(BETAPHOTO/DRAGAN GOJIC)Pretpostavljam da je čitaocima ovog glasila još uvek u sećanju akcija naše narodne milicije organizovana da dekana Patrika i njegove uvedu na DIF u Novi Sad. Tada su po prvi put ozbiljno isukani pendreci.
Vremenom se jedinstvo između rukovodilaca po univerzitetu i studenata krunilo pa čujem od kolega sa drugih fakulteta priče kako se na dosta njih uprava predomislila po pitanju podrške studentima.
No i to je dobro, da znamo bez koga možemo u skorijoj budućnosti. Na onoga Patrika, dekana DIF-a u Novom Sadu sigurno ne. No otvoren je konkurs za titulu Patrik 2.0. Nije to mala stvar, uz nju ide orden i dobro nameštenje u nekom organu. Biće tu kandidata, samo traba voditi evidenciju o njihovim postignućima.
Kod nas, na Prirodno-matematičkom fakultetu (PMF) u Novom Sadu nije bilo tako dramatičnih događanja, ali uprava na studente konstantno vrši pritisak i u tišini probija blokada. Sve je to kulminiralo u petak, 4. jula, na nekadašnji praznik. Uprava je dovela prvu ćaci brigadu na fakultet kao ispomoć u pritisku na studente. Da nije i ovo poziv na ustanak? Ne znam kakvo je stanje na drugim fakultetima, ali čini mi se da ovakvih događaja ranije nije bilo, pa se treba obavezno obeležiti.
No da počnemo od početka. Prividna koegzistencija studenata, profesora i uprave je trajala jedno vreme, ali se polako osipala, kako su pritisci odozgo rasli. Prvo nam je stigao onaj čuveni krompir od predsednika, pa za njim i ona sramna Uredba, predsednikove pretnje kako će pozatvarati fakultete i dovesti strane, period bez plata i još po nešto.
Tu se podrška studentima krenula topiti, da bi početkom juna na PMF-u na izjašnavanju po departmanima jako tesnom razlikom pobedila frakcija koja je htela da se ćaci nastava održava, pa čak i u ovom obliku. Na Nastavno-naučnom veću celog fakulteta je ta razlika bila i te kako ubedljiva. Naši su studenti par nedelja pre toga najavili šta će učiniti ukoliko se nastava izglasa, pa su shodno tome potpuno blokirali fakultet uz dogovor da se obavljaju samo one radnje neophodne za održavanje skupe opreme.
Za čitaoce koji nisu upućeni, PMF u Novom Sadu ima tri zgrade u nizu, a za ovu priču je posebno značajna ona gde je smešten Departman za matematiku i informatiku (DMI) i Departman za fiziku (DF). Primera nekih ozbiljnijih pritisaka na studente po univerzitetima u Srbiji s početka nije bilo mnogo.
Tamo negde, druge nedelje juna zabeležen je slikoviti incident gde je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu vikao na studente i preispitivao ih o značenju reči “plenum“. Zaista originalno i suštinski značajno za rešavanje tekuće krize, ali još uvek ništa u poređenju sa pritiskom kojeg su od početka totalne blokade počeli da vrše na studente DMI i DF u Novom Sadu. Ispostavilo se da se naše rukovodstvo pomirilo sa blokadom i nastave i nauke, ali kada je presečena komercijalna aktivnost, postalo je bolno.
Ovde je potrebna mala digresija. Na PMF-u u Novom Sadu postoji par akreditivanih laboratorija koje vrše tržišne usluge i na taj način ostvaruju zaradu. Za ovu priču je posebno značajna Laboratorija na DF-u u kojoj se kontroliše da li roba koja se uvozi poseduje povišenu koncentraciju radioaktivnih elemenata, prirodnih ili veštačkih.
Laboratorija funkcioniše na taj način što desetak dozimetrista (dovoljna srednja škola i jednodnevni kurs) koji žive blizu graničnih prelaza izvrše dozimetrijska merenja, ispišu izveštaj, a sva ona roba za koju se zahteva detaljnija analiza se pakuje i šalje u Laboratoriju gde se vrše gama spektrometrijska merenja i na osnovu njihovih rezultata se izdaje mišljenje da li se preporučuje ili ne preporučuje za uvoz.
Ove su aktivnosti započete nakon Černobilja unutar Katedre za nuklearnu fiziku. Neke su tu strukturalne promene vršene poslednjih godina, a potpisnik ovih redova je sa nekoliko kolega nuklearaca napustio rad u toj Laboratoriji nakon neuspele bitke da se taj posao učini transparentnijim. Imamo dovoljno dokumentacije za sve one koji bi o tom želeli da saznaju više. Sve u svemu, laboratorija je bila i ostala koka koja nekome nosi zlatna jaja. Kome, kako i koliko, osim grubih naznaka još uvek ništa nemamo, a Laboratorija tu praksu gaji još od Černobilja.
A onda su predstavnici upravljačkih struktura krenuli da ubeđuju studente kako je suštinski značajno za preživljavanje celog fakulteta da ta laboratorija radi, kako je tamo smeštena oprema u vrednosti od milion evra (kamo lepe sreće da je tako), da će oni biti odgovorni za nezamislive štete koje će usled prestanka rada Laboratorije nastati, poturan im je neki dokument da ga potpišu, ako sam dobro razumeo studente, da će snositi (ne znam tačno ko) finansijsku odgovornost za te milionske štete koje neminovno dolaze usled prestanka funkcionisanja Laboratorje i tome slično.
