Antisemitizam nije mišljenje

Istoričar Robert Solomon Vistrih (Robert Solomon Wistrich) svojevremeno je zaključio da je antisemitizam „najduža istorijska mržnja“ kojom je bila zaražena gotovo svaka kultura, od antičkih vremena do danas. „On je doveo do Holokausta – jedinstvenog i najtežeg zločina u istoriji čovečanstva – kome nema oproštaja, utehe ili nadoknade“, a kojem su prethodili milenijumi pogroma, proterivanja, šikaniranja i diskriminacije Jevreja širom sveta. Daleko od toga da je iskorenjen, antisemitizam je danas u porastu u Evropi. Iskazuje se u različitim oblicima i, u manjoj ili većoj meri, prisutan je u svim evropskim državama, pa i u Srbiji.

„Antisemitizam udara u srce naših vrednosti: humanost, verske slobode, ravnopravnost. Antisemitizam je otrov za naše društvo. Na svima nama je da se borimo protiv toga, da ga sprečimo i da ga iskorenimo.“

Ursula fon der Lajen (Ursula von der Leyen), predsednica Evropske komisije. „Mržnja koja počinje sa Jevrejima nikada se ne završava sa Jevrejima. Pravimo veliku grešku ako mislimo da je antisemitizam pretnja samo Jevrejima. To je pretnja, pre svega, Evropi i slobodama koje su vekovima bile potrebne.“ – Rabin Džonatan Saks (Jonathan Sacks).

Antisemitizam je pojam za koji na prvi pogled verujemo da znamo šta znači – mržnja prema Jevrejima. Međutim, kao i mnogi „opštepoznati“ pojmovi, on krije niz prikrivenih stereotipa, predrasuda i praznina u znanju. Jedan od prvih stereotipa jeste verovanje da je antisemitizam nestao nakon Drugog svetskog rata, da „toga“ nema u Srbiji, da savremeni antisemitizam nema sličnosti sa onim istorijskim koji je doveo do Holokausta, da se međunarodno pravo ne bavi ovim pitanjem, te da je antisemitizam danas reakcija na aktuelne izraelske vojne akcije i da će nestati kada se postigne mirovno rešenje.

Antisemitizam postoji u Srbiji danas, zavaravamo se možda da je uglavnom latentno prisutan, najčešće kroz stereotipe, govore mržnje i online narative, jer se šire i postaju sve prisutniji, kao da je antisemitski narativ postao nekako društveno prihvatljiv, čak u nekim krugovima poželjan. Izrael se kao „normalno“ proglašava aprathejd, genocidnom državom, izraelski univerziteti olako se smatraju akterima takve politike, pa se „normalno“ poziva na bojkot višegodišnje akademske ili kulturne saradnje. Zbog toga se u javnosti i medijima ponekad vodi debata o tome da li vlast ili društvo dovoljno snažno reaguju na antisemitizam, a neki komentatori smatraju da se to ne radi dovoljno energično. Zato je važno za početak da je Srbija usvojila međunarodnu definiciju antisemitizma (IHRA), što pokazuje institucionalnu spremnost da se fenomen prepozna i procesuira, jer savremeni antisemitizam prevazilazi granice pojedinačnih država i zahteva sveobuhvatan odgovor međunarodnog prava kroz norme, institucije i obrazovne mehanizme.

IHRA (Međunarodna alijansa za sećanje na Holokaust (International Holocaust Remembrance Alliance) je 2016. usvojila su radnu definiciju antisemitizma: „Antisemitizam je određena percepcija Jevreja koja se može izraziti kao mržnja prema Jevrejima. Retoričke i fizičke manifestacije antisemitizma usmerene su prema jevrejskim ili nejevrejskim pojedincima i/ili njihovoj imovini, kao i prema institucijama jevrejske zajednice i verskim objektima.“

Možda se do ocene postojanja antisemitizma najbolje dolazi kroz primere savremenog antisemitizma u javnom životu, medijima, školama, na radnom mestu i u verskoj sferi a) pozivanje, pomaganje ili opravdavanje ubijanja ili nanošenja štete Jevrejima u ime radikalne ideologije ili ekstremističkog pogleda na religiju; b) iznošenje lažnih, dehumanizujućih, demonizujućih ili stereotipnih tvrdnji o Jevrejima ili „moći Jevreja“ kao kolektiva – uključujući mit o „svetskoj jevrejskoj zaveri“ ili kontroli medija, ekonomije, vlade ili drugih društvenih institucija; c) optuživanje Jevreja kao naroda za dela pojedinaca ili grupa jevrejskog porekla, ili čak za dela nejevrejskih počinilaca; d) negiranje činjenice, obima, mehanizama (npr. gasne komore) ili namere genocida nad Jevrejima od strane nacističke Nemačke i njenih saveznika; e) optuživanje Jevreja ili države Izrael za izmišljanje ili preuveličavanje Holokausta; f) tvrdnja da su Jevreji lojalniji Izraelu ili globalnim jevrejskim interesima nego državama čiji su državljani; g) Uskraćivanje prava jevrejskom narodu na samoopredeljenje, npr. tvrdnjom da je postojanje države Izrael „rasistički poduhvat“; h) primena dvostrukih standarda prema Izraelu, zahtevajući ponašanje koje se ne očekuje od drugih demokratskih država; i) korišćenje simbola i slika klasičnog antisemitizma (npr. tvrdnje da su Jevreji „ubili Isusa“) za karakterizaciju Izraela ili Izraelaca; j) poređenje savremene izraelske politike sa nacističkom politikom; k) kolektivno optuživanje svih Jevreja za postupke države Izrael.

IHRA definicija antisemitizma ne propisuje pravne sankcije ali ima značajnu političku i obrazovnu ulogu, zavisno od toga da li je i kako određena država, institucija ili organizacija usvoji. NJena primena može uticati na obrazovne programe, bezbednosne politike i pravne interpretacije, posebno u oblasti govora mržnje i diskriminacije – u skladu sa lokalnim zakonodavstvom. To je pravo koje ne deluje samo represivno, već i simbolički, noseći poruku šta je društveno neprihvatljivo, ocrtava granicu između „dozvoljenog govora“ i nedozvoljenog govora mržnje, sprečava da antisemitizam postane deo političkog „mainstreama“.

Pri tom treba imati u vidu da je pravo nužan, ali ne i dovoljan uslov borbe protiv normalizacije antisemitizma. Međunarodno pravno sankcionisanje antisemitizma umanjuje njegovu javnu normalizaciju, postavlja jasne društvene granice i pruža zaštitu žrtvama, ali ne uklanja duboko ukorenjene predrasude, ne deluje bez sinergije sa obrazovanjem, medijskim odgovornostima i političke volje.

Autorka je profesorka Fakulteta za evropske pravno politicke studije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.