Bes neće nestati, on će eksplodirati na jesen: Povodom kolumne Milana St. Protića

Ta pitanja, premda postavljena iz pozicije iskusnog posmatrača, mogla bi i morala bi postati osnova političkog programa jedne nove generacije. Zamislimo li ih kao prioritet imaginarnog studentskog pokreta, one prestaju da budu apstraktne i postaju konkretan plan. Jer, ma koliko smena vlasti bila legitimna i opravdana kao cilj, ona sama po sebi ne može biti jedina politička platforma. U okolnostima u kojima živimo, odgovori na pitanja životnog standarda, javnih usluga, zaštite prirodnih resursa i odnosa prema kapitalu moraju postojati i to jasno, artikulisano i dosledno. Mora se ponuditi priča koja prevazilazi negaciju postojećeg stanja, vizija koja objašnjava ne samo protiv čega se studenti i građani bore, već i za kakavu Srbiju se bore. A možda ništa od toga nije potrebno. Možda je, u ovom trenutku, sve drugo nevažno, jer ulica, kao prostor na kojem se eskalira nezadovoljstvo, neće tražiti nikakve druge odgovore osim jednog: da postojeći režim bude smenjen. Sve ostalo, u očima onih koji izlaze na ulicu, biće pitanje „posle“.

Ulica je mešavina različitih ideoloških svetonazora i socijalnih profila, prostor na kojem se prepliću motivi i interesi, ali i mesto na kojem bunt protiv aktuelnog stanja u državi dobija svoj najvidljiviji oblik. U ovom trenutku ideološke kvalifikacije i međusobne razlike, neki kažu, treba na kratko staviti po strani, – jer ulica, sa svom svojom šarolikošću, postaje ključni prostor za artikulaciju promene. Avgustovski događaji jasno pokazuju da će jesen biti vrlo intenzivna: blokade će postajati sve izvesnije, atmosfera sve naelektrisanija. Očito, prostora za bilo kakav dogovor neće biti, jer će zahtev za raspisivanje izbora jedinstven, nedvosmislen i neumoljiv postati središnja tačka okupljanja. U takvim okolnostima ulica postaje glavni instrument pritiska i oblikovanja političke realnosti.

Referendumska atmosfera je politički zanimljiva jer pojednostavljuje političku ponudu: birač ne mora da se probija kroz komplikovane programe i nijansirane politike, mada u situaciju u kojoj se Srbija nalazi to je potpuno nevažno, ali pred njim je binarni izbor, koji sam po sebi mobiliše strasti i povećava izlaznost. Ona je važna jer omogućava jasnu artikulaciju sukoba, pretvarajući svake izbore u svojevrsni plebiscit o opstanku ili promeni vlasti. Ta referendumska atmosfera biće prisutna u svim gradovima – od Bačkog Petrovca, Novog Sada, Lebana, Niša, Užica, Vranja, Novog Pazara, svaka sredina postaje svoj mali referendum. Svaka školska učionica pretvorena u biračko mesto, opštinska sala i lokalna pijaca postaju front na kojem se odlučuje. I to je najbolja pozicija koja odgovara studentima koji traže promenu, jer im omogućava da energiju protesta pretoče u glas, a režimu jer mu omogućava da konsoliduje svoje redove u strahu od gubitka. Takav raspored snaga stvara političku scenu koja je oštra, mobilisana i bez prostora za ravnodušnost.

Opozicija danas nema ni mogućnost niti luksuz da bude gadljiva prema studentskoj političkoj artikulaciji. Iz meseca u mesec, društvena atmosfera se menja, stvarajući ambijent u kojem je najefikasnije postojanje jedne jasno prepoznatljive strukture. Takav pristup, iako problematičan sa stanovišta političkog pluralizma, jer mnoge opozicione stranke ostavlja bez prostora i vidljivosti, proizilazi iz realnosti trenutka. Studentska politička energija danas je svojevrsni cunami koji će potopiti sa političke scene određene opozicione aktere. NJihovo političko preživljavanje biće moguće jedino ako žrtvuju jedan izborni izlazak i bezrezervno podrže studentsku političku artikulaciju. U ovom ambijentu, svako iskakanje, javno promišljanje i negodovanje nije ni prihvatljivo ni poželjno, jer trenutak zahteva političku disciplinu i potpuno drugu kalkulaciju.

