Čije je naše Narodno pozorište?

Uvode se licence i dozvole za rad, otpuštaju se i progone glumci i kulturni radnici, izvode se klasična dela koja nisu u suprotnosti sa nacističkom ideologijom i za koje se proceni da nemaju političku poruku, prisutni su i nemački komadi, operete i vodvilji, prave se posebne predstave za okupacionu publiku, institucionalizuje se rasna, politička i svaka druga diskriminacija (Jevrejima i Romima i članovima njihovih porodica se zabranjuje rad, kao i izvođenje njihovih dela, pored zabrane izvođenja savremenih i levičarskih tekstova) i cenzurišu se tekstovi.

Kultura se koristi kao sredstvo nacističke propagande, dok se totalno kontrolisanim kulturnim životom održavaju prividi normalnosti – ukidaju se umetničke i sve ostale slobode i uspostavlja se ideološka kontrola.

„Narod koji ide u pozorište ne misli na otpor“ je bio jedan od neformalnih slogana okupacione vlasti.

Znali su nacisti da pozorište nije nemoćno, da je starije od njihovog Rajha i da se u pozorištu ne samo misli o otporu, već da se on u njemu može jednim delom i artikulisati, pa su otišli i korak dalje.

Da u potpunosti unište i obesmisle pozorište, pomogla im je „Centrala za humor“ koju su činili članovi Narodnog pozorišta i Jovan Popović, tadašnji upravnik koji je repertoar prilagodio okupacionoj upravi, nemačkim vojnicima i stvaranjem, kako je govorio Nedićeve publike, uz često zahvaljivanje „Velikonemačkom Rajhu“.

Jun 2025. godine – Dragoslav Bokan, vođa paravojne formacije „Beli orlovi“ koja je učestvovala u oružanim sukobima u Hrvatskoj i BiH, imenovan je za predsednika UO Narodnog pozorišta.

U trenutku velike društveno-političke krize i nikada masovnije i dugotrajnije pobune u našoj istoriji, režim Srpske napredne stranke na čelu sa Vučićem, pobunu pokušava slomiti otvorenim državnim terorom.

Budući da batine i hapšenja ne daju željene rezultate, pobunu ili mogućnost pobune i kritičkog promišljanja društva je potrebno ugušiti svuda i na sve načine.

Niko ne sme biti pošteđen odmazde. Mora se uspostaviti politički kontrolisano jednoumlje, praćeno veličanjem vođe kroz ideološki kontrolisane sadržaje i misli, koje će pojačati propagandu i definisati nepostojeće neprijatelje, ne države, već njega lično.

Progon, odstranjivanje, cenzura, kontrola i satanizacija svih koji ne misle i ne rade u interesu jedne organizacije traje godinama, naročito poslednjih meseci. Posao disciplinovanja i „uvođenja reda“ u Narodnom pozorištu poveren je Bokanu.
NJegova biografija ga čini idealnim za taj posao.

„Ona je nacionalni neprijatelj, ne samo ideološki i politički“, rekao je Bokan u novembru 2021. godine za Marinku Tepić, aludirajući na njeno nacionalno poreklo.

Povodom protesta 15. marta je izjavio da „nema ništa tragično u građanskom ratu, ako u sebi nosi ono isceliteljsko njegoševsko trijebljenje gube iz torine radi isceljenja čitavog naroda“.

Govoreći o kulturi, istakao je da „srpska kulturna politika mora dobiti mnogo jače mesto i izražaj u odbrani države nego do sada“.

Samo čovek koji je afirmisan i proveren u širenju govora mržnje, propagiranju totalitarnih ideologija i vešt u stvaranju (izmišljanju) neprijatelja i obračunima sa neistomišljenicima je za umetnike u Narodnom pozorištu mogao reći: „Oni nisu Narodno pozorište, ja sam predsednik Upravnog odbora tog pravog, istinskog Narodnog pozorišta a ne nekog famoznog kolektiva“.

Pokazalo se vrlo brzo da je Bokan čovek na čiji rad se režim neće žaliti.

