A mobing zbog političkih uverenja?

Skupštinu Evropske banke za obnovu i razvoj u Zagrebu. Sa koje su nam svima, koliko nas ima, poručili da ono što smo radili tokom proteklih desetak godina, naročito u monetarnoj politici, ništa ne valja. Kako je već konstatovao i MMF. I da bi sad trebalo okrenuti list. Pri čemu će nas oni savetovati gotovo besplatno. Kao što su nas savetovali i do sada. Posle ove objave, kako je i red, ekonomija je bogatija za još jedan ili, da ne škrtarimo, čak dva termina. Emisije hrvatskih televizija preplavili su ekonomisti koji su zvanično predstavljani kao: realni ekonomisti. Nije izgledalo da su oduševljeni zbog toga što su im priznali da su svih ovih godina bili u pravu. Njihova je pobeda gorka: operacija (dokazivanja) je uspela, ali pacijent, dobro nije baš mrtav, ali samo što je živ. Nerealni ekonomisti se nisu pojavljivali. Oni imaju pametnija posla. Prodaju naš Telekom. Tako vidim da ovde svako ima svoju 1996. A posle 1996, naravno, dolazi 1997. godina. Brakovi kriziraju na sedam, a loše politike na deset godina. A kad veze kriziraju, porodična imovina se prodaje. Nekog u tome pomognu Italijani, nekoga Nemci. Nebitno. Važno je da je sve u evropskoj porodici. Kako mi volimo: dok su u porodici, ni najveće pošasti još nisu propasti. I tako, opet je 1997. godina i, naravno, pošto smo uspešni na sve četiri strane, opet prodajemo Telekom, a da bismo bili, na isti način, još uspešniji. Ali godina traje 365 dana, zasad ne može duže. Pa i 1997. A onda oni isti koji su pomagačima pomogli zaključe da pomognutom pomoći nema. I onda imamo 2000. godinu. Pa, opet Jovo nanovo.

