Ako studenti žele da ih društvo shvati ozbiljno

I bilo je važno – bilo je osvežavajuće – svedočiti njihovom glasu. Međutim, kako protesti odmiču, sve je jasnije da se njihov pravac opasno izmešta. I to ne prema progresivnijem horizontu, već nazad – ka mitskoj simbolici, nacionalističkoj retorici i zatvorenoj, skoro enklavskoj perspektivi koja se sve više zatvara za svet oko sebe.

U tekstu „Blokada Vidovdanske raskrsnice“, Fahrudin Kladničanin bespoštedno razotkriva ono što mnogi osećaju, ali se retko usuđuju da kažu: da je studentski bunt ušao u fazu opasnog samouzveličavanja, gde se svaka politička kritika zamagljuje pričom o „čistoći mladih“, o „moralnom autoritetu“ studenata koji ne sme da se dovede u pitanje. Time se, paradoksalno, gubi ono zbog čega su protesti uopšte i počeli – politički sadržaj. Uzalud je blokada raskrsnice ako vodi ka slepoj ulici.

Mirjana Nikolić u tekstu „Izvinite, nekima je važno šta posle Vučića“ još jasnije udara u srž: dok se studenti trude da ostanu „iznad politike“, u realnosti su sve više deo već viđenog političkog okvira – onog koji koristi zastave, himne, ikone i mitove umesto konkretnih zahteva i planova. Odbijajući da se jasno izjasne o vrednostima za koje se zalažu (evropske integracije, vladavina prava, društvena pravda), studenti postaju prazna forma, slika bunta bez sadržaja.

U svemu tome, možda je najopasnije ono što se ne vidi – ono što se prećutkuje. A to je potpuni izostanak bilo kakve globalne solidarnosti.

Studenti su se u svom pokretu ponašali kao da se svet oko njih ne događa. Gaza – hiljade mrtvih civila, deca pod ruševinama – nije postojala. Srebrenica, čije se tragično sećanje svakog jula pretvara u test moralne hrabrosti ove zemlje, nije pomenuta. Ukrajina? Palestina? Jemen? Sve to za njih nije postojalo. Protest koji nije sposoban da prepozna patnju drugih naroda, koji nema osećaj za istorijsku pravdu, postaje upravo ono protiv čega se navodno bori – moralno ispražnjen, egoističan i slep za širu sliku.

Na beogradskim trgovima vijorile su se srpske trobojke, čitale se narodne pesme, citirali episkopi i pisci iz 19. veka. Odsustvo antiratne poruke, odsustvo reči o genocidu, o ljudskim pravima izvan sopstvene teritorije – svedoče o tome da je studentski pokret, umesto da se otvori svetu, odlučio da ga ignoriše. I što je još opasnije, u toj tišini prepoznajemo saučesništvo.

Jer ono što studentima niko ne sme i ne može oduzeti jeste odgovornost. Nije dovoljno biti protiv Vučića – potrebno je biti za nešto više. A to „više“ mora biti politički artikulisano, međunarodno solidarno, istorijski odgovorno. Ne možeš se boriti za slobodu, a ćutati o Gazi. Ne možeš dizati ruke za demokratiju, a okretati glavu od Srebrenice. Ne možeš stajati na Trgu republike, a ponašati se kao da ne znaš šta se dogodilo u Potočarima.

Zato, i pored simpatije prema početnim impulsima pokreta, danas je potrebno reći jasno i glasno: protest bez univerzalnih vrednosti nije emancipatorski. On je dekor. On je pozorište bez publike. I zato je današnji studentski bunt – ili ono što je od njega ostalo – više simptom društvenog bekstva od stvarnosti, nego nada u njen preobražaj.

Ako studenti žele da ih društvo shvati ozbiljno, moraće da napuste enklavu. Da priznaju svet. Da priznaju istoriju. I da prepoznaju u sebi ne samo građane Srbije, već i građane sveta.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.