Besplatne poslaničke orgije

Gordana Logar Ovde mogu da šetaju ulicama ubice, ratni zločinci, lopovi, da ginu ljudi u saobraćajnim nesrećama, da izazivači, najčešće pijani vlasnici brzih automobila, ostaju nekažnjeni, da niko ne vodi računa o istinskoj bezbednosti puteva, građevina, svakodnevnog života ljudi. Istovremeno se vlast može odricati svih mogućih sredstava namenjenih i za sigurnost mostova i za obnovu kakvog-takvog boljeg života. Razlog je jednostavan, ali i jedinstven – „srpski“ reći će neki – poslanici u Skupštini Srbije, oni opozicioni u liku radikala (SRS) i deesesovaca (DSS), pre svih, neće da izglasaju nijedan propis, nijedan zakonski tekst koji se tiče života građana iz prostog razloga što su – uvređeni.
Gnev je DSS spopao što više nisu na vlasti, a SRS što im je takva mogućnost (konačno su se ponadali) – izmakla. Predsedavajući ovom orgijanju mogu doduše da isljuče mikrofon, da rizikuju tom prilikom i frontalni napad na sebe, ali to čine i sami kao deo sveopšteg cirkusa. Samo kad im se baš ne dopadne ono što opizicionari govore, a ako im se dopada – prolazi.
Orgijaju i jedni i drugi, takoreći svi ili većina u Skupštini Srbije iz sopstvenih uskogrudih razloga, ne mareći za glasače i ljude koji Srbiju naseljavaju. Navodno, bave se „demokratskom parlamentarnom procedurom“ koristeći Poslovnik, kao što se „svugde u svetu radi“, mada se to ovako nigde ne radi. Nije reč samo o prostaklucima, o ružnim rečima, o pljuvanju po svakom ko im nije po volji što je svugde u istinskoj parlamentarnoj demokratiji nezamislivo, već o tome da, ismevajući birače, glasače, narod, džepove pune debelim dnevnicama, putnim troškovima, hrane se jeftino u „svojim“ restoranima i koštaju milione dinara ovaj isti svet – poreske obveznike – koji ismevaju i na čiji račun orgijaju. Osim prihoda poreskih, uživaju i zahvaljujući rastu cena hrane i goriva, kažu „kao svugde u svetu“, a retko gde je baš tako. Države se gde god mogu odriču ponekog dela iz rastućih cena nafte, nadoknađujući to na drugi način, ali ovde se to ne može. Potrebno je izdržavati 250 poslanika, 28 ministarstava, ogromnu administraciju, i to sve u zemlji sa 6,5 miliona stanovnika. Što bi se moglo nazvati i ispunjenjem proročanstva o Srbima pod jednom šljivom, ali koji moraju da zarade(?) i izdržavaju sve ono što se u republičkoj i gotovo svim opštinskim „narodnim predstavništvima“ ovih dana dešava. Odbornici i poslanici, socijalisti, demokrate, nedemokrate, radikali – zabavljaju se u igri ko će više da dobije plena, osiromaši siromašnu privredu i još više gurne u bedu veći deo stanovništva.
U takvoj atmosferi su moguće i jeretičke misli na drugoj strani. Na primer – da je prava šteta što se ne zna ko je glasao za DSS i SRS, ali i SPS, pa da samo ti glasači plaćaju dodatni porez, doprinos ili daju dobrovoljne priloge za orgije svojih izbranika, poslanika i odbornika, ma gde bili. Jer ovde kao da ne važi ono „nema besplatnog ručka“, a što zapravo zavisi kako se računa.
Rado upotrebljavan izraz o besplatnom ručku, što se pripisuje američkom ekonomisti Miltonu Fridmanu koji je i sam rekao da nije siguran gde je to čuo priznajući da je možda ideja potekla od jedne stare izreke koju je rado upotrebljavao: „Kad bi želje bile konji, prosjaci bi jahali.“ I možda baš ovo poslednje – samo želje – više odgovaraju prilikama u kojima žive građani Srbije što poslanike i odbornike i vlast plaćaju. Moglo bi se otići i dalje na ovu temu besplatnog ručka. Svojevremeno, konzervativni kandidat za Belu kuću Bari Goldvoter je objašnjavo da bi ljudi koji žele slobodno tržište, oslobođeno od pritiska vlasti i korupcije u vrhu „morali da pucaju i ubiju čak i Deda Mraza“. Onog koji u stilu varanja naroda propoveda besplatan ručak.“ To su oni na vlasti što iz poreza građana plaćaju kao Deda Mraz: neke da ništa ne rade, a drugima obećavaju da ipak imaju „ponešto za svakoga“. Kako su stvari ovde sada krenule, ovi u skupštinama – od republičke do opštinskih – u stvari se i ne trude posle izbora da imaju „za svakog ponešto“. Njihov Deda Mraz je samo njihov pa kako bilo i neće ga nikad ubiti.
A uverenje da su oni pravi „parlamentarci“, kao svugde u svetu zaslužuje sumnju. Opstrukcija u parlamentima koja se naziva „filibaster“ se u demokratskim društvima upotrebljava samo kad je reč o ozbiljnim zakonima. Tada se, „filibasterski“ može govoriti s govornice o raznim stvarima (ali su prostakluci i uvrede zabranjeni) samo da bi se odluka odložila. Time su se, na primer, u Kongresu SAD pedesetih godina služili konzervativci, republikanci, da bi sprečili donošenje zakona o građanskim slobodama, pa im nije uspelo. Inače, zanimljivo je da pojam „filibaster“ potiče od holandske reči „fributir“, a značila je – piratstvo. Sada to izgleda krajnje prikladno za „parlamentarnu praksu danas u Srba“ ako se računa piratska cena tog besplatnog orgijanja.