Desničar istrgnut iz konteksta

Svima Sergej Trifunović, voljno ili nevoljno, da novu priliku da ispale raspoložive arsenale svojih slaganja ili neslaganja sa onim što je izgovorio, naročito na način kako je to učinio.

Takav je slučaj i povodom poslednjeg nastupa u Novom Sadu, gde je u petak, 1. marta, govorio (u kom svojstvu: građanina, umetnika ili predsednika PSG?) na protestu „Jedan od pet miliona“.

Slažem se sa svima koji su imali i javno izneli primedbe na onaj deo Sergejevog govora koji je za temu imao navodni separatizam Nenada Čanka, kao i na retoriku kojom su te primedbe izgovorene. Nema, zaista opravdanja za nešto što realno ne postoji, i to bi sam Sergej trebalo da prizna kao grešku, kao nesmotrenu izjavu koja je apsolutno u suprotnosti sa programom PSG-a, kao nespretno izabran motiv da kaže nešto drugo, nešto što je na koncu i rekao, a što ni sam Čanak Nenad ne može da spori.

Ne slažem se, međutim, sa naknadno i olako nakalemljenim stavovima da je Trifunović desničar, da, ako baš to i nije, onda bi tako nešto danas-sutra mogao postati. Što reče jedan pametan čoek, od koga sam mnogo čuo i mnogo naučio, ne pada mi na pamet da branim Trifunovića glede desničarenja, jer na glupa etiketiranja se ne reaguje. Mislim da svako sa iole pristojnim pamćenjem ne bi mogao da se seti nijedne reči mržnje izgovorene protiv bilo kog naroda ili bilo koje države koje su tokom devedesetih godina bile žrtve velikosrpskog nacionalizma. Naprotiv, i tada i danas Trifunović je i glasan i oštar u kritici prema tim istim ljudima, nacionalsocijalistima, koji su na masne i krvave četničke uniforme preko noći navukli sjajne EU oklope, pa uplašeni od sopstvenih senki krenuli u novi juriš, ovoga puta na sve koji su ih na prošlost podsećali i podsećaju, na sve koji su stali na njihovom putu pljačkanja i uništavanja države koju pokušavaju u potpunosti da prisvoje.

Niko, ili barem meni nije poznato, nije se osvrnuo na pretežni deo govora Sergeja Trifunovića u Novom Sadu, koji je bio iskren i emotivan, tipičan za njega, Sergeja, i baš onakav kakav se ne toleriše u društvima poput našeg, u kojima licemerje i laž cvetaju uvek i svuda (naročito u vladajućim političkim krugovima), u društvima gde meru vrednosti, a zapravo svakovrsnog siromaštva, uspostavljaju kriminalci i hulje, estradne i političke prostitutke, partijski poltroni i dupelisci, vlasnici kupljenih diploma i plagiranih doktorata, veleposednici luksuznih jahti i kuća, lisci i čankolisci koji izuzetno lepo žive od nedostatka dokaza.

Baš o takvim ljudima, ljudima niščeg duha, vlastodršcima i njihovim pomagačima, o njihovim kriminalno-političkim marifetlucima, koje nam decenijama promovišu kao vrhovne i vrhunske vrednosti, baš o njima, prevashodno o njima, govorio je Sergej Trifunović na skupu u Novom Sadu.

Svi koji su mogli, koji su imali ovakve ili onakve razloge, nisu propustili priliku da ga medijski rastrgnu, ali nisu i nikada neće uspeti da rastrgaju suštinu o kojoj je on govorio. A ta suština, reče mi onaj isti čoek, morala bi biti jasna svima, svima koji iole umeju da misle.

Danas, a zapravo tri decenije, ovo društvo je žrtva mafije, genetski modifikovanih radikala okupljenih u političku organizaciju zvanu SNS, organizaciju koju podržavaju ortaci iz prekaljenog klana SPS, ali, makar i mestimično, na lokalnom nivou, i neki samozvani opozicioni lideri i politički profiteri kalibra Čedomira Jovanovića ili Nenada Čanka, koji, ne samo da u izobilju žive od nedostatka dokaza, nego i od nedostatka elementarnog morala.

Da li je, hoće li, i kada će to postati jasno dovoljno velikom broju građana ove u svakom smislu siromašne i neslobodne zemlje, ostaje da se vidi. Jedno je sigurno: dok se to ne dogodi, sunovrat u živo blato bezakonja i kriminala će potrajati, produbljujući nam strahove i duševne boli.

Autor je građanski aktivista i bloger iz Novog Sada