Bosna između Rusije i Turske

 O poseti Medvedeva dovoljno je rečeno, posebno kada se ima u vidu činjenica da je Južni tok preusmeren preko Turske, umesto Bugarske, i da će, po svoj prilici, osim osnivanja vojne baze ruske unutrašnje vojske u Nišu, celu dužinu cevovoda kroz Srbiju obezbeđivati ruske trupe, čime je srpska priča o NATO blokirana. NATO, naime, ne može primiti u svoj sastav zemlju sa ruskim trupama i bazom na svojoj teritoriji, koja je energetski čvor Rusije sa Evropom. Time su atlantske inicijative Srbije, za koje se zalagao jedan deo srpske političke strukture, faktički zaustavljene.

Poseta turskog predsednika je jednako važna. Abdulah Gul je došao u Srbiju neposredno posle takozvanih „butmirskih razgovora“ kojima se priprema teren za promenu ustava Bosne i Hercegovine i njenu centralizaciju. Evropska unija je već otvoreno najavila da će srpska pomoć u omekšavanju Milorada Dodika u Republici Srpskoj biti nagrađena „ubrzanjem procesa evropskih integracija Srbije“. Istovremeno, u Sandžaku funkcioniše podeljena islamska zajednica čiji je jedan deo lojalan Sarajevu kao religijskoj prestonici, a drugi Beogradu, a reis ulema Cerić je nedavno, posle vrlo kontroverzne posete Novom Pazaru, neformalno od strane nekih političara i medija proglašen nepoželjnom osobom u Srbiji. Dakle, Abdulah Gul je došao u Srbiju da postavi pitanje turskih interesa u regionu, posebno u odnosu na interese bošnjačke zajednice. Ta njegova poseta, da ne bi bilo zabune, više je nego dobrodošla, jer može doprineti pacifikaciji podela među sandžačkim stanovništvom i učvršćivanju tolerantnih odnosa između Srbije i Bosne i Hercegovine.

Iako javnost u Srbiji ima tendenciju da samu Srbiju tretira kao centar regiona, kao nekakvu najvažniju zemlju i čvorište ključnih interesa velikih sila, radi se, u stvari, o jednoj megalomanskoj predstavi nasleđenoj iz vremena nesvrstanosti. Srbija nije nikada imala centralni značaj za region, a pravo čvorište međunarodnih političkih i bezbednosnih interesa na Balkanu uvek je bila – Bosna. Upravo stoga je međunarodna zajednica najosetljivija na stanje u Bosni i na perspektivu opstanka te države.

Eventualni raspad Bosne i Hercegovine, kojim pojedini bosanski političari vrlo neodgovorno spekulišu, bio bi neprihvatljiv za celokupnu međunarodnu političku strukturu, i sasvim sigurno bi doveo do radikalnih geopolitičkih prestrojavanja u regionu. U tom kontekstu treba sagledavati i aktuelno isprobavanje stavova bosanskih političara tokom „butmirskih razgovora“.

Okviri Dejtonskog sporazuma u Bosni već su pomereni ustanovljavanjem zajedničkog štaba oružanih snaga, čime je napravljen korak ka ujedinjenju vojske, koja je samim Dejtonom strogo razdvojena na dve entitetske formacije. Stoga sadašnje nastojanje na centralizaciji Bosne nije prvi iskorak iz Dejtonskog sporazuma koji je napravljen formalnom saglasnošću konstitutivnih naroda. Butmirski razgovori su stoga početak procesa čije zaustavljanje ne treba očekivati ni brzo, ni lako, jer oni ne bi ni bili pokretani da već ne postoji jasna opredeljenost međunarodne zajednice da se Bosna sačuva i učini institucionalno funkcionalnijom državom. Podsticanje Republike Srpske na referendum bilo bi izuzetno opasno i destruktivno za srpski narod u Bosni i Hercegovini, kao i za ukupnu bezbednosnu sliku Balkana.

Sa tačke gledišta stečenih srpskih prava u Bosni, očigledna je želja da se sačuva Republika Srpska. Problem je, međutim, u tome što je nju vremenom sve teže sačuvati ako se pojačavaju animoziteti između Srba i Muslimana. Svako ko pogleda bilo koje izdanje sarajevskih novina Dnevni avaz i otvori komentare čitalaca online, videće komentare koji više liče na ratnu nego na mirnodopsku retoriku prema Republici Srpskoj. U takvom raspoloženju bošnjačkog prema srpskom narodu, neophodno je delovanje međunarodne zajednice kojim bi se, i sa bošnjačke, i sa srpske strane, kao partneri formirali tolerantni i moderni političari, a ne ljudi koji su učestvovali u ratu u bivšoj Jugoslaviji, od kojih neki i sada vode bošnjačke stranke.

Istovremeno, potrebno je da se prestane sa pričom o referendumu u Republici Srpskoj, jer je to priča koja antagonizuje i destabilizuje sagovornike i stvara atmosferu u kojoj se daje prostor zagovornicima ukidanja RS. Uravnotežena uzajamna politika Srba i Bošnjaka se, možda, najbolje može postići ako u posredovanju između njih učestvuje i Turska, imajući u vidu činjenicu da Rusija već učestvuje u radu međunarodne zajednice u Bosni. Upravo zato je poseta Abdulaha Gula pozitivan događaj, ali događaj koji, možda, ima veze sa Bosnom više nego sa samom Srbijom.

Sasvim je izvesno da nam u tome treba minimalna ljudska solidarnost i poštenje, bez jeftine politike. Rešavanje statusa Bosne je toliko geopolitički značajno da zahteva da čovek, kako reče Andrić, utiša glas, i utiša korake, da postupa razumno i pažljivo, i sa maksimalnim poštovanjem za napore kako svojih političkih istomišljenika tako i svojih političkih neistomišljenika.

Autor je direktor Centra za bezbednosne studije iz Beograda