Bona fides

Međutim, uprkos zakonu, sudije svih nivoa sedele su u izbornim komisijama svih nivoa. A zašto, gospođa Brkićovako objašnjava: „Iz jednostavnog razloga – bili su uvereni, kao i ja, da tim radom ne krše zakon“.

I šta čovek da kaže ako će sudija Vrhovnog suda da bude uverena da svojim postupkom ne krši zakon, uprkos tome što u tom istom zakonu lepo piše da se taj postupak smatra prekršajem. S kojim moralnim i profesionalnim kredibilitetom će onda na primer meni, kao građaninu koji bi nesrećnim slučajem dospeo pred Vrhovni sud, da razrezuje šta je po zakonu, a šta nije.

Tu je novac koji je za rad u RIK-u, oko koga se podigla najveća prašina, u stvari najmanji problem. Koliko god sad to izgledalo kao najvažnije pitanje, sasvim je u stvari nebitno da li je gospođa Brkić, kao i ministarka Snežana Malović, naplatila dva miliona dinara, ili možda milion i dvesta pedeset hiljada, ili samo sto hiljada dinara i to što je ministarka novac vratila. Važnije je pitanje – kako nikome do sada, i uprkos zakonu, nije zapala za oko činjenica da nekako nije u redu da jedan čovek sedi u RIK-u i učestvuje u donošenju odluka, o čijoj valjanosti odlučuje Vrhovni sud, gde opet sedi taj isti čovek. On, znači, treba objektivno da proceni sopstvene odluke koje je prethodno doneo. To se nekad zvalo – kadija te tuži, kadija ti sudi. Slično važi i za ministarku pravde. Zato je veoma neprijatno, i loše govori o atmosferi u, je li, našem društvu, što ovo kršenje i zakona i moralnih normi od 2001. dosad nikome nije zasmetalo, većje to bila ustaljena praksa. Jedino je jako zasmetalo što je to puno naplaćeno. Da je jeftinije, bilo bi u redu?

Isti nam je slučaj sa Velimirom Ilićem – ponašanje tog čoveka je besprizorno otkad se pojavio na političkoj sceni. Tolerisalo mu se kad je šutirao novinare pred TV kamerama, kad je vređao novinarke, kad je birao najprimitivniji vokabular da se „obrati“ neistomišljenicima… Sad mu se, izgleda, dopušta da objasni kako nije rekao ono što smo svi svojim očima videli i da bez ikakvog blama primi amnestiju i pomorandže od Rasima Ljajića. Ako i sad prođe nekažnjeno, odnosno ako samo Nenad Čanak ostane uporan u nameri da ga natera da odgovara za svoje reči i postupke, to isto daje veoma loš primer ostalima koji imaju slične manire i namere.

Zašto? Zato što je Slavica Đukić-Dejanovićsama priznala da se uzalud zanosila mišlju da će nekim poslanicima, iz lepeze bivših i sadašnjih radikala, savest da proradi sama od sebe, pa ne mora da ih kažnjava novčano, pošto joj je to, je li, bilo vrlo neprijatno. Sad, kad se promenio čuveni Poslovnik, pa kad svako blamiranje parlamenta bude oduzeto od plate, savest će da im proradi momentalno.

Šta je naravoučenije? Na primer to da demokratija podrazumeva čvrsto poštovanje uspostavljenih pravila, a ako se ona ne poštuju, onda i represiju. Inače, demokratija očas sklizne u anarhiju. A „spaljivanje veštica“ i zakivanje na stub srama ad hoc, kako se zalomi, ili iz nekog skrivenog interesa, isto nije demokratska tekovina.