Anketni referendum za opoziv predsednika

Nastojanje vlasti da povećanom represijom smanje ovu razliku deluje kontraproduktivno i ta se razlika samo uvećava, što vodi sve većim napetostima u društvu, koje zahtevaju razrešenje u hitnom raspisivanju izbora a ne u njihovom odlaganju za 16 meseci. Ima li onda leka koji bi vodio smanjenju sadašnjih napetosti i skraćenju perioda do raspisivanja izbora? Paradoksalno, ali čini se da bi tome najviše pripomoglo raspisivanje referenduma za opoziv predsednika države! Naime za njegovo raspisivanje s jedinim pitanjem – da li ste za opoziv sadašnjeg predsednika države?

1) Jesam

2) Nisam
dovoljno je 100.000 validnih potpisa, pa da ga predsednica parlamenta raspiše u roku od najviše 30 dana! Tako bismo već negde u oktobru svi stali na kantar i dobili na „reprezentativnom uzorku“ od nekih 3,5 – 4 miliona ispitanika potpuno pouzdanu anketu o odnosu političkih snaga u zemlji, što bi bila i generalna proba za vanredne parlamentarne izbore.

Tu, međutim, postoje dva problema. Najpre, kod nas se referendum ne doživljava kao oblik izjašnjavanja jednak izborima, a povrh toga taj referendum ne bi bio obavezujući.

Što se neobaveznosti tiče to je očito previd ustavopisaca koji su valjda smatrali da predsednik treba da se bira indirektno, u parlamentu, pa da je logično da ga parlament i razrešuje. To je u Ustavu i ostalo, pošto se ne predviđa prestanak mandata predsednika države pre roka, osim u slučaju da ga smeni Narodna Skupština, uz jasan dokaz da je prekršio Ustav. Ali, ako se predsednik države bira direktno na izborima, kao što je sad slučaj, logično bi bilo da se može i razrešiti dužnosti glasanjem svih građana. Sadašnjom kombinacijom gde se bira na direktnim izborima, a može smeniti samo indirektno, u skupštini, to znači da ako predsednik pripada političkoj grupaciji koja ima skupštinsku većinu (kao što je sada slučaj), on postaje praktično nesmenjiv, što nikako nije dobro rešenje.

Ipak, i ovakav neobavezujući referendum o opozivu bi mogao odigrati važnu ulogu, ako bi se prevazišao drugi problem – relativno mala izlaznost. Na poslednjem referendumu iz januara 2022. godine izašlo je jedva 2 miliona ili manje od 30% upisanih glasača. Ovde bi se, međutim, najzad odigrao famozni drugi krug, ali ne za izbor nego za opoziv predsednika. I to bi se na obe strane našao isti lik – sadašnjeg predsednika republike, samo što bi jedna imala u vidu njegovu pozitivnu a druga njegovu negativnu sliku. Ovih drugih je čini se više, ali je problem da li bi u punom sastavu izašli na megdan, pošto je u pitanju „samo“ referendum, pa još neobavezujući.

U tom smislu do inicijative za raspisivanje ovog referenduma može doći samo ako pobunjeni građani i studenti procene da im je on važan iz bar 3 bitna ugla. Najpre, taj referendum o opozivu bi predstavljao gotovo idealan test njihove sposobnosti da animiraju blizu 2 miliona birača nenaklonjenih sadašnjem predsedniku da se odazovu na ovo, naizgled, nevažno odmeravanje snaga.

Zatim, ovaj referendum bi predstavljao sjajnu generalnu probu za vanredne republičke izbore, da se proveri ima li nekih 20.000 članova biračkih odbora da pokriju sva izborna mesta i otprilike još toliko da kao posmatrači doprinesu smanjenju nepravilnosti na minimum. Uz to, bila bi važna i provera sistema informisanja, počev od kretanja izlaznosti na svaki sat (recimo prosek od 300.000 glasača na sat bi doveo do ukupno 3,9 miliona izašlih), pa do objavljivanja rezultata na svakih 100.000 prebrojanih glasova.

Najzad, referendum predstavlja i važno sredstvo pritiska za raspisivanje vanrednih republičkih izbora, za najdalje mesec dana od prikupljanja 100.000 potpisa za raspisivanje referenduma.

