Delfinarijum – ili osveta osmehnutoj dobroti

Ne, ovoga puta nije reč o građanima Srbije kojima na kućni prag dolaze crni džipovi, ni o prevarenim penzionerima, niti o ucenjenim radnicima javnih preduzeća nateranim da drežde na režimskim mitinzima, pa ni o stanarima zgrada koje kriminalni investitori nameravaju da zazidaju žive.

Reč je o delfinima.

Aleksandar Vučić, među mnogim svojim psihotičnim vizijama, najavljuje i to da će u okviru manifestacije EXPO 2027, najvećeg koruptivnog posla u istoriji Srbije, kojim se generacije stanovnika ove zemlje guraju u bespovratno višegeneracijsko dužničko ropstvo, u državi u kojoj ogroman broj ljudi nema pristup kanalizaciji i pijaćoj vodi, u kojoj 40% škola nema mokri čvor, u kojoj se milioni tona ljudskih fekalija zajedno s raznovrsnim toksičnim otpadom izlivaju u reke, izgraditi tzv. delfinarijum – akvarijum s delfinima – u Beogradu, gradu udaljenom 500km od najbližeg mora.

Sem što se čitavo srpsko društvo već duže od decenije suočava s dosad nedoživljenim kriminalom i samovoljom jednog nasilnog, opasnog režima koji već neko vreme u sebi nosi sada već sve odlike fašizma, režima koji predstavlja pretnju ne samo po svoje građane već i po čitav region, pa i šire, ovde je reč o suočavanju s jednim novim oblikom zla – grubom kršenju prava i dobrobiti jedne od najinteligentnijih vrsta na planeti Zemlji, životinje koja čak i kada je rođena u zatočeništvu, nosi u sebi urođenu potrebu za slobodom, za velikim prostranstvima i složenim društvenim interakcijama.

Srpskoj javnosti plasira se izmišljotina da će delfini biti korišćeni u terapeutske svrhe, da će biti dresirani za rad sa decom s posebnim potrebama.

Koliko je to licemerno i lažno govore činjenice o položaju osoba sa invaliditetom u Srbiji, gde oko 10% stanovništva živi sa nekim vidom invaliditeta.

Reč je o nevidljivoj populaciji, ljudima koji gotovo da se ne mogu sresti na ulicama, jer nemaju pristup elementarnim sadržajima normalnog života, pristup institucijama, zdravstvenoj zaštiti, kulturi.

Uostalom, kretanje ulicama Beograda i drugih srpskih gradova, zbog otvorenih šahtova, neobeleženih oštećenja na ulicama i zgradama, neobezbeđenih gradilišta i uopšte lošeg pa i nepostojećeg planiranja dostupnosti trotoara, pešačkih prelaza, javnog prevoza, otežano je i učinjeno opasnim i za one koji nikakve izrazite teškoće u kretanju nemaju.

Pritom, u Srbiji, kao što je slučaj s mnogim drugim zemljama, takva vrsta terapije koju režim obećava upotrebom delfina, već postoji, ali sa životinjama koje ovo podneblje prirodno nastanjuju, odnosno koja su deo domaće kulture i faune. Naime, i konji i magarci (kao uostalom i psi i mačke) izvrsni su terapeuti, ali takve prakse, u kojima domaća životinja nije silom primorana na neprirodno zatočeništvo, isključivo su stvar privatnih inicijativa koje od države nemaju nikakve koristi ni pomoći.

Srpska sela, u velikoj meri, gde bi takve terapije eventualno bilo dobro razvijati i činiti dostupnim za svačiji džep, devastirana su i opljačkana, otrovana, obavijena smradom zapaljenih deponija, pa domaće životinje ne služe ni mnogim više uobičajenim namenama. Iz sela ljudi beže, ili odolevaju napadima države, dok sela gore ili se truju, a konji i stoka umiru od žeđi.

A ima, mora se reći, nečeg posebno monstruoznog u tom planiranom iživljavanju nad delfinima, nad tim nedužnim, bezopasnim, društvenim, inteligentnim stvorenjima koje postaju žrtve jedne glupe i neobrazovane nadmenosti, te je samim tim njihova zloupotreba svojevrsna paradigma devastiranja društva kao takvog, otete države u kojoj se ljudski životi na jednako odvratan način tretiraju kao vlasništvo i korisni spektakl, i nad kojima se sprovodi konstantna osveta iskompleksiranog, mediokritetskog vlastodršca.

I delfinarijum je osveta, osveta koja je u srži režima koji ne zna drugo sem da porobljava, ograničava, obesmišljava, stvara laži i privide, podiže Potemkinova sela i opsenjuje prostotu. Osveta dobroti, prirodnosti, osveta drugosti koja ničim nije zaslužila iživljavanje banalno zlih gospodara koji, dodajmo, da bi ostvarili svoju kretensku ideju, već planiraju seču stotina stabala i trajno uništenje čitavog jednog dela Beograda koji je urezan u identitet i sećanje generacija.

Zapravo, pišući ovo, sve vreme imam u vidu delfinov osmeh. Jer to u stvari i nije osmeh, već samo jedna neobična osobina njihove anatomske posebnosti.

Takvi su, naprosto, i kada ih nešto boli, i kada im štošta smeta, i kada su ljuti i kada su tužni. Na njihovim nevinim licima upisano je to što čovek vidi kao osmehnutost.

Takvi su jer ih je priroda tim „osmehom“ obdarila, a zapravo su taj osmeh i delfin i priroda poklonili upravo čoveku koji ima tu lepu i važnu sposobnost da interpretira likove i ljudi i životinja, da u njima vidi nadu prijateljstva, topline i bliskosti, čak i kada dolaze i iz jednog tako dalekog i čoveku stranog okruženja kao što su morska bespuća.

Delfin je podsećanje na lepotu drugosti, na važnost da se drugost ne primorava da nam pripada i da nam bude nalik, već da u njoj vidimo i sopstvene vrline i posebnosti. A evo sada, kad već ovo pišem, neka bude i podsećanje na neophodnost oslobađanja, na neophodnost borbe za prirodu, društvo i svet koji nam pripadaju, na rušenje zidova koje između nas i naše slobode podiže jedna frustrirana, namrštena bitanga.

Autor je aktivista, književnik i vizuelni umetnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.