Dva i po meseca nakon njegovog imenovanja, a pred početak sezone, umetnička direktorka Opere, LJubica Vraneš (široj javnosti poznatija kao operska diva za SNS publiku), dopisom zaposlenima sve razgovore sa njom proglašava poslovnom tajnom. Već sledeći dan, javnost biva šokirana vešću da obezbeđenje i upravnik Dragoljub Bajić u pozorište nisu pustili čuvenu Dobrilu Bobu Stojnić. Boba je izjavila da u pozorište neće ući dok je ovaj režim na vlasti, poručivši „ja sam pozoriše“!

Vest o zabrani ulaska prvakinje drame, nije izazvala posebne reakcije ni u opštoj ni u kulturnoj javnost. Prošlo je to kao servisna vest o odmazdi u društvu koje se polako navikava na zlo, pretvarajući stradanja u statistiku, a ne u priče o konkretnim ljudskim sudbinama i budućnosti.

Nekoliko dana od „slučaja Boba“, stigle su nove vesti iz Narodnog pozorišta. Ovaj put o novom Pravilniku o radu koji zabranjuje iskazivanje političkog opredeljenja.

Ko verbalno, simbolima, gestikulacijom izražava političke i druge opredeljenosti „koja nisu u vezi sa obavljanjem poslova Pozorišta“, javno saopštava političke i druge sadržaje, poziva na aktivnosti političkog karaktera ili aktivnosti koje nisu vezane za rad Pozorišta, ili ističe simbole ili obeležja čije je isticanje zabranjeno zakonom, dobiće otkaz – jasno i precizno definiše novi pravilnik.
Svaka sličnost sa Narodnim pozorištem 1941. i danas nije slučajna, već je utemeljena u nikada nerazrešenim ličnim i službenim istorijama, u ne suočavanju sa prošlošću, već u revizionističkoj istoriografiji i nikada razbijenim strukturalnim preduslovima za život totalitarnih ideologija.

Nije ista samo ideološka matrica, već i tehničke konkretizacije, pa čak i redosled koraka.

Ono što je bio Jovan Popović pre skoro devedeset godina u Narodnom, danas je Dragoslav Bokan.

Mnogi glumci su tokom nacističke okupacije bili gladni, dok su neki sa nacistima pravili bahanalije, kao što su danas mnogi umetnici na ivici egzistencije, dok npr. LJubica Vraneš sa članovima porodice na jednom konkursu dobije par desetina hiljada evra.

Narodno pozorište je danas pod okupacijom, baš kao i tokom Drugog svetskog rata.

Ko to ne vidi, taj ili neće da vidi ili je budala.

Ovo je samo početak, ukoliko otpor ne bude srazmeran realnosti.

Šnajderov „Faust“ i Simovićevi „Šopalovići“ jesu intelektualno, umetnički, estetski i etički podsticaji, ali, danas, na izmaku 2025. godine, sa istorijskim iskustvom i trenutnim kontekstom, biti ili ne biti u okupiranom pozorištu, igrati ili ne u okupiranom pozorištu blede pre potrebnom za očuvanjem elementarnog samopoštovanja i dostojanstva.

Odgovor na pitanje iz naslova teksta još uvek nemamo. Neće ga dati nijedan pojedinac, već će ga odrediti stvarnost, odnosno to da li će Bokan sa saradnicima ostati na čelu pozorišta ili će se pozorište vratiti umetnicima i publici.

Narodno pozorište se ne tiče samo zaposlenih, već cele kulturne zajednice, publike i celog društva, stoga bi svi morali biti proaktivniji u njegovoj odbrani.

Znamo ko je danas u ulozi Jovana Popovića, videćemo ko će činiti Centralu za humor, ko će biti nova Žanka, Tanić i Cvetković, a ko LJubinka Bobić, Mirko Milosavljević i Nikola Popović, a ko nova publika i čije će biti naše Narodno pozorište.

Biće naše, kad u njemu više ne bude ni malih ni velikih Bokana. Sve ostalo su prividi omeđeni simulakrumima.

Retki su trenuci kad je sve crno-belo. Ovo je jedan od tih trenutaka.

Autor je predsednik Društva za održivu budućnost

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.