Maske su pale, a zna se i zašto pada sneg 1Foto: Stefana Savić

A imala sam sreću da radim s njima nekih davnih godina. U istoj redakciji. Sada već penzionerka, 9. marta setila sam se čuvene fotografije Predraga Mitića – devojka koja je podigla ruku.

Tri prsta. Zasipa je mlaz iz vodenih topova. Posle 24 godine videla sam svečani doček drugog aviona koji je iz Kine dopremio pomoć. Ovog puta zaliven je bio avion. Okupan je svečanim mlazevima…

Setih se i fotografije koju je 1993. godine snimio Imre Sabo. Beograd, Trg republike. Ispred pozorišta „Boško Buha“. Umorni i zbijeni ljudi, bolje rečeno zabijeni jedni u druge, čekaju u debelom redu hleb koji se tu besplatno delio. Na fasadi pozorišta velika objava predstave „Čarobnjak iz Oza“.

Sneg, koji već opasno pada, momentalno me vrati u 2014. U Feketić.

Posle 27 godina, pre svanuća, a ozbiljno je bilo hladno, stadoh u red ispred samoposluge. A red se ozbiljno rasteglio. Jedino što se mi penzioneri nismo zabijali jedni u druge kao na fotografiji koju je Sabo za sva vremena uhvatio. Ovoga puta „voljeni najstariji građani“ uglavnom su se držali propisanog rastojanja. I ništa se nije delilo za DŽ.

Moji saborci u noćnim izlascima uglavnom su ćutali. Tu i tamo razmenili bi neku reč. Kolona zombija. Ljudi umotali lice šalovima i maramama. „Razumljivo“, najmanje je onih koji imaju maske. Ja sam je imala. Ostala mi jedna iz januara, nekoliko puta upotrebljena. Žena iza mene ima interesantnu masku.

Na pitanje, kako ste je nabavili, kaže da je sama sašila. Pomislih u sebi, ko ti je kriv kad ne znaš da šiješ.

Posle 20-ak minuta počela sam da se tresem od hladnoće, a i cupkam. Kad sam se približila ulazu samoposluge, videla sam da ispred stoje jedan policajac i jedna policajka.

Plus, verovatno neko iz obezbeđenja tog trgovačkog lanca. Pomlađi čovek koji konstantno puši i neugašene pikavce vrljači kažiprstom i palcem.

Policajka i policajac su ljudima, pre no što uđu, delili maske. Onda niz red krenuli da ih dele. Mene preskočili. Kad su se vraćali, pitam da li mogu da dobijem masku. Nisu se ni osvrnuli. Uspelo mi je u trećem pokušaju.

Kad sam se sasvim približila cilju, jasno sam razumela ženu koja vikala. Završila je, zapravo, urličući: „Nosite se svi u PM.“ I dočekala da uđe. Pre nje izašao je čovek koji se kretao uz pomoć hodalice. Vrlo, vrlo star.

Policajac mu je pomogao da se premosti jedan stepenika. A rampa postoji. O tom čoveku i mnogim građanima koju su u cik zore došli hodajući u jednoj ruci držeći štap, sramota me je da pričam.

Prvo što sam čula kada sam ušla, bilo je panično vikanje: „Ajde požurite“, „Brže, brže“, „Ajde, bre, brže. Ima vas još napolju“… Kupih šta mi je bilo potrebno. I pobegoh od užasa.

Kažem užas zato što nikada nisam bila tako ponižena. Plus zaleđena. Kad sam se vratila kući, bilo je skoro sedam sati. Red je u povratku bio još duži.

Moje drugo sećanje ili asocijacija. Kad predsednik države, pristojno ću reći povišenim tonom, zavapi: „Nemojte, ljudi, ko boga vas molim“, govoreći nešto o ljubavi prema našim najstarijima, dođe mi u glavu ista rečenica iz filma „Ko to tamo peva“. Autobus ide „Za Beograd“, „Za Beograd“. Prelazi preko njive.

A seljak, vlasnik njive, zavapi „Nemojte, ljudi, ko boga vas molim“… A onda istrčaše njegovi sinovi… I opet biram reči. Slučaj nervozne premijerku Srbije koja napušta konferenciju za štampu. Sve odgurujući stolicu… Opet u filmu koji je režirao Slobodana Šijan a scenario napisao Siniša Kovačević: „Laki je malo nervozan. Pantelija je umro pa ga je to potreslo.“

Krajem ovog ili početkom sledećeg meseca moram da podignem lekove. U proteklih nekoliko dana bezbroj puta sam pokušala da na obnarodovane telefonske brojeve nekoga dobijem. Nisam uspela. Konstantno zauzeto. Pozivi sa brojeva „Telekoma“ besplatni. Za ostale, po uobičajenoj tarifi. Svako vreme, ili svako parče istorije, ima svoj danak.

Ako budem morala u noći između sledeće nedelje i ponedeljka u red sa ostalim ispisnicama, valjda nas neće zavejati…

Mesto u prošlosti – Feketić. Pre šest godina. Opaka vejavica. Sneg do struka. Dete. Predsednik. I helikopter. Ili helikopteri…

Maske su odavno pale. Neki imaju privilegiju da ih dobiju lakim podizanjem prsta. Neki ih još nose oko vrata. Jedan od mojih omiljenih tviteraša čarobno je primetio da im maska služi kao portikla…

P. S. Nadam se da me sećanja i asocijacije neće dovesti do, takođe, bravuroznih fotografija Matije Kokovića…

Autorka je novinarka u penziji

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.