Pošto je dobio Nobelovu nagradu za književnost Mario Vargas Ljosa je, kao što je red i običaj, dao mnoštvo intervjua. U jednom od njih novinarka mu je po sopstvenom mišljenju postavila i jedno „škakljivo“ pitanje na koje je Ljosa odgovorio nepodnošljivo lako i jednostavno, i zaslužio da i pitanje i odgovor budu ne samo citirani već i upamćeni.
Smatrajući naime, da dobitnike Nobelove nagrade pamtimo i po poslednjoj stvari koju su uradili pre dobijanja nagrade, pomenuta novinarka je zapitala Ljosu, pošto je u njegovom slučaju to bilo učešće na predsedničkim izborima u Peruu pre dvadeset godina, kako sada, sa ove pozicije i distance gleda na tu „mrlju“ u svojoj karijeri.
O politici i političarima, rekao je tada Ljosa, mislim sve najgore. Politika je jedna od retkih delatnosti koja po pravilu privlači najgore ljude i u njima traži i budi najgore osobine. Ali da sve to ne bi bilo još gore nego što jeste, ponekad i ljudi poput mene moraju da se umešaju i delaju!
Kada je već to Ljosa tako lepo objasnio, ne vidim zašto bi neko, pa ni ja, izmišljao ili tražio bolji „alibi“ ili bolji razlog ne samo za političko već i javno delanje.
Pri tome treba imati na umu da to javno i političko delanje ne mora nužno da podrazumeva članstvo i angažman u političkim partijama i nastupe na političkim mitinzima i tribinama, panelima i okruglim stolovima. Govoriti istinu uvek i svuda, ukućanima, prijateljima, komšijama, kolegama, govoriti o onome za šta ste kompetentni i kritikovati one koji to nisu, a dali su sebi za pravo da nam se obraćaju i da nas lažu, danas može biti mnogo ozbiljniji i potrebniji vid bavljenja politikom od onog uobičajenog.
A da ovo kod nas ne bi bilo još gore nego što jeste, a naše „jego sijateljstvo“ – hvala Basara, ničim izazvan nedavno je rekao da je država na čijem je čelu na ivici bankrotstva kao i da su gotovo sve političke partije, koje dakle čine i vlast, ogrezle u korupciji, svi mi ukoliko želimo da to više ne bude tako, moramo javno i politički ili samo jednostavno da delamo.
Lep primer ovako shvaćenog političkog delovanja, svesno ili nesvesno, namerno ili slučajno, ali svakako u duhu Ljosinog intervjua, dala je nedavno mlada rediteljka Đurđa Tešić koja je povodom premijere drame Ronalda Harvuda „Državni službenici“ između ostalog rekla da je „politika uvek bila surova bezosećajna igra za moć i igra moći, u kojoj je jedino pravilo ostati na vlasti. Ljudi koji služe sistemu razvijaju određene osobine poželjne (potrebne) za takvu igru, ili obrnuto, sistem zahteva i razvija ona čovekova svojstva koja su neophodna za njegovo održavanje. Današnji sistem (u Srbiji, naravno) ne želi mislioce, potrebni su mu beskičmenjaci, pragmatičari, poslušne sluge, kalkulanti… Sistem se služi svim oblicima manipulacije kako bi sprečio čoveka da se zapita o suštini svoje egzistencije“.
Ono što nam je danas potrebnije nego ikad jeste i ta zapitanost o suštini naše egzistencije i delanje. I to delanje običnih, jednostavnih, normalnih, apolitičnih, nepolitičkih, kritički nastrojenih, mislećih ljudi. Zašto?
Zato što je „jedina mogućnost napretka i razvoja jednog društva otpor pojedinca… jer su snaga pojedinca i njegova savest ono što radikalno pokreće društvene procese i vraća izgubljeni smisao“, zaključuje Đurđa, svesna da je takvih pojedinaca, koji pružaju otpor sistemu sa svešću o totalnoj ugroženosti, kako materijalnoj tako i intelektualnoj, duhovnoj, emotivnoj, sve manje. Zato budite i vi jedan od nas!!! Koji pružamo otpor. Koji ne ćutimo!!!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