Studentski pokret je pod lupom javnosti i protivnika. Ima energiju koja je retko viđena poslednjih godina, simboličku snagu koja inspiriše ljude širom zemlje i izazvao je realan strah kod vlasti. Međutim, politička budućnost pokreta neće zavisiti samo od njegove sposobnosti da mobiliše mase, već i od spremnosti da postavi jasne granice onoga što jeste i onoga što nikada ne sme postati. To znači nedvosmisleno distanciranje od govora mržnje i šovinističkih parola, od simbola i figura ratno-veteranske i turbo-folk kulture koje su neodvojivo povezane sa kriminalom i ratnim zločinima, kao i od selektivnog sećanja koje veliča jedne žrtve, a prećutkuje druge. Ovo su pitanja koja muče građane i teme o kojima glasno razmišljaju i traže odgovore. Referendumsku atmosferu kakva se stvara danas prati i jedan paradoks: ona građane kojima ove teme „bodu oči“ i koji ih kritički preispituju dovodi u poziciju da ih privremeno potpuno zanemare. I u tom izboru sve druge dileme, ma koliko presudne za budućnost zemlje, bivaju brutalno gurnute u stranu – zamrznute do nekog budućeg dana kada će ih biti moguće otvoriti bez straha da će time biti poljuljana sama ideja promene. A da li je zanemarivanje ovih tema ispravno politički i moralno? Odgovor se, čini se, traži u poverenju koje je javnost spremna da pokloni studentima. To poverenje je danas ključna valuta političke promene, jer podrazumeva i spremnost da se određena pitanja privremeno ostave po strani, da se kritičko preispitivanje potisne u ime političke promene.

Tako se krug zatvara i opet dolazimo do ulice, sa svom njenom heterogenošću, koja neprestano preoblikuje, briše i iznova postavlja pitanja, proizvodeći novu energiju. U takvom okruženju, studenti, građani, opozicija i šira javnost igraju po pravilima koja diktira sama energija protesta, a čiji je početni impuls ponovo potekao od studenata. Istovremeno, vlast pokušava da iscrpi i zamori studente, da ulica oslabi, da se energija protesta razvodni i uspava. Ako je pred Srbijom politički vrela i društveno napeta jesen, jedini realan i moguć, kao i institucionalno prihvatljiv izlaz iz trenutne krize jeste raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Oni ne predstavljaju automatsku garanciju pobede jedne strane ili poraza druge, ali su jedini mehanizam koji obezbeđuje privremeno smirivanje tenzija, vraćanje političkog procesa u institucionalne okvire i otvaranje prostora za stvaranje novog političkog ambijenta. U uslovima rastuće polarizacije i intenziviranja protesta, izbori postaju ne samo politički instrument, već i ventil za oslobađanje nagomilanog društvenog pritiska i jedini put ka mirnom i legitimnom razrešenju krize.

Čini se da će scene koje su ove nedelje obeležile gradove širom Srbije nasilje, vandalizam, svojevrsni ulični građanski sukobi ostati duboko urezane u javnom sećanju. To nije poželjno, prihvatljivo i potpuno je bespotrebno, jer jedino dodatno iritira javnost i stvara novu snagu za građansko organizovanje. Igranje na kartu sukoba, posebno kroz brutalne poteze policije prema građanima, fizičke obračune, upotrebu oružja, angažovanje bezbednosnog aparata i priključenih aktera, samo doprinosi stvaranju besa. Taj bes neće nestati on će eksplodirati na jesen, u studentsko-građanskom buntu koji će biti daleko snažniji i organizovaniji od svega što smo očito videli do sada. Linije podele više nisu nejasne, one su duboke, oštre i svakome vidljive. Sve nedoumice, kritička preispitivanja i rezerve koje su postojale prema studentskoj političkoj artikulaciji postaju potpuno nevažna pred intenzitetom krize.

Sva politička energija, institucionalna i vaninstitucionalna borba, očekivanja i nade sada se svode na jedno – izbore. Oni su jedina tačka oko koje se može graditi zajednički front, jedini mehanizam koji može da kanališe naraslu energiju, smanji tenzije i omogući reset političkog procesa. U ovom trenutku, najvažnije, najcelishodnije i najljudskije što se može učiniti jeste raspisati izbore. To nije samo politička odluka, več čin odgovornosti prema građanima, jedini potez koji može da spreči dalje produbljivanje krize, zaustavi spiralu nasilja i omogući miran prelazak iz društvenog haosa u politički dijalog. Svako odlaganje ove odluke ne samo da produžava agoniju, već rizikuje da zemlju uvede u period nekontrolisanih sukoba i potpunog gubitka poverenja u sve što postoji.

Autor teksta je izvršni direktor Akademske inicijative „Forum 10“ iz Novog Pazara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.