Jedno jutro su studentima doneli neki šrafiran papir u koga je trebalo svakodnevno da se upišu imena studenata koji su u zgradi fakulteta. Navodno, da se lociraju odgovorni ukoliko bi nastala neka šteta, tipa požara, izlivanja opasnih hemikalija ili šta slično tome. Ne treba mnogo mašte da se zamisli kako bi ti spiskovi na dnevnoj bazi ažurno stizali do organa reda i mira, za evidenciju, zlu ne trebalo.
Dekan se obratio studentima sa par službenih dopisa, koje ne vredi komentarisati. Uglavnom krajnje neutemeljeno upozorava studente na veoma ozbiljne radijacione opasnosti koje će nastupiti usled zatvaranja Laboratorije. Naravno biser je njegova procena da će nastupiti teški radijacioni akcidenati kao posledica blokiranja fakulteta i nedostatka nadzora nad radioaktivnim izvorima koje posedujemo. Odavno se ničemu nisam tako slatko nasmejao.
Od ono malo radioaktivnih izvora koje imamo, većina se davno raspala, a nekoliko dugoživećih je toliko male aktivnosti da jedva studentima na vežbama uspevamo pokazati šta radioaktivni izvor zaista jeste. Jedan poznati NS portal blizak vlastima je ponovio dekanov dopis studentima i naglasio kako je Liman ugrožen zbog nedostatka kontrole nad tom bedom od starih radioaktivnih izvora koje imamo. Tu je čak stepen posledica procenjen po koncentričnim krugovima oko zgrade fakulteta i malo ko bi bio pošteđen u krugu od 500 metara.
Sve u svemu, da skratim, studenti su bili pod tolikim pritiskom da je postojala šansa da napuste zgradu DMI i DF. Koja bi to pobeda bila za našeg predsednika. Profesori sa PMF-a su organizovali neprekidna dežurstva, paralelno sa studentima, da tu bude neko stariji, u slučaju da uprava krene da pritiska decu.
Dakle, u petak se desila veoma pažljivo isplanirana provokacija našeg rukovodstva. Upućuju saradnike da uđu u Laboratoriju i alarmiraju studente, malo zatim i oni dolaze u pojačanom brojnom sastavu, da bi na kraju na sastanku sa studentima uveli na scenu i one dozimetriste pokupljene sa graničnih prelaza. Uz sve one pritiske na studente, često se potezala i njihova odgovornost za izgladnjavanje onih desetak porodica dozimetrista na graničnim prelazima, pošto će ostati bez plate u slučaju prestanka rada Laboratorije. Da napomenem da posao dozimetrije na granici teče i dalje i da za to nije potrebna infrastruktura smeštena u Laboratoriji.
Ovo je prvi primer da je u jedan Fakultet i dekan sa svitom uveo ćaci brigadu sastavljenu od spoljašnjih saradnika ničim vezanih za nastavu i nauku. Pa valjda je komercijalni rad Laboratorije važniji od toga i šta ima loše u tome da se pojavi pojačanje kursista da održi slovo studentima. Ćaci brigada je bila odlično informisana o lokalnim prilikama na DF, bez obzira što retko kod nas zalaze. Znali su i gde su deca od oponenata tekućim upravljačkim strukturama ali ih nisu baš dobro obavestili o tome da neki od nas ne potpomažu svoju međunarodnu saradnju parama koje oni za nas zarade.
Ko zna kuda bi razgovor dalje tekao da jedan od socijalno ugroženih dozimetrista, inače vlasnik špedicije, nije krenuo da vređa odsutnog potpisnika ovih redova. Kada se razgovor spustio ispod pijačnog nivoa, što se uostalom od ćacija i očekuje, studenti i profesori su napustili sastanak, na čemu sam im zahvalan. Nisam zahvalan rukovodstvu. Kada su već pozvali pripomoć, trebali su ih barem unapred obavestiti koji se nivo u razgovoru na univerzitetu očekuje. No ako je cilj oslobađanje one koke što nosi zlatna jaja, dobro će doći i prostakluci.
I kao krunu svemu, verovatno najvažnije u ovoj dugačkoj i dirljivoj priči protkanoj socijalnim elementima, da dodam da se ovo dešavalo u petak, kada su prva dva naša studenta uhapšena. Do tada studenti PMF-a nisu bili hapšeni. Baš za taj dan je pažljivo isplanirana provokacija koju sam opisao. Mislim da su sve nas prošli žmarci kada smo slušali govor dekana FDU u povodu hapšenja njegovih studenata. Naša se ustanova povodom hapšenja naših studenata nije oglasila. Naša je ustanova dovela ćaci brigadu da malo i ona pritiska studente baš onoga dana kada su se sreli sa novom i nimalo naivnom situacijom.
I da na kraju zaključim: trka za titulu Patrik 2.0 se nastavlja, neka je srećom učesnicima. A ovaj se tekst ne može završiti bez onoga najvažnijeg: ponosan sam na naše studente koji više od mesec dana trpe stravične pritiske uprave. Ja ih po prirodi svoga posla učim nuklearnoj fizici i u kratkom semestru nemam vremena za priče o tome kako uspravno hodati kroz život. Na svu sreću, njima to ni ne treba posebno pričati, pokazali su da znaju i sami.
Autor je redovni profesor Katedre za nuklearnu fiziku Univerziteta u Novom Sadu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