Ako, pretpostavimo da su zborovi građana i akademski plenumi zaključili da bi vredelo pokrenuti ovu inicijativu za opoziv predsednika i odmeriti snage na referendumu, budući da predsednik ne bi bojkotovao ovaj izazov (jer bi u suprotnom izgubio s nulom), može se očekivati onaj anketni uzorak od 3,5 do 4 miliona „ispitanika“. Budući da je referendum neobavezujući moguće je da bi rezultat bio dosta tesan, recimo po 1,9 miliona glasača za svaku od opcija.
Za sadašnjeg predsednika to bi bio još i dobar rezultat, pogotovo ako bi, kao u Kosjeriću, pobedio za udar ruke. Tada bi serijski pobednik nad obojenim revolucijama najzad upisao i neku konkretnu pobedu, makako tesnu, i uz to još i overenu od strane republičke izborne komisije. To bi, međutim, bila Pirova pobeda, pošto on uvek ostvaruje rezultat za bar 5-6% bolji od svoje stranke ili koalicije koju prevodi, što znači da bi na vanrednim parlamentarnim izborima njegova koalicija uverljivo izgubila (otprilike s onih 350.000 glasova razlike).

Ali, po predsednika je gore od tog Pirovog hepienda to što je prema postojećim anketama, verovatnije da bi on taj referendum izgubio s nekih 100.000 (recimo sa 1.950.000 prema 1.850.000) glasova. Pa da vidimo kakve bi mu opcije bile u tom slučaju.

1) Najmanje verovatna opcija je da bi prihvatio poraz na ovom neobavezujućem referendumu i podneo ostavku. U tom slučaju bi na izborima za predsednika republike, koji bi usledili, bilo koji kandidat studentske liste pobedio bi bilo kojeg rivala iz redova sadašnje vlasti.

2) Podvarijanta prethodne opcije je da bi, suočen s prilično izvesnim porazom na referendumu, podneo ostavku i pre njegovog raspisivanja, uz za njega važnu utehu da sa scene odlazi neporažen.

3) Raspisivanje referenduma bi, naravno, mogao da predupredi i tako što bi već pri njegovom pomenu, odmah, raspisao parlamentarne izbore. U tom slučaju bi ostao predsednik do kraja mandata, ali bi njegova koalicija uverljivo izgubila (s onih 350.000 glasova razlike), te bi, u okviru kohabitacije morao striktno da se pridržava ustavnih ovlašćenja, što bi mu prilično teško palo.

4) No, kako trijumfator nad obojenim revolucijama ne voli da rizikuje, a još manje da gubi, i kako mu se ne dopada nijedna od prethodnih opcija, moguće je da bi on pokušao da što duže oteže sa raspisivanjem tog neobavezujućeg referenduma. Međutim, to mu ne bi bilo od koristi jer bi vrlo brzo, praktično već prvog dana po isteku predviđenog roka (od mesec dana) za raspisivanje referenduma, ne samo prekršio Ustav, nego bi priznao da nije siguran u svoju pobedu na tom referendumu.

Takav strah od poraza ima svoju cenu, pošto bi poslao nedvosmislenu poruku da je nekadašnji večiti pobednik postao gubitnik. U tom slučaju nestaje njegova harizma nepobedivog političara, a s njom i podrška glasača koja ide uz takvu harizmu. Otuda, jedini način da izbegne takav rasplet je da ipak raspiše vanredne parlamentarne izbore, pre nego što se skupi tih 100.000 zahtevanih potpisa. Drugim rečima, tih minimum 100.000 potpisa može pomeriti raspisivanje ovih izbora sa kraja 2026. na jesen ove godine, čime bi se znatno ubrzalo razrešenje sadašnje krize!

Odnosno, već samom najavom referenduma o opozivu predsednika republike, on bi se našao pred ulazom u tamni vilajet pošto će se kajati bilo da odmah raspiše referendum ili vanredne parlamentarne izbore, bilo da ih ne raspiše. Zavisno od toga koju opciju bude izabrao, on će se opredeliti i za to da li će ubuduće predvoditi skupštinsku manjinu sa 105 poslanika ako raspiše parlamentarne izbore odmah, ili skupštinsku manjinu sa jedva 60 poslanika (sa tendencijom daljeg smanjivanja – videti pod SPS), ako ih bude odlagao do kraja svog mandata.

S druge strane, pobunjeni građani bi vrlo brzo dobili – bilo novog predsednika države, bilo vanredne parlamentarne izbore, bilo gubitak harizme sadašnjeg predsednika države, koji bi garantovao njihovu uverljivu pobedu na parlamentarnim izborima kadgod oni bili raspisani.

Što bi se reklo ni bezazlenijeg referenduma ni krupnijih posledica.

Autor je nekadašnji profesor Beogradskog univerziteta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.