Apel mnoge žulja, kao i LDP

Postaje gotovo komično koliko proteklih meseci raste potreba da se, makar i na silu, LDP pomene u negativnom kontekstu. Pojava dobija na zamahu posebno posle Apela intelektualaca demokratskoj javnosti. Kazuje nam to nekoliko stvari. Da Apel, baš koliko i LDP, mnoge žulja. Da sa bliže izbori. I da su se mobilisali svi resursi kako bi se napravio izgovor za pravljenje koalicije sa naprednjacima jer „drugačija matematika“ nije moguća. Ako LDP bude dovoljno jak, buduća Vlada DS-a sa strankom koja je državni projekt, ne bi mogla biračima da se predstavi kao „nužda“, „jedina mogućnost“, možda čak i „žrtvovanje“ već bi to bio prost izbor između dve opcije. A taj izbor je neko već napravio. Sada prisustvujemo pokušaju da se on prikrije.

Zato o besmislenosti gornje teze ne treba trošiti mnogo reči. Dovoljno je samo reći da nije za čuđenje što opozicija (pored LDP-a, valjda su to još SRS i DSS) nije uspela da istera neku bitnu stvar do kraja. To pre opozicije valjda može da uradi Vlada, zato se tako i zove – ona vlada. Dakle, žao mi je što su Šešelj i Koštunica razočarali gđu Logar u njenim nadanjima i očekivanjima.

Što se tiče LDP-a, on nije razočarao one koji su za njega glasali. Jer, ako je do buke, „sve je bučalo“ od našeg protivljenja sramnom „energetskom sporazumu sa Rusijom“, dok su svi bili na drugoj strani. „Bučao“ je LDP i protiv monopola i tajkuna, dok su svi drugi bili tihi. Tražili smo i novi zakon o finansiranju stranaka kako bismo učinili vidljivim odnos između biznisa i politike. To što ga još nema nije krivica SRS-a već DS-a. Bez glasova poslanika LDP-a u Parlamentu ne bi bio usvojen set pravosudnih zakona koji omogućava „lustraciju“ nekoliko stotina sudija. Bar to, kad smo jedini koji „bučimo“ o Zakonu o lustraciji. Koji postoji, ali se ne primenjuje. I za to nisu krivi oni u opoziciji već oni na vlasti. Baš kao i zbog činjenice da Mladić još nije u Hagu. I što se u Skupštini ne usvaja rezolucija o genocidu u Srebrenici ili zaštiti ljudskih prava i demokratije u Iranu, već podrška Kastrovoj Kubi.

LDP ne da je „bučao“ protiv „partijskog“ Ustava Tadića, Koštunice i Šešelja, nego je vrištao. Dok je za to vreme glavni urednik ovih novina snimao spotove koji su pozivali građane na „referendum“ koji je trajao dva dana (i jednu noć). Nadajući se valjda sudbini svog prethodnika.

I tu dolazimo do suštine. Koja se u Srbiji od 5. oktobra najbolje može opisati samo jednom rečju. A ta je – licemerje.

Recimo nisi za lustraciju, ali si „zgrožen“ što je Ivana Žigon izabrana u neki upravni odbor. Zatim si „zgrožen“ što u „tome učestvuje“ LDP, odnosno njegovih sedam ruku u Skupštini Beograda. Ali nisi „zgrožen“ zbog 45 ruku onih koji su sa njom (Ivanom) napravili koaliciju. Kada ti istekne mandat direktora, recimo Bitefa, licemerje je da kažeš kako odlaziš zbog partijskih podela funkcija, pošto je to mesto „pripalo“ LDP-u. Jer ti nije smetala „partijska podela funkcija „kada si tamo došao zato što je to pripadalo DS-u. „Odvratno“ ti je što LDP sedi sa SPS-om, ali ti nije odvratno što si zahvaljujući DS-u umetnički direktor pozorišta kome je direktor bez škole, i to već 20 godina. I što ti je, zbog toga što on ne bi mogao da prođe konkurs koji je nametnuo LDP, predsednik UO i dalje iz DSS-a. Niti će ti sutra smetati SPS u UO. Niti će ti pasti na pamet da zbog toga daš ostavku. Dovoljno je da „pljuneš“ LDP tvrdnjom da smo isti kao drugi. E pa nismo. Jer, recimo, Filip David nije hteo da bude Koštuničin ambasador, dok su neki urednici i direktori medija, koji slove za „proevropske“, sve trčeći to prihvatili. Valjda zbog vere u „proevropsku“ politiku Koštunice. Nego šta nego je to licemerje.

Licemerje je i kada optužuješ LDP da je njegovih sedam odbornika krivo za stare kadrove, ali ti ne pada na pamet čak ni da primetiš da je, zahvaljujući LDP-u, departizovano gradsko zdravstvo, urbanizam ili da je, makar počela, departizacija u kulturi. Postavljanje članova upravnih odbora je rezultat glasanja. DS i SPS na ključna mesta postavljaju svoje ljude i one koji su bili u njihovim karavanima. Za njih je glasalo pola Srbije, a sada se svi čude. Mi smo postavili nestranačke ljude svuda. Prilikom izbora možemo samo da utičemo onoliko koliko smo dobili glasova. Ako hoćete da imamo veći uticaj – sledeći put glasajte za LDP. Ovako je licemerno i površno.

Licemerje je kada se televizija za račun jednog tajkuna obračunava sa drugim, a onda se žali kako taj drugi neće da daje pare toj televiziji i da je to pritisak na medije. Posebno je licemerje kada ta televizija odgovornost za Jelenu Žigon, Dačićevu sestru i ostale pokušava da prebaci na LDP. To što sutra svi mediji prenesu prilog te televizije nije licemerje. To je kontrola medija. I to što se prećutkuje da su Filip David, Dubravka Stojanović, Kristina Kovač, Peca Popović, Kosta Bunuševac i mnogi drugi ono što je doprinos LDP-a institucijama beogradske kulture i borbi protiv partijske države takođe je kontrola medija.

Licemerje je kada se predstavljaš kao „građanska opcija“ pa ti smeta što Vučić nije gradonačelnik. Licemerje je da si protiv partijske države a ignorišeš činjenicu da su poslanici LDP-a jedini koji nemaju kovertirane blanko ostavke. Da smo odbili da predlažemo „svoje“ kandidate i delimo partijske kvote prilikom izbora sudija Ustavnog suda ili izbora članova Visokog saveta sudstva.

Nema sumnje da ova kampanja neće dati očekivane rezultate. I da će rezultat sledećih izbora, na kojima će glas za LDP biti garancija evroatlantske budućnosti zemlje, biti baš onakav kakav „senka“ želi da izbegne. I biće prinuđena da izabere između LDP-a i „državnog projekta“. Time će posle 5. oktobra najzad izaći iz senke.

Autor je poslanik LDP-a u Skupštini Srbije