Foto: R.Z./ATAImagesNekad se lepo znalo. Deca se igraju partizana i Nemaca, kauboja i Indijanaca… Crno i belo, dobro i zlo, trećeg nema. Sada stvari kao da nisu toliko jednostavne.
Svratio sam do Dimitrovgrada pre nedelju dana, i krenuo odmah do mog teče na kafu, kada sam ispred njegove zgrade ugledao jedan čudan prizor. Deca se igraju…
Ne, nisam mislio da je čudno to što se deca igraju ispred zgrade, umesto da se kući lepo, u svoja četiri zida, ćorave na mobilnim telefonima. Druga jedna stvar mi je uhvatila pažnju.
Naime, bili su podeljeni u dve ekipe, koje su se gurkale i koškale na vrlo specifičan način – jedni su kao štitove držali velike ploče od kartona, i njima su potiskivali one druge na susedni kraj dvorišta.
– Klinci, možete li mi reći kakva vam je to igra?
– Igramo se policajaca i studenata… Pumpaaaaj! – viknu mali plavušan i rukom dade znak njegovoj ekipi da krenu u proboj kordona.
– Aha. A zna li se ko je negativac u toj igri?
– Pa to je bar lako, čiko – reče klinac iz drugog tabora, i spusti veliki karton, tj. štit. – Negativci smo…
Namerno sam ovde prekinuo, nije štamparska greška. Zašto, pitate me? Zato što pretpostavljam da svi znamo koji je bio odgovor deteta, i koji bi bio i vaš odgovor, ali, ipak, ću vas zamoliti da ponovo razmislite. Jer, ako dobro mućnemo glavom, odgovor na ovakvo pitanje ne bi smeo da bude tako lak, niti toliko očigledan. Dilema ove igre je, moglo bi se reći, u domenu filozofije. U dečijim očima dobro i zlo su dosad uvek bili jasno razdvojeni. Ali ovo danas je potpuno drugačija situacija. Imamo sa jedne strane policiju – simbol reda, mira i zakona, a sa suprotne strane studente, kao paradigmu znanja, čestitosti i progresa.
Dakle, nije na kraju ni bitno šta mi je klinac odgovorio na pitanje „ko je negativac u igri pandura i studenata“, već što je svima odgovor toliko nedvosmislen, toliko kristalno jasan, to je problem.
Ipak, nisam siguran da su pripadnici policije uopšte svesni ove naše dileme. Mislim da se neki od njih i dalje zanose mišlju da su nekakvi pozitivci u celoj ovoj priči. Da oni samo „izvršavaju naređenja“.
Da li se samo prave da su Koštunice, ili zaista nisu obavešteni da naređenja koja nisu po zakonu mogu i moraju da se odbiju…
Kao kada bi im neko, recimo, naredio da se oklopnim hamerima zalete u građane, i to punim gasom. Ili da nose fantomke kao da su, ne daj bože, kriminalci. Ili da se ne legitimišu kada im građani to zatraže i da hapse (čitaj: otimaju) ljude bez naloga na ulici. Ili da ne nose na uniformi jasno istaknut broj značke i prezime, po kojima mogu biti identifikovani. Ili… Shvatili ste već, moji momci u plavom, kuda ide ova priča.
Niste? Dobro onda. Probaću da vam trenutnu situaciju objasnim koristeći se jednom stilskom figurom, poznatijom kao antiteza. Pisci je ponekad koriste da bi naglasili kontrast u naraciji.
Kada bi lekari iza bolničkih zavesa ubijali pacijente…
Kada bi pevači urlikali u mikrofone, a glumci nepomično zurili u kameru koja snima…
Kada bi pedagozi po školama nagovarali decu da se biju, da lažu i da kradu… Kada bi vulkanizeri bušili svaku gumu koja im padne pod ruku, a zemljoradnici otrovom đubrili zemljište… Kada bi pisci podmetali bombe u biblioteke, čistači bacali đubre po gradu, kada bi obućari dletom uništavali cipele, a vatrogasci raspirivali plamen požara, ili bacali popušene pikavce na suvu travu…
Kada bi piloti u putničkim avionima bili kamikaze…
Čak ni u takvoj antitezi, ni u takvoj jednoj suludoj priči ne bih mogao da zamislim da jedan policajac može da čuva kriminalce, a da bije decu i narod, i hapsi studente. Jasno?
Neće ovo još dugo trajati, moji plavi. I neće svako od vas sutra moći da se izvuče sa onom omiljenom krilaticom čuvara u koncentracionom logoru: „Ja sam samo radio svoj posao“.
Na stranu što se narod već sprda s vama, nazivajući vas „polićaci“ i „žardinjerija“, pušta sa telefona muzičku podlogu za Darta Vejdera kada vi prolazite… Neće vam to biti najveća kletva.
„Nego koja, druže“, kao da čujem sa druge strane barikada.
Ako već za potrebe ovog teksta moram da obujem tvoje cipele, plavi, i zamislim sebe u toj situaciji… Pa, najgore bi mi bilo saznanje da sam sebe zamišljao kao nekakvog Gari Kupera, koji tačno u podne izlazi sa značkom sam pred barabe, a onda za pokolenja ostanem upamćen kao negativac u dečijim igrama.
A ako te ništa od ovoga ne dotiče… „Ma ti si super, brate, ako stvarno spavaš mirno“, kao što reče Balašević u „Plavoj baladi“.
Laku noć.
Autor je lekar iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
