foto S.S./ATAImagesZamislite ovaj ne u potpunosti izmišljen scenario. Godina je 2008. i Tomislav Nikolić se odlučuje da pocepa Srpsku radikalnu stranku. Vrlo brzo kreće u formiranje sopstvene partije – Srpske napredne stranke, gde mu se priključuje i aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Ova nova politička grupacija skoro četiri godine, do raspisivanja vanrednih opštih izbora 2012. godine, traži od tada aktelne vlasti koju čine DS-SPS-URS raspisivanje vanrednih izbora zbog, kako su govorili, nadolazeće ekonomske krize i protivljenja ustavnim promenama iz 2009. Naravno, i pitanje Kosova i Metohije je bilo više nego aktuelno. Već 2010. godine kreću sa antivladinim protestima i prikupljanjem potpisa za vanredno glasanje.
Predsednik Srbije Boris Tadić tada kreće u opštu medijsku ofanzivu. Pojavljuje se svakog dana na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom i govori o novoformiranom političkom pokretu kao opciji koja Srbiju želi da oslabi i da je preda okupatoru.
U tim gostovanjima mu se, s vremena na vreme, priključi i prvi čovek Republike Srpske Milorad Dodik. Sa druge strane, SNS se ne pojavljuje nigde i sâm RTS njihovim protestima posvećuje tek dva minuta na polovini „Dnevnika“. A onda odmah na to lepe Tadića koji ih naziva antisrbima, secesionistima i stranim plaćenicima.
Srpska napredna stranka samo u svom nazivu ima „srpska“, a dobro znamo kako je ona nastala i čijim parama. Neka lideri SNS-a kažu ko im je u hotelu „Ric“ u Parizu obećao novac za formiranje stranke. Ne dam, eto to im kažem! Ne dam da nas vrate u mafijaške devedesete! Boriću se protiv svih njih i pobediću. Pobediće Srbija! – govorio je Tadić u jednom od brojnih obraćanja narodu.
Savetnik predsednika Tadića, medijski mag Nebojša Krstić gospodari tih godina društvenim mrežama. Na svom Fejsbuku piše:
– Da li neko ko sarađuje sa bivšim američkim ambasadorom u Srbiji Vilijamom Mongomerijem može za sebe da kaže da radi u interesu Srba i Srbije? Kako naprednjaci misle da unaprede Srbiju dok im fondacija Montgomerija pomaže da zaborave na svoju ružnu radikalsku prošlost? – pisao je Krstić.
U to vreme jedan od najčitanijih dnevnih listova „Press“ donosi nam ekskluzivni istraživački tekst tadašnjeg zamenika urednika Dragana J. Vučićevića pod naslovom: „Toma u gepeku išao po tajkunske pare kako bi razorio Srbiju“.
Od naših dobro obaveštenih izvora saznajemo da je lider novoformirane Srpske napredne stranke u gepeku „mini kupera“ biznismena Dragana Đurića odlazio više puta u vilu drugog tajkuna Miroslava Miškovića kako bi molio za pare. Dok danju sedi na stiroporu i glumi štrajk glađu uveče ide na tajkunski viski i moli za novac kako bi rušio Srbiju. Bruko jedna! – pisalo je u tekstu između ostalog.
A sada da se vratimo u realnost.
Ono što se posle insistiranja, brojnih protesta i štrajka glađu pojedinaca iz SNS-a zaista desilo jeste da je Tadić u martu 2012. raspisao opšte izbore u Srbiji kako je opozicija i tražila.
Kampanja je trajala više meseci. Nije bila najčistija, ali ni nalik ovome što imamo danas, jer su političari na svim televizijama ukrštali mišljenja, a ljudi su glasali slobodno. Ej, pa na Prvoj TV su se sreli Jovo Bakić i Toma Nikolić, gde ćeš veću medijsku slobodu?
I to kod Bujoševića u emisiji. SNS je imao velike mitinge u brojnim gradovima bez ikakve opstrukcije. Stajali su na trgovima i obećavali borbu protiv korupcije i evropski put. Potezom olovke naprednjaci su prvo dobili predsednika, a kasnije i parlamentarnu većinu i Vladu. Nakon svega, oni su ipak prosipali džakove sa navodno pokradenim glasovima, ali do danas ne znamo šta se tu tačno desilo. Tadić je otišao mirno i rekao: „Vidimo se u nekom drugom filmu“.
Drugim rečima, tako funkcioniše politika i otprilike tako se menjaju političke stranke i vlast u demokratskom režimu. Naprednjacima je deo glasača, na najdemokratskiji način, dao svu vlast i poverenje da upravljaju Srbijom. Tada je sve to delovalo normalno i prirodno.
Ono što se još zapravo desilo je da su pomenuti Krstić i Vučićević zaista počeli ovako da pišu, svako na svojoj platformi. Neko će reći da je i to normalno za demokratski režim, a to zapravo nije demokratija nego populizam.
Srećom, danas smo napredni, pa smo prerasli i populizam. On je u Srbiji toliko ogoljen da je postao autokratija, pa je zato sve ono što je u gornjem tekstu izmišljeno kao vid prljave „političke“ borbe, danas normalno i legitimno. A i mnogo je gore.
Možemo sa sigurnošću da kažemo da mnogi koji su 2012. na izbornom listiću zaokružili SNS, nisu očekivali ovakvu Srbiju 13 godina kasnije. Politički sistem je razoren i sve stranke su marginalizovane, lideri medijski ukaljani.
Korupcija je na svakom koraku, stranačka pripadnost važnija od krštenice, padaju nadstrešnice… Na Kosovu i Metohiji se ne glasa sa srpskom ličnom kartom. Srbija je sve dalje od EU.
Danas su, za razliku od 2010. godine, na ulicama Srbije deca, studenti. Traže ispunjenje zahteva, pravdu i odgovornost.
Narod koji ih prati i koji im se priključio traži i promene. Sve što dobijaju od vlasti su netraženi izbori i referendum uz pretnje da prelazne Vlade neće biti, a prednjače etikete da su antisrbi, secesionisti, destabilizatori i strani plaćenici.
Autor je novinar iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
