Da je ovo kojim slučajem obojena revolucija, sve bi išlo mnogo lakše

Tu sam imao prilike da se srećem i ćaskam sa različitim dobronamernim svetom, pa i sa kolegama sa drugih fakulteta koje verovatno nikada ne bih sreo da je kod nas sve bilo kako treba. Čuo sam raznih priča sa raznih fakulteta sa novosadskog i beogradskog univerziteta, svaka od njih je imala svoju specifiku, ali se provlačilo i dosta toga zajedničkog.

S početka, u prvih par meseci, većina predavača i saradnika su izlazili petkom u 11:52, uključujući tu i rukovodstvo a za njima je obavezno išla i čitava ona piramida kreirana da to rukovodstvo podržava. Neki su viđani i u šetnjama, ali se broj jednog tipa učesnika naglo redukovao početkom proleća. Sa dosta fakulteta se prvo izgubila ona podržavajuća piramida, a nakon nje i prilično drugih. Nastavak nam je doneo nova iskušenja.

Nakon one, preko noći korigovane Uredbe, gde nam je isplaćivano 12.5% plate, nestalo je entuzijazma, a podrška studentima se počela topiti. Skoro se niko nije javno oglasio da mu je izostanak plate osnovni motiv za radikalan zaokret, ali krenule su sve brojnije optužbe na račun studenata.

To se uglavnom svodilo na dva osnovna argumenta, da ne kažem opravdanja:

a) podržavam studente, ali ne podržavam način borbe i

b) treba se nešto menjati pošto ovo više ne daje željene rezultate.

No o tome ću malo kasnije. Ozbiljan prelom je nastupio početkom leta, kada su gotovo svi fakulteti, jedan po jedan izglasali nastavak nastave. Kod nekih je kolektiva to bilo ubedljivo, u nekima su čak protivnici činili tanku većinu, ali na kraju se svelo na isto: krenuli smo da glumimo normalnost koju je vlast od nas zahtevala, žrtvujući tom prilikom kvalitet.

Da se ne lažemo, to što je neko parkirao nekakav materijal sa predavanja na sajt ili održavao nastavu veb kameri svoga lap-topa sigurno se ne može meriti sa klasičnim predavanjima. No, desilo se. Bilo je tu malo natezanja oko termina vežbi i ispita, no na kraju se i to ispeglalo – odglumili smo školsku godinu čime je konačno dokazano da studenske blokade ni ogrebale nisu ni našu vlast niti naš stameni sistem.

Da nesreća bude i gora, one kolege koje su se svrstale uz studente su krenule polako da iznose zamerke. To se u dobroj meri svodilo na ono “ja bih to drugačije“ ili “što mene onomad nisu poslušali“ i slične komentare u kojima se iskazivalo nezadovoljstvo nekim tekućim studentskim odlukama. Polako smo po društvenim mrežama krenuli da se nadgornjavamo i glođemo sve sitnije i sitnije teme, da bi oni motivi koji su pokrenuli studentski bunt nekako nestali iza horizonta.

Da li je to bila namera vlasti ili smo se i sami malo izgubili zbog dugog trajanja protesta, teško mi je da zaključim. No u svakom slučaju, vredi da se podsetimo: povod za bunt je bila tragedija u Novom Sadu, a uzrok je korupcija koja je protegla svoje pipke duboko u sve sfere funkcionisanja naše zajednice.

U tom duhu kratkotrajnog sećanja su usledile i akcije za pamćenje. Policija upada na pojedine fakultete u Novom Sadu, a zatim i u rektorat sve začinjeno nepotrebnom demonstracijom sile usmerenom ka narodu okupljenom na mirnom skupu.

Šta u tome ima loše zapitao bi se svaki ćaci? Šačica se studenata zatvorila u zgrade fakulteta i ne daju ni poštenoj deci ni ćacijima da uče. Srećom pa smo ih razjurili nežnom intervencijom policije. Kako reče rektor NS univerziteta dok su mu interventne jedinice upadale u ustanovu, niko nikog nije pipnuo niti je on video bilo kakvu ružnu stvar.

