Pred skupštinsku raspravu o poreklu imovine, list Danas u ličnom stavu jednog autora pita: „Gde su „naši novći“? A ja bih pitao gde su naše fabrike? Ko je i na koji način opljačkao „radni narod“ koji je ostao ne samo bez posla već i bez imovine. Nije li vreme za tu vrste restitucije? Jer, zabluda je verovati da je nekadašnja društvena imovina odista bila bez nosilaca svojine. U pametnim firmama su na vreme izvršili privatizaciju pa su zaposlenima i penzionerima podelili deonice.
Prva, a verovatno i najmasovnija pljačka izvršena je u trenutku procene vrednosti imovine. Ko je od procenitelja danas siromah? Delimo ih samo na one koji su postali nezasiti i one koji su se sklonili sa tržišta ili prikrili pod plašt politike. Oni su postali bogati ne kada su procenjivali, već kada su nalazili kupce za te potcenjene vrednosti. Zar će iko poverovati da država nije žmurila na oba oka, kada je prodala tri fabrike šećera za devet maraka ili evra, a nije iz njih izvukla ono što se našlo u magacinima? Svi su znali da se na tim tonama šećera masno zarađivalo. Pala je u zaborav i „šećerna afera“! Dakle, neko nam je pojeo sve stvoreno u prošlosti. Nisu to učinili „skakavci“.
Vreme je da se, makar tokom skupštinske debate o poreklu imovine, otvore dosijee o javnim i „pritajenim“ akcionarima i vlasnicima nekakvih firmi raznih milionera, o kupcima i o prodavcima, recimo u Politici, ali i o svim bankarskim računima. Nije to samo naš problem.
Najbogatije zemlje su danas protiv egzotičnih ofšor zona. Oni jure svoje bogate građane zbog utaje poreza. A mi bismo mogli to da učinimo zbog pljačke imovine radnog i sada nezaposlenog i gladnog naroda Srbije. Nisu fabrike bile ničije, već zaposlenih u njima i dela svih zaposlenih i poreskih obveznika, koji je društvo investiralo u ono što je Srbiju činilo srednje razvijenom zemljom, koja je u mnogim oblasti industrije i savremene tehnologije išla u korak sa svetom.
Zato bih voleo da se pokrene inicijativa za restituciju svojine opljačkanog naroda. Naš problem nije u ideologiji, već u maniru da je politika postala najveći biznis. Samo u tom slučaju je bilo moguće ostvariti pljačku veka. Oni koji su prisvojili društvenu svojinu i preuzeli je pod plaštom demokratske tranzicije, a ostavili bez posla i budućnosti one koji su stvarali tu svojinu, jednostavno ne mogu da budu amnestirani. Oni su i najveći kočničari razvoja Srbije i odlaganja, barem demistifikacije privatizacije 24 kompanije, na koje je ukazala Evropska unija.
Izvorište najvećeg broja naših nesreća i propasti valja tražiti u dominaciji politike i ideologije te politike, bez ikakve građanske, društvene ili lične moralne odgovornosti! I od toga valja krenuti.
Mirko Stamenković, novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
