih i društvenih stavova u ovoj kući, a onda je i skandalozno zatvoreno zbog „saniranja protivpožarne zaštite“, pa glumci već mesec i po dana neke predstave igraju na drugim beogradskim scenama koje su im pružile gostoprimstvo…

Za to vreme bivši komandant paravojne jedinice združene sa radikalima 90-tih godina, a od juna predsednik Upravnog odbora NP, i neki drugi pripadnici SNS eskadrile, kako saznajemo iz njihovih nastupa na režimskim televizijama, pripremaju i ekstremne scenarije – da se otpuste glumci iz ove kuće, ali i iz nekih drugih beogradskih pozorišta, jer su, zapravo, nepotrebni- „lenji, ništa ne rade, primaju plate iz budžeta“, a može uspešno da ih zameni svaki radu sklon ćaci glumac i glumica koje oni privedu…

Naravno da ovo pripada jednoj od najružnijih stranica u istoriji naše kulture, ali, zar je iko očekivao od SNS vlasti da će savremenu
kulturu, njena dostignuća i umetnike da doživljava kao vrednosti koje treba da poštuje, unapređuje i da radi na njihivoj afirmaciji?

Zar nije bilo izvesno da će ovi loše prerušeni radikali upravo kulturu da vide kao svog ličnog neprijatelja, da će na razne načine pokušavati da je unište, i to sistemski rade već godinama: vlast je kao vrednost formirala i ustoličavala nekulturu, pa je tako i Generalštabu ukinut status zaštite kao istorijsko – kulturne baštine, a ime njegovog arhitekte, Nikole Dobrovića, od poslanika SNS u parlamentu uvaljano u neviđeno verbalno blato i i prostotu…

Dakle, novo je samo to što se taj mehanizam za disciplinovanje kulturnog sektora i poništavanje kritičke i društveno relevantne umetnosti sada primenjuje potpuno ogoljeno, nasilno, bez ikakvog pokušaja da se zadrži makar privid regularnosti, pa se tako i reditelju Milu Rau, jednom od najvažnijih i najuticajnijih pozrišnih stvaralaca u svetu, zabranjuje dolazak na Bitef…

Ali, preračunali su se, svakako, režimski nasilnici ako su i jednog trenutka pomislili da zaista mogu da unište kulturu. Jesu napravili ogromnu štetu o kojoj će svedočiti istorija, jesu pokušali da je ponize iz sve snage, ali kultura je uvek preživljavala sve represivne režime, čak i one najstrašnije, i sve pokušaje „dresure“, ućutkivanja, ucena, i ostajala je svoja, slobodna, hrabra i buntovna.

Da nije tako, zar bi gotovo svi naši umetnici, kulturni stvaraoci i radnici i dalje bili u protestima sa studentima i građanima, i to sa još većom energijom i srcem? Da nije tako, zar bi i dalje nekoliko puta dnevno obilazili majku Dijanu Hrku koja štrajkuje glađu? Da nije tako, zar bi uskoro, bez podrške države, ipak imali 31. Festival autorskog filma, a u decembru i „gerilski“ Bitef, i to sa sve Milom Rauom!

Jer, ono što režimski huligani ipak ne znaju jeste da sloboda i kreacija, kao voda i vazduh, uvek nađu svoj put. Čak i kad se on u mračnim i strašnim vremenima ne vidi „golim okom“.