A onaj čuveni Patrik, odlikovan najvišim državnim znamenjima, reče kako moramo da krenemo od nule i iz početka gradimo poverenje. Još samo da se dogovorimo gde ja ta nula i odakle treba da počnemo. Od upada policije na Univerzitet ili od 1. novembra prošle godine? Sa aspekta okraćalog sećanja, savim je legitimno razjuriti malobrojne dokonjake i osloboditi fakultete. No izgleda da su neki zaboravili zašto su se studenti zatvorili u zgrade u kojima su do skoro pratili predavanja.

Da ponovimo još jednom, nije na odmet: povod je bila tragedija u Novom Sadu a uzrok sveprisutna i od vladajuće garniture izdašno negovana korupcija i kriminal. Pa hajde onda da spojimo početak i kraj. Ne šalju li nam baš oni koji su policiju napujdali na studente i narod sledeću poruku: dragi studenti, vašu pobunu smatramo nelegitimnom i nepotrebnom, kao što su vam zahtevi neosnovani, pogotovo onaj prvi. Koga je još briga za pogibiju ljudi, a istragu ne nameravamo detaljno da sprovedemo a još manje da kaznimo prave krivce.

Najmanje nam je namera da prekidamo načine poslovanja za koje tvrdite da su kriminalni i koruptivni. Ove policijske akcije ćemo pravdati oslobađanjem univerziteta, do koga nam je inače mnogo stalo. Poslovično kratko sećanje u srpskoga naroda će nam u tome pomoći.

A od kratkog sećanja i suženih vidika nije vakcinisan ni dobar broj kolega univerzitetskih predavača. Slušao sam priče kako su na nekim departmanim svečano otvarali boce pića namenjene za specijalne događaje, kada je razdor među nama nažalost kulminirao odlukom da se krene sa ovom nakaradnom skraćenom nastavom. Proslavili ljudi pobedu nad blokaderima.

Prepričavaju se i ispadi nedvosmislene netrpeljivosti spram studenata koji eto brane raznim veličinama da dolaze na svoje radno mesto. Ko su oni da da mene spreče, kad sam taj i taj. Ne postoji valjda ovaj fakultet zbog njih nego zbog mene. Najzabavniji primer za kojeg sam čuo beše drsko obraćanje studentima doslovno sa „znate li vi ko sam ja“, a potiče od osobe od koje jasnijeg primera nepotizma ne možemo naći na celom univerzitetu.

Ili su neki zaboravili zašto su studenti otpočeli blokade, što bi bila blaža dijagnoza, ili još gore, neki od nas razloge koji su doveli do bunta ne smatraju relevantnim. Sa više strana i raznih fakulteta sam čuo primere kako su neki od profesora obećavali po kojem od svojih studenata prepoznatih na blokadama da kod njih nikada ispit položiti neće. Nije nemoguće, svi smo mi u sećanjima iz škola poneli barem jednog nastavnika ili profesora od čijeg nam je trenutnog raspoloženja ocena zavisila.

Jasno je svima nama da je svaki student ponaosob itekako ranjiv i da mu se može nauditi na razne načine. No ne bi valjalo da nas suženi vidici dovedu do toga da zaboravimo kako je svaki od tih studenata deo društvene sile koja je za ovih deset meseci preobrazila našu javnost i dovela do masovnih pokreta, što nikome do sada nije uspelo.

Za nas sa ove strane katedre to pojedinačno jesu deca na studijama, ali zajedno su pokrenuli promene kojima smo se mi stariji samo potajno nadali. Na tu smo društvenu silu natovarili teško breme i velika očekivanje. Ostaje nam samo da se nadamo da im težina koju smo im na pleća postavili neće slomiti kičmu. A to što im je dobar broj profesora okrenuo leđa, tema je o kojoj ćemo imati kada da raspravljamo.

A sada malo da se vratim na ono “podržavam ja studente samo ne opravdavam načine borbe“. Jasno je svima nama da su studenti od samog početka dosta lutali, sudarali se sami sa sobom i teškom mukom usaglašavali plenume raznih fakulteta i univerziteta. O tome sam slušao iz druge ruke pošto na plenume nisam odlazio. Nekako sam smatrao da će se studenti mnogo lagodnije osećati ukoliko na njih ne motre stariji, sa kojima tek treba da se sreću na ispitima.

