Foto: EPA/ANDREJ ČUKIĆPoslednjih godina proširio se jaz između onoga što listopadni političari govore i onoga što se dešava u stvarnosti. Krivomisleći SNS političari, neopterećeni potrebnim znanjem, horski govore da je „zaustavljanjem izgradnje na mestu Generalštaba urušen ugled zemlje“. Predsednik SNS-a Miloš Vučević ide i dalje, pa tvrdi da smo „ludaci koji hoće da spale, da Srbiju bace na kolena, da je vrate u blato“.
Da li je baš tako? Ko stvarno urušava ugled Srbije?
Prvo, kakav ugled može da ima zemlja (čitaj: vlast) koja pred bivšim agresorom javno manifestuje udvorištvo, povijanje glave i koristoljubivu poslušnost. Sećanje na brutalno bombardovanje, ubijanje civila i dece nije sociološki ukras – ono je moralni kompas.
Te noći, 29. aprila 1999. godine, pogođene su zgrade Generalštaba, Savezne policije, televizijski toranj na Avali, stambena zgrada na Vračaru. Poginulo je troje ljudi, a povređeno čak 40 građana. Vrednosni i civilizacijski sunovrat ogleda se u tekućoj zaboravnosti naših (tadašnjih i sadašnjih) vlastodržaca koji su hrabro obećavali suđenje NATO liderima. Ti lideri su kasnije, na volšeban način, postajali savetnici Vlade ili počasni gosti na skupovima SNS-a. O tempora, o mores!
Drugo, kakav ugled može da ima zemlja (čitaj: vlast) koja je preuzela obavezu da delimično porušenu zgradu Generalštaba, vrednosno prepoznatljivu u svetskim okvirima, potpuno poruši, raščisti teren i ustupi na besplatno korišćenje bivšem agresoru. Inače, kaskadno zidane zgrade bliznakinje, obložene mrkocrvenim i belim kamenom, predstavljaju kanjon reke Sutjeske, gde se 1943. godine odigrala slavna narodnooslobodilačka, antifašistička borba.
Težak ratni zločin predstavlja masovno ubistvo oko 1.200 partizanskih ranjenika na Sutjesci. Ukupno je stradalo oko 7.500 partizana. Među palim borcima je bilo 597 partizanki, što predstavlja nezabeležen primer gubitaka žena boraca u svetskoj istoriji ratovanja. Ko se u svetu danas odriče antifašizma?
Treće, kakav ugled može da ima zemlja (čitaj: vlast) kada se remek-delu modernističke arhitekture nezakonito skida svojstvo kulturnog dobra, i kada Tužilaštvo za organizovani kriminal podiže optužni predlog protiv ministra kulture.
Četvrto, kakav ugled može da ima zemlja (čitaj: vlast) koja 25 godina nije u stanju da obnovi zgrade Generalštaba. To može samo da bude pokazatelj nacionalne i državne neodgovornosti. Iskreno verujem da se osećanje moralne superiornosti srpskog naroda zbog istorijskog stradanja, kultura sećanja, kao i večitog inaćenja, moglo pretočiti u obnovu Generalštaba putem samodoprinosa građana i donacija novonastalih srpskih milijardera.
Peto, kakav ugled može da ima zemlja (čitaj: vlast), koja u kompleksu državnih institucija, najvišeg ranga i značaja, dozvoljava da se podignu dve ružne kule sa zabavnim sadržajima i pratećim bezbednosnim i saobraćajnim problemima. Takvu servilnost i beskičmenjaštvo nisam video u Vašingtonu, niti u drugim prestonicama.
Šesto, kakav ugled može da ima zemlja (čitaj: vlast), sa bolesnom idejom da se memorijalni centar nalazi u hotelu sa gostima kojima su ime i prezime – ravnodušje i ravnodušnost.
Da se u rušenju Generalštaba i poklanjanju zemlje radi o političkom marifetluku naše vlasti, grubom kršenju zakona sa korupcionaškim potencijalom, pokazala je i odluka Kušnerove investicione kompanije „Afinity Partners“, koja je planirala izgradnju luksuznog kompleksa, da povuče prijavu iz poštovanja prema građanima Srbije i Beograda.
Šta misle o moralno bankrotiranom režimu Aleksandra Vučića već smo videli kroz jasne poruke američkih partnera – brzopotezni odlazak predsednika Republike sa Floride, najviše izvozne takse u Evropi za naše proizvode, jednogodišnje odsustvo američkog ambasadora u našoj zemlji, isključivost i nesaradljivost (eufemizam) američke strane kada je u pitanju egzistencijalni problem Srbije, kao što je Naftna industrija Srbije.
Prihvatam da su za sve nas događanja u Srbiji identična, ali su nam, očito, sećanja i tumačenja različita. Kada je u pitanju Generalštab, naša vlast je dodatno urušila svoj (skromni) ugled jer su pokušali da prodaju nešto što nije njihovo i što nije za prodaju.
Srbija je i dalje ostala država u pokušaju. Na drugoj strani, građani su pokazali visok stepen svesti o značaju kolektivnog dobra, ohrabrujuće samopoštovanje, odgovornost prema državi i čvrstoću istorijskog sećanja. I to je podiglo ugled Srbije u demokratskim i zdravorazumskim zemljama.
Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji i narodni poslanik partije Srbija centar (SRCE)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