MOBING: Ali, sve ovo je luk i voda, prema „Utisku nedelje“ u kome su nam tri žene pričale o zlostavljanju na poslu. Dvema se zlostavljani obraćaju za pomoć, treća pripada državnom organu koji bi trebalo da spreči da do zlostavljanja uopšte dolazi. Povremeno je izgledalo da je gospođa Snežana Lakićević u neprilici. Ako je tačno sve ono što pričaju druge dve, šta Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, u kome je ona pomoćnik, uopšte radi? To što je ispalo da je zlostavljanje na poslu u Srbiji neviđeno raširena pojava, nije nas iznenadilo. Srbija je zemlja zasnovana na nasilničkom mentalitetu. To što je ispalo da je 95 odsto zlostavljanih žene, iznenadilo nas je još manje. Srbija je bolesno mačistička zemlja. Mene je stvarno potreslo što je o svemu neko najzad progovorio na tome primeren ekstreman način. Na čemu se mora zahvaliti gospođi Olgi Kićanović. Mada većina ljudi voli da se pravi da to ne vidi, sve dok njih same ne pogodi, stvari su baš tako drastične. I u ovoj se emisiji pojavio, bar za mene, jedan novi termin, kome bih da posvetim svoju pažnju. Strateški mobing u procesu privatizacije. To bi trebalo malo bolje analizirati, ali mi koji se ovim poslom bavimo već smo uočili da se (uspešno?) poslovanje većine privatizovanih firmi oslanja isključivo na prisiljavanju radnika da iz firme odu bez otpremnine, smanjuvanju njihovih plata, produžavanju njihovog radnog vremena dok šef ne kaže: dosta, i njihovom zlostavljanju svake druge vrste. Kako je gospođa Kićanović rekla, naročito uz pomoć famoznih aneksa ugovora o radu. Većina preduzetnika nema znanja o poslovanju koja idu dalje od toga. Naše su firme uglavnom prodate ljudima koji odnekud imaju novac, ali nemaju pojma. Ovi što okolo kukaju za pomoći države, e to su vam ti. U ugovorima o privatizaciji u kojima postoji socijalni program, nekoliko sam pogledala, uvek stoji i odredba o kažnjivosti njegove zloupotrebe. Kazna je visoka: recimo 25 odsto prodajne cene firme. Baš bi bilo zanimljivo saznati, da li je Agencija za privatizaciju u bilo kom slučaju samoinicijativno prekontrolisala anekse ugovora o radu, ili navodno dobrovoljna napuštanja firme. Ako je mobing po ovom osnovu tako raširen, kako smo sad čuli, koliko je, onda, ugovora tim povodom raskinuto? Ali, ja bih u vezi s tim htela o nečem drugom. Strateškom mobingu po osnovu političkih uverenja. Dakle, kupi čovek ili firma drugu firmu i u nju dođe s planom da iz nje počisti sve koji ne dele njegova politička uverenja. Ili sve za koje pretpostavlja da imaju politička uverenja koja mu se ne sviđaju. Posebno je to zanimljivo u slučaju kupovine medija. Čemu u stvari služi medij? Da li se medij prodaje kao politički projekat ili kao profitna firma? Ako neko osnuje medij, može da bira koga će tu da zaposli. Ali ako kupi medij sa već zaposlenima, da li je dozvoljeno da ih počisti ako neki od njih naginju političkim stavovima Tomislava Nikolića, a vlasnik više voli Borisa Tadića. Ili obratno, svejedno. Da li je dopušteno da ih po tom osnovu otpremi, otpusti ili, daleko bilo, zlostavlja u radu. Upotrebom strateških mobera koji po pravilu nikad sami nisu neki veliki profesionalci niti časni ljudi. Nego čista osrednjost. Jelena Trivan nam je, povodom slučaja Cvijan, rekla da simpatizeri Borisa Tadića ne praktikuju diskriminaciju ljudi po političkom osnovu. Ali ja joj ne verujem. Ona, kao i ja, zna da je svaka diskriminacija po osnovu političkih uverenja zabranjena našim Ustavom, a i krivično je delo.

MERKEL: Angela Merkel jedva je dobila podršku Evrope za svoju borbi protiv hedž fondova. Čak 80 odsto ovih što petljaju po Evropi imaju sedište u Velikoj Britaniji, najomiljenija destionacija Kajmanska ostrva. Hedž fondovi su vam opasna stvar koliko i of šor zone u kojima su ti hedž fondovi uglavnom i smešteni. A po meni je uvek u vezi sa nekim pranjem novca, utajom poreza i nepodopštinama druge vrste. Glavni kladioničari finansijskih tržišta, to su vam hedž fondovi, mada im naziv upućuje navodno na poslove finansijskog osiguranja. U Nemačkoj su hedž fondovi dozvoljeni od 2004. godine. Kod nas nema takvih registrovanih. Mada će vam neko upućen reći da, na primer, Milan Beko hedžuje. Navodno zato što kod nas nema tržišta onih finansijskih derivata oko kojih se plete najnovija svetska ekonomska kriza. Ali ima akcija firmi, kojima hedž fondovi takođe špekulišu. Sa, kako se procenjuje, ukupno 1, 5 biliona dolara novca. Šta im je EU zabranila? Do 31. marta 2011. godine neće smeti da se klade(CDS) na državne obveznice evrozone ukoliko ih ne poseduju, a nemačka služba za finansijski nadzor zabranila im je i klađenje na akcije 10 velikih nemačkih firmi ako ih ne poseduju. Ovakve operacije hartijama od vrednosto koje ne poseduješ u Americi su odavno zabranjene. A dozvoljeno je recimo sledeće: hedž fond pozajmi akcije neke firme za koje veruje da će u neko dogledno vreme pasti, proda ih, pa ih onda, kad im cena padne, ponovo kupi i vrati vlasniku. Zarade obojica. Ako je kladioničar dobar.