Da je ovo kojim slučajem obojena revolucija, sve bi mnogo lakše išlo jer bi strani poslodavci nacrtali jasnije ciljeve i kraće putanje do njihove realizacije. No ovo nije obojena revolucija, na veliku žalost ruske obavaštajne službe, kojoj bi u tom slučaju bilo mnogo lakše podupreti tekuću vlast, i to baš onu koja je od iste te Rusije nedavno dobila packe zbog izvoza oružja i municije u Ukrajinu.

Lutalo se i grešilo, ali da li je ikome od samog početka uopšte bilo jasno koliko će sve ovo trajati i na šta će sve ovo izaći. Studenti su blokirali fakultete u nadi da će kroz taj vid akademskog protesta skrenuti pažnju na stanje u društvu i inicirati neke promene. Potpuno razumna pretpostavka, za sve one koji su svesni činjenice da je školovanje jedan od najvažnijih načina da deci obezbedimo bolji posao od upredanja kablova u pelenama.

Nadali smo se da kod nas škole i univerzitet imaju neku težinu. Jedino što smo sigurno saznali je da našu vlast univerziteti i to oni državni ni malo ne zanimaju. Čak smo dobili obećanje da ćemo biti ukinuti a studije će se prebaciti privatnicima. Priznaćete da je u tim uslovima studentima i profesorima koji su ih podržavali veoma sužen manevarski prostor. Jednostavno nemamo čime da uslovimo, a one koji ne opravdavaju ove načine borbe u uslovima u kojima nažalost živimo bih zamolio da daju svoje predloge. Ako zaista podržavaju studente i ako zaista imaju bolju ideju kuda i kako dalje rado ćemo im se pridružiti u borbi.

Paralelno sa ovim opravdanjem, najčešće se potezalo i ono čuveno “ne treba tim putem, to više ne daje rezultate“. Skoro da jeste tako, u zavisnosti šta se posmatra. Nikakve ozbiljnije promene se ne uočavaju spolja u načinu funkcionisanja državnog aparata. Jeste pala Vlada i formirana je nova, ali sumnjam da bi iko to mogao smatrati bilo kakvom promenom. No ako pogledamo društvenu klimu, ova se država više prepoznati ne može.

Pokrenuo se jedan deo našeg naroda , ja se nadam većinski, pojavila se nada i uverenje da se može i mora bolje od ovoga. Pisac ovih redova je u par navrata bio svedok neizrecive lepote. Sa koliko smo samo radosti 31. januara dočekali na Varadinskoj dugi studente koji su pešačili iz Beograda u Novi Sad. Imao sam priliku da posmatram hodajući sa studentima od Inđije do Trga republike koliko su građani usput 13. i 14. marta darivali ljubavi studentima koji su pešačili od Novog Sada do Beograda. Neizmerno sam se radovao tome jer su ova deca zaslužila to da dobiju.

Na skupovima kao što su bili 1. februara u Novom Sadu, pa 15. marta ili na Vidovdan u Beogradu su i najskeptičniji od nas poverovali da postoji neka nada. Te su skupove studenti inicirali. Raduje me činjenica da ta nada nije splasla i da nastavlja lagano da raste i da se širi po gradovima Srbije. Toliko o tome da li su dosadašnji načini borbe dali rezultate. Trenutno se po fakultetima odvija nešto što bi trebalo da liči na ispite, nakon nečega što je zamenilo predavanja i vežbe, a približava se i oktobar, kada bi trebala da počne nova školska godina. Sačekaćemo da nam predsednik izda knjigu pa da pročitamo da li je to konačna pobeda nad obojenom revolucijom ili se treba nadati još kojem činu.

Puno je nedoumica u tumačenju onoga što se desilo, a na koju će stranu sve ovo prevagnuti, malo ko može da predvidi. Niko se od nas nije nadao da će ovo toliko dugo trajati pa su u stranputice kao i razvodnjavanje neminovni. No nikako ne bi trebali da smetnemo sa uma zašto je sve ovo počelo i šta se želi postići. Još manje bismo trebali da dozvolimo relativizaciju svih onih postupaka, sitnih ili krupnih usmerenih na bušenje studentskog bunta.

Mi stariji sami nismo bili u stanju da pokrenemo promene ali se jako dobro sećamo onog perioda apatije i beznađa koji je nastupio nakon kraha protesta u devedesetim. Ako nam se to ponovi, sumnjam da ćemo kao narod preživeti bez teških i bolnih posledica.

Autor je profesor Univerziteta u Novom Sadu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.