Antitalibani

Pozabavimo se dvama aspektima ovog antiuskršnjeg teksta. Prvo činjeničnim. Autor ističe da u diskusijama o religiji već hiljadama godina nema profesionalnosti. Tačnije od zatvaranja Platonove Akademije, kada je u Evropi zavladalo religijsko crnilo. Svakako da je Platonova Akademija bila hram nauke i dijaloga. Ali, ona je poznata i po tome što su njeni polaznici negovali duboko, gotovo religijsko obožavanje Platona čiji su rođendan svake godine slavili. Slučajnost ili ne, ali Platonov rođendan slavljen je istog dana kad i rođendan mitskog boga Apolona. Dakle, i progresivni polaznici Akademije su očito imali svog boga (jednog od mnogobrojnih nazovi spasitelja?). Dalje, autor tvrdi da je spasenje iz ništavila srednjeg veka stiglo s renesansom i prosvetiteljstvom. Tačno je da je renesansa označila kraj srednjeg veka i dominacije crkve. Ali da li je renesansa predstavljala otklon od religije, ili pre sjedinjenje antičkog neoplatonizma i hrišćanstva? Treba samo pogledati neka od najznačajnijih umetničkih dela renesanse i videti da su ona suštinski obeležena religijom, a da pri tome nisu prožeta ni ništavilom, ni crnilom, a najmanje neznanjem. Pri kraju svog teksta, autor piše da religija prezire plodnost. I tvrdi da simbol jajeta predstavlja vrhunac religijskog neznanja, jer uprkos svim prezirima hrišćanstva prema plodnosti, simbol seksualnosti i plodnosti opstaje baš zahvaljujući uskršnjem jajetu (a da hrišćani toga mućka valjda nisu ni svesni). Ko je ovde u neznanju, da li autor ili religija, upitno je, jer hrišćanstvo ne samo da ne prezire plodnost, već ima i vrlo afirmativan stav prema njoj: „Plodite se i množite se, i napunite zemlju“ ili „Narodite se veoma na zemlji i namnožite se na njoj“ (1. Mojsije 9,1; 9,7).

Drugi aspekt ovog teksta na koji se vredi osvrnuti tiče se autorovog suda i preporuka. Ne samo da ljude koji veruju u Hrista naziva „zadrtim“ (srećom, mi ateisti se ne prepoznajemo u tim „zadrtim“ ljudima), već na kraju svim čitaocima preporučuje da nema potrebe da slave Uskrs, zato što je cela priča o uskrsnuću jedna velika šarena laža. Takvo racionalno poimanje sveta je svakako legitimno, i ja bih se lično takođe svrstala među pristalice „religije racionalizma“. Samo, druga je stvar kada racionalisti misle da drugima treba da govore šta da slave, a šta da ne slave, u šta da veruju, a u šta da ne veruju. Tada već postaju racionalisti-talibani, koji se ni po čemu ne razlikuju od religijskih talibana. Ni jedni ni drugi, naime, ne shvataju da je religioznost pre svega jedan intiman doživljaj i lična potreba pojedinca: neko veruje u vaskrsnuće, neko, kao polaznici Akademije, u Platona, a neko u sopstveno (ne)znanje.