Čovek koji je znao da stane iza dobrih ideja

Sa RTV-om sam imao saradnju i pre Slobodana Arežine. Ipak, tek dolaskom čoveka poput njega osetio sam da postoji šansa da se neke moje ideje i realizuju.

Zato sam tog dana, potpuno nenajavljeno, krenuo kod njega, čoveka koga sam znao samo iz medija i sa kojim nikada pre nisam razmenio ni reč. Primio me je odmah, srdačno, sa onim tihim uvažavanjem koje je bilo deo njegove naravi. Kao da se već znamo, iako smo sedeli prvi put jedan naspram drugog – on, iskusni novinar i urednik sa kredibilitetom, ja „sociolog naivac“ i „samozvani producent u pokušaju“ sa nekoliko ideja i mnogo vere da će on biti taj koji će razumeti.

U pola sata sam izneo sve što sam „nosio“ sa sobom, jedno po jedno.

Prva moja inicijativa bila je vezana za predstavu „Ubiti Zorana Đinđića“, čija je premijera bila zakazana za 5. oktobar 2012. Želeo sam da se, u duhu Nebojše Popova, organizujem „opasuljivanje naroda“ ispred SKC Fabrike, događaj koji bi poslužio kao svojevrsna predigra, okupljanje i uvod u premijeru. Ubeđivao sam ga da taj događaj, posebno predstava, ima veliki značaj i da je to za RTV nezaobilazno.

Druga priča odnosila se na čuveni Studio M, RTV-a – da baš odatle počne vojvođanska turneja Darkwood Duba i Bisere Veletanlić, da se sve to snimi i isprati kao značajan muzički događaj koji bi nosio pečat RTV-a.

Treća važna stvar bila je posvećena Radomiru Konstantinoviću – da RTV preuzme ulogu nosioca inicijative za dostojno obeležavanje prve godišnjice njegove smrti, uključujući i pokretanje Odbora za očuvanje njegovog misaonog nasleđa u Subotici.

Četvrta – ne samo ideja, već i želja i strast – bila je možda najneočekivanija, ali sam u nju duboko verovao. To je predlog da serijal „Državni posao“, tada svega tri nedelje u emitovanju, dobije nagradu „Dobar primer Novog Optimizma“, a da oni to prate kao značajnu stvar i za RTV i za „Državni posao“. Kao anonimni fan njihovih radova u „Noćnoj smeni“, osetio sam da se tu rađa poseban fenomen i da će on sigurno razumeti, jer ih je on bezrezervno podržao od samog početka.

Slobodan Arežina me je saslušao tiho, bez prekidanja, posvećeno. I dogodilo se nešto što retko viđamo: sve je ispratio ozbiljno, sa neverovatnom otvorenošću i naklonošću. Posle polusatnog razgovora, dobio sam potvrdu da je sve moguće kada na čelu institucije stoji čovek koji ima oči da vidi i uši da čuje.

Rezultat je došao brzo.

Predstava „Ubiti Zorana Đinđića“ postala je, uz naravno producente SKC NS, i zajednička briga RTV-a i Novog Optimizma i igrala se nekoliko godina svuda, u organizaciji Novog Optimizma čak i u Beču.

Koncert Darkwood Duba i Bisere snimljen je u Studiju M i emitovan za Novu godinu, u udarnom terminu RTV-a. Uz njihovu podršku turneja je nastavljena i u Zrenjaninu, Inđiji, Kikindi, Bečeju…

RTV je jedini elektronski medij koji je dostojno obeležio godišnjicu smrti Radomira Konstantinovića, pisca neprevaziđene „Filozofije palanke“, i to dokumentarnim filmom novinarke RTV Nade Zorić, nagrađenim iste godine u Rovinju, a posle na još mnogo festivala.

A „Državni posao“ postao je fenomen koji traje do danas i koji će ostati neprevaziđen zauvek, i to velikom zaslugom Slobodana Arežine. Na dodeli nagrade ekipi serijala 10. decembra 2012. u SKC Fabrici okupilo se hiljadu ljudi, dok je još toliko stajalo napolju, na snegu i minusu, samo da bi prvi put videli uživo, tad već svoje NS „junake“, ali i mnogih domova širom Vojvodine i Srbije. Svi su u RTV-u tada na licu mesta videli rađanje čuda.

Danas, kada se prisećam tog dana i tog susreta, a ovim tužnim povodom, nameće se jedno jednostavno pitanje: Ko bi još, na takvoj poziciji, primio tek tako nekoga „s ulice“, saslušao ga bez rezerve, razumeo, podržao i pretvorio tuđe ideje u stvarnost?

I to sve na opštu dobrobit javnosti! Ja mislim da znam samo jednog – Slobu Arežinu!

Slobodan Arežina ostaće upamćen ne samo kao novinarska gromada (o tome će njegove kolege i saradnici bolje i kvalifikovanije), za nas će to biti prvenstveno čovek koji je umeo da prepozna smisao, da pruži poverenje i da otvori vrata ljudima sa idejom.

U Novom Optimizmu zauvek ostaje „naš“, deo vremena koje se ne zaboravlja i primer kakav javni servis može biti kada ga vodi čovek sa dušom i integritetom.

Autor je osnivač Novog Optimizma i Zelenog zvona iz Zrenjanina

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.