Borbašica i danasovka – od početka do kraja: U sećanje na Vesnu Ninković

Potpisnik ovih redova drugovao je sa njom od brucoških dana na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 1972. godine. Kao mladi ljudi spremali smo se da sa puno energije i elana damo svoj doprinos popravljanju ovog sveta, da bismo – taložeći životno iskustvo – uviđali da se stvarnost uglavnom opire idealima svake generacije, pa i naše.

Vesna je po okončanju studija svoj profesionalni angažman započela u dnevnom listu Borba. Bila je direktan učesnik svih burnih događanja kroz koje je prošao ovaj veliki brend jugoslovenskog i srpskog novinarstva tokom poslednje dve decenije svog postojanja.

Sedamdesetih godina kada je mlada Vesna Ninković postala borbašica to je bio savezni list države koja je verovala da je na čvrstim temeljima i da ima neupitnu budućnost, da bi naredne decenije počela da se otvaraju teška pitanja o karakteru, pa i samom opstanku te države. Generacija Borbinih žurnalista kojoj je pripadala i Vesna Ninković hrabro se, otvorenog uma i bez dogmatskog opreza i ziheraštva, suočila sa izazovima pred kojima su se našli i mediji i društvo u celini.

U sve surovijem sudaru sa antimodernim idejama i snagama na javnoj sceni koje su se obrušile na federativnu Jugoslaviju, Borba je izdržala čak nešto duže od države uz čije ime se obično vezivala. Kada je ovaj list grubom represijom 1994. godine definitivno ugušen, za Vesnu nije bilo dilema.

Ova ćerka starog antifašiste, imuna na svaki nacionalizam, iskrene jugoslovenske orijentacije, nikako nije mogla ostati u ratnopropagandnoj kaljuzi, u šta se pretvorila većina glasila u nekada društvenoj svojini. Sa istomišljenicima iz Borbe upustila se u rizičan poduhvat pokretanja novih medija koji se neće dati pokoriti ratnohuškačkim štabovima. Tako su nastali prvo Naša borba, pa onda Danas, u čijem pokretanju i radu je Vesna imala značajnu ulogu.

Teške okolnosti u kojima se radilo u ovim nezavisnim slobodarskim glasilima, pod stalnim pritiscima onih na čijoj strani je i dalje bila moć, činili su još značajnijim ljudske, kolegijalne, prijateljske odnose među onima koji su u njima radili i tu je Vesna imala neke specijalne zadatke koji su, reklo bi se, prirodno proisticali iz njenih ljudskih kvaliteta i karakternih osobina.

Najviše zahvaljujući njoj, Danas je imao mrežu predanih, stalnih i honorarnih dopisnika, koji su bili srčani danasovci u sredinama gde je to nekad bilo teže nego u Beogradu. Vesna je bila njihov pokretač i zaštitnik, spremna da im pomogne i u stvarima koje se nisu ticale samo posla.

O tome su ostala sećanja koja se prepričavaju među danasovcima svih generacija.

Narušenog zdravlja, Vesna se povukla u penziju brže nego što smo to mi, njene kolege i ortaci, želeli. I iz tog statusa njeno prisustvo u redakciji i firmi još dugo se osećalo. U međuvremenu svi iz stare garde postali su bivši danasovci. Do desetak dana pre vesti da je preminula, svaki razgovor potpisnika ovih redova sa Vesnom uključivao je kratki zdravstveni bilten i dugu razmenu mišljenja o medijima, naravno, najviše o Danasu.

Tužna je pomisao da takvih razgovora više neće biti.

Autor je jedan od osnivača Danasa