Biljana i Albanci

Biljana Plavšić je ovamo doputovala iz švedskog zatvora iz kojeg je puštena pošto je odslužila dve trećine od jedanaestogodišnje robije na koju ju je osudio Haški tribunal za najteže zločine protiv čovečnosti u Bosni i Hercegovini, uključujući progon i etničko čišćenje nesrpskog stanovništva. „Čelična lejdi“, kako su je iz milošte zvali neki lokalni polupismeni novinari, bila je opasna i po svoje sunarodnike. Njena izjava, data u jeku ratova na prostorima bivše Jugoslavije, da za ostvarenje nacionalnih ciljeva vredi žrtvovati polovinu od ukupne populacije Srba – zgrozila je čak i „balkanskog kasapina“ Slobodana Miloševića.

S takvom „legitimacijom“ Plavšićeva je ovamo stigla kao „vruć krompir“ za srpske vlasti. To, uostalom, niko nije ni krio. Naprotiv. Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić javno je upozorio da niko od zvaničnika ne bi trebalo da je dočeka ili pozdravi pošto bi to moglo da nanese štetu Srbiji na međunarodnoj političkoj sceni. S tim u skladu je i postupljeno.

Ljajićevo upozorenje nije se, naravno, odnosilo i na strane državljane u Srbiji, pa je predsednik RS Milorad Dodik izuzetno srdačno dočekao Plavšićevu na beogradskom aerodromu. Pitanje je, međutim, kako će se taj njegov gest, a s tim u vezi i pozicija zvaničnog Beograda, protumačiti u Evropskoj uniji i SAD – dva od četiri stuba na kojima, bar zvanično, počiva spoljna politika Srbije. Pri tom će, verovatno, dodatnu nedoumicu izazvati činjenica da je prilikom nedavne posete predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva, na svečanoj akademiji u Sava centru, po, najblaže rečeno, neuobičajenom protokolu, predsednik Republike Srpske sedeo pored gosta iz Rusije i predsednika Srbije Borisa Tadića. I to, slučajno ili ne, istog dana kada je na butmirskom aerodromu nagovestio, istina indirektno, da bi Republika Srpska, ako joj se ta prilika ukaže, mogla da se otcepi od Sarajeva. A mogla bi jedino ako dobije snažnu podršku sa strane. Pa sada neka oni u Briselu i Vašingtonu razmišljaju ko bi to mogao da bude.

Ćutanje zvaničnog Beograda povodom tragične pogibije 16 kosovskih Albanaca mnogo je neprijatnije. Jer, u pitanju su građani Srbije.

Ti nesrećnici su se udavili u Tisi pokušavajući da ilegalno pređu mađarsku granicu, ali to, naravno, nimalo ne umanjuje razmere ove užasne nesreće. Naročito ako se ima u vidu da je među njima bilo i male dece.

Tragedija porodice Rama, u kojoj je 29-godišnji otac uspeo da spase jednogodišnjeg sina i trogodišnju kćerku, ali ne i njihovu majku, dovoljno kazuje o zloj sudbini tih nesrećnika. I zaista, nije teško pretpostaviti koliko su očajni bili to dvoje mladih ljudi kada su se odvažili da s tako malom dečicom u ovo doba godine, pod okriljem noći, rizikuju svoje živote da bi čamcem ilegalno prešli granicu u potrazi za boljim životom.

Od domaćih narodnih tribuna ni jedna jedina reč saosećanja i žalosti. A ti isti tvrde da je Kosovo Srbija. I kako onda kosovski Albanci da se osećaju kao ravnopravni građani ove zemlje? Kako u svetu da poveruju da u Beogradu zaista ne žele samo teritoriju Kosova nego i sve tamošnje stanovnike, među kojima je Albanaca više od 90 odsto?

Autor je novinar iz Novog Sada