Česte promene pravila nisu rešenje

Kasnije se NBS dosetila: zašto da tolike devize budu neupotrebljene, kada bi mogle da se iznesu na tržište i da ojačaju dinar. Prvo je naložila poslovnim bankama da 10 odsto obavezne devizne rezerve drže u dinarima, pa još 10 odsto, a od poslednjeg četvrtka još 20 odsto. Danas poslovne banke 40 odsto obavezne devizne rezerve drže u dinarima! S obzirom na to da obavezne devizne rezerve poslovnih banaka čine oko polovine ukupnih deviznih rezervi NBS, proizlazi da oko 20 odsto deviznih rezervi Srbija drži u dinarima! Šta će se desiti kada banke budu htele da se razduže? Moraće na deviznom tržištu da kupe devize za dinare koji su im nametnuti, pa će skok kursa u tom periodu biti nezaobilazan.

Druga mera je nejasna. Guverner kaže da treba „da se preduzmu mere da višak devizne likvidnosti ostane u bankarskom sektoru Srbije, a ne da se koristi za razduživanje banaka u inostranstvu, ili pak smanjenje depozita iz inostranstva“ (izjava preuzeta sa sajta NBS). I – ništa više. Izjava „miriše“ na dodatno administriranje i veštačko sputavanje tokova kapitala, tj. zabranu izvoza deviza, što bi predstavljalo štetnu meru. Ako je guverner mislio na nešto drugo, onda je izjava trebalo da bude preciznija i odmerenija.

Treća mera predviđa ponovno uvođenje fiksing sastanka na deviznom tržištu, što je korak koji nas dodatno udaljava od slobodnog formiranja deviznog kursa. NBS prikuplja prodajne i kupovne naloge poslovnih banaka i potom odlučuje po kom kursu će trgovati s njima. Time postaje povlašćen akter na deviznom tržištu. Očigledno da NBS želi da vodi aktivniju politiku kursa i da „spusti šapu“ na devizno tržište. Da li možemo da verujemo da se zvanični srednji devizni kurs u takvim uslovima formira tržišno? Ne! NBS sada uživa informacionu prednost, jer jedina na tržištu zna šta se dešava i ima moćda upravlja deviznim kursom mnogo više nego ranije.

Četvrta mera podrazumeva smanjenje neto otvorene pozicije banaka sa 20 na 10 odsto. Neto otvorena devizna pozicija svake banke računa se tako što se od njenih potraživanja u stranoj valuti (uključujući i potraživanja u dinarima indeksirana deviznom klauzulom) oduzmu obaveze u toj valuti. Onda se ta razlika stavi u odnos sa kapitalom banke i dobije se određeni procenat. Smanjenje procenta, što je sada učinjeno, znači da banke imaju sledeći izbor: a) smanjenje potraživanja u stranoj valuti; b) povećanje obaveza u stranoj valuti; c) povećanje kapitala. Verovatno će se prilagođavanje ovoj meri NBS odvijati na prvi način, tj. prodajom deviza. Drugi i treći način, u vreme oskudice kapitala, nisu mogući, bar ne u većoj meri. Banke će, dakle, morati da prodaju devize i/ili da smanje kreditiranje u Srbiji. Prodaja deviza će ojačati dinar i oboriti kurs, ponovo na veštački način. Pad kreditiranja je ono što je najmanje potrebno srpskim privrednicima, pošto će nelikvidnost biti veliki problem sledeće godine.

Dakle, devizni kurs će opadati i stabilizovati se na nižem nivou, ali prisilnim putem i suspendovanjem tržišta. To će trajati dok se poslovne banke ne prilagode novim propisima. Mene ovo nadmudrivanje NBS sa poslovnim bankama manje interesuje. Bojim se „kolateralnih šteta“: smanjene ponude kredita, njihovog poskupljivanja, nepoverenja banaka u NBS zbog čestih promena pravila i preterane regulacije poslovanja (što uvek stvara uslove za ubrzani odliv kapitala), opšte nelikvidnosti. Nijedan suštinski problem naše privrede neće biti rešen, niti će biti pokrenuto njegovo rešavanje. Prilagođavanje je neizbežno – i u tome je porast deviznog kursa nezaobilazna pojava – samo je pitanje kada će se desiti i da li će biti manje ili više dramatično. Sada se stvaraju uslovi da se prilagođavanje odigra kasnije, ali burnije i uz veće troškove. Zašto NBS nije dozvolila veće oscilacije deviznog kursa kada je pokrenuta depresijacija dinara ove jeseni? Novi kurs predstavljao bi odraz naše i svetske privrede i na to bismo morali da se naviknemo uz sve neizbežne dobre i loše posledice (izvoznici bi bili zadovoljniji, uvoznici manje, inflacija bi bila povećana). Istina, bio bi narušen autoritet onih koji su tvrdili da je dinar stabilan i da ne treba da se bojimo depresijacije. Ali, to je većproblem sujete i imidža i, rekao bih, problematika marketinga, a ne monetarne ekonomije. Da li je NBS sačuvala autoritet kada je odlučila da u poslednja dva meseca nerezonski na tržištu proda tolike devize, u ovom trenutku najvredniji resurs u zemlji?

Autor je vanredni profesor na Megatrend univerzitetu i urednik sajta www.ekonomija.org