02, March, 2024, Belgrade - The press conference where the crew of the film "The Russian Consul" that will be broadcast at the 52nd FEST was presented was held in the press center at mts Dvorana. Vuk Draskovic. Photo: Dusan Milenkovic/ATAImages02, mart, 2024, Beograd - Konferencija za medije na kojoj se predstavila ekipa filma "Ruski konzul" koji ce biti emitovan na 52. FEST-u odrzana je u press centru u mts Dvorani. Photo: Dusan Milenkovic/ATAImagesBeše sparan dan u Parizu. Dok je, u Beogradu, raskoračen pred objektivom TV kamere, Vrhovni komandant čestitao narodu kosovsku pobedu nad NATO alijansom, jedna devojka upadljive lepote pozirala je ispred Trijumfalne kapije, nasmešena i ozarena, zagledana u starijeg muškarca, u odelu i sa kravatom, koji je fotografiše.
„Sjajno, Mimi… ostani tako… ne sklanjaj taj pramičak sa lica… bravo… sad ukrsti ruke na grudima“ – govori joj on.
Njeno lice, kao u šiparice, duga i plava kosa njena, malo kovrdžava, crvena bluza diskretno raskopčana, uzane plave farmerke, crvene patike i mala torbica koja visi o ramenu.
„Zamoli nekog od turista da nas slikaju zajedno“, reče ona.
„Evo dobrovoljca, ako dozvoljavate“, priđe im jedan mladić. „Zemljaci smo, čuo sam da pričate na slovenačkom.“
„Baš vam hvala, mnogo ste ljubazni“, odgovori mu ona, na srpskom, a njen pratilac mu, uz smešak, pruži fotografski aparat, zagrli devojku i zagleda se u objektiv.
„Vi ste iz Srbije?“ – upita ona kad prestade poziranje.
„Iz Srbije.“
„Iz Beograda?“
„Iz Beograda uslovno, a iz Šapca bezuslovno“, odgovori uz smeh.
„Kako to?“ – osmehnu se i ona.
„U Beogradu sam studirao, u Šapcu se rodio i odrastao, a u Parizu sam u poseti mom pradedi.“
„U poseti pradedi! Pa koliko vaš pradeda ima godina?“
„Stotinu i deset, ako računam i vreme dok je bio živ. Od 1917. je u Parizu, na srpskom vojničkom groblju“ – naglo se uozbilji.
„Ja sam Miran, radim u ambasadi Slovenije, kao konzul“ – pruži mu ruku muškarac kojega je fotografisao. „Volim Beograd, tamo sam radio i živeo sve do rata… A ova lepa dama je…“
„Znam, čuo sam, ona je Mimi.“
„Nije, ja je tako zovem. Ona je Tonka, sudija u LJubljani, a ja sam joj ujak, kod mene je u gostima… A čime se, oprostite, vi bavite?“
„Ja sam istorijski kuvar. Pantelija Ilić, istorijski kuvar u Parizu.“
„Istorijski kuvar?! Jesam li dobro čula i razumela?“
„Doktor sam istorijskih nauka, a kuvar u Parizu.“
„Šapčani, Šapčani…“ – prasnu ona u smeh. „Svi vi iz Šapca ste malo pobrkani. Čiv… čivaši, da li vas tako zovu?“
„Čivijaši, lepotice“ – rukom joj, nežno, dotače rame. „A otkuda vi znate da smo mi, Šapčani, čivijaši i da smo… da smo pobrkani, kako rekoste?“
„Kao studentkinja, poznavala sam jednog vašeg zemljaka… zvao se Tekeriš.“
„Tekeriš je ime sela…“
„Znam, znam, Tekeriš mu je bio nadimak u vojsci… Dragoje Dragojević, bio je arhitekta. Da li ga, možda, poznajete?“
„Poznavao sam ga.“
„Šta je sa njim? Gde je?“
„U selu Tekerišu… na groblju“ – prošaputa on.
„Tekeriš… moj… moj dragi Tekeriš“ – zaplaka ona i prekri oči dlanovima.
„Prokleti rat“, reče konzul. „Bila bi nam čast da ručamo zajedno.“
„I meni bi bila čast, ali nemam vremena. Žurim do mog restorana“ – odgovori mu.
„Koji je to restoran?“ – upita Tonka, brišući maramicom suze.
„Preko puta je srpske crkve, u kvartu Montroj. Restoran se zove BILA JEDNOM JEDNA JUGOSLAVIJA.“
„Da, čuo sam. Kažu da je uvek pun gostiju.“
„Prepun. Dolaze svi. Srbi, Hrvati, Bosanci, Albanci, Crnogorci, Makedonci. Dolaze i Slovenci. Sve je više i Francuza.“
„Čega ima na meniju, istorijski kuvare?“ – našali se konzul i zagrli Panteliju.
„Svega, najboljeg, iz svih krajeva pokojne države. Svega, samo nema muzike, nema pevanja.“
„Zašto?“ – začudi se Tonka.
„Uz muziku i pesmu svi mi poludimo. Nećemo da rizikujemo… Nagovaram vlasnika restorana da dozvoli jednu, samo jednu pesmu, ja bih je pevao.“
„Koju?“ – znatiželjan je konzul.
„Vama je, sigurno, nepoznata. Tko mi ubi Katarinu od Stefana Bajevića.“
„Ujaku je nepoznata, ali meni nije“, reče Tonka. „Ja je ljubim, da je budim, njena glava na jastuku od Triglava, nebo rida do Ohrida…“ – otpevuši to ona tiho, tiho. „Divna pesma, potresna, i sada je peva moje društvo u LJubljani… Čitala sam i da su njenog autora ubili u Dubrovniku… Strašno, strašno.“
„Jeste, Stefana su ubili, a ja sam napisao svoj nastavak njegove pesme.“
„Mogu li da čujem?“ – molećivo se zagleda Tonka u njega.
„Ne bih… nekako mi neprijatno, a ne želim da vas odbijem… Mrkla tama zvezdu progutala, pa je zvezda tami govorila: ja ću tebe tugom sagoreti, ali sebe, ali sebe neću preboleti…“ – naglo prekide deklamovanje nalik tužbalici. „Idem, drago mi je što smo se sreli i što ste mi ulepšali ovaj dan.“
„Rezerviši nam sto, vidimo se večeras“, neočekivano ga zagrli Tonka i poljubi u obraz.
(1999.)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
