Foto FoNet Milica VučkovićDanas sam došao da podržim srcem Dijanu, a vidim da ima i podršku, hvala bogu. Ja kad sam ušao u moju borbu, nisam imao nikoga izuzev moje porodice i čistog srca i obraza, kazao je Milovan Milivojević, otac Milomira, stradalog u nesreći u fabrici „Milan Blagojević“ u Lučanima pre osam godina.
Presuda o tom slučaju doneta je nedavno i, kako je on kazao, sramna je i pokazuje da „pravde u ovom sistemu nema, barem ne za obične i poštene ljude“.
On je u subotu zagrlio i stisnuo ruke Dijani Hrka, koja od 2. novembra štrajkuje glađu kod takozvanog „Ćacilenda“, zahtevajući pravdu za svog sina Stefana i još 15 ljudi koji su pre godinu dana poginuli pri padu betonske nadstrešnice na rekonstruisanoj Železničkoj stanici u Novom Sadu, a za šta još niko nije odgovarao.
Milomirov otac i Dijanin saborac u tuzi je dodao da se, hvala bogu, u Srbiji „probudila mladost“, koja je sada „jedina nada“ da može doći do promena, ali da podrška koju ona ima još uvek nije dovoljna, jer bi „iz ovog dubokog sna trebalo da se probudi još jedan deo Srbije“, pošto Dijana i on „nisu jedini izgubili decu“.
I doista, potrajalo bi nabrajanje žrtava, slučajeva ili skandala (pravi izraz je, ipak, „svinjarija“?) koji u proteklih 13 godina, od kada je država na pauzi, nisu procesuirani već relatizovani i zataškani, a iza kojih stoji vlast, na čelu sa čovekom koji se njome predozirao, a ostao neopterećen moralom.
Potrajalo bi i nabrajanje slučajeva u kojima su „njegovi“ ljudi, biznismeni, lojalisti, krimosi i „ćaciji“, pa i „njihova deca“ ostali zaštićeni, oslobođeni ili amnestirani svake krivice mada su zgrnuli bezobrazne cifre, opljačkali, oteli, ubili, lomili lobanje i vilice ili gazili na pešačkim prelazima.
Izvesno je da su takav, sistemski kriminal i korupcija, koji nekažnjeno ubijaju ne samo u Novom Sadu ili Lučanima, izazvali najduže i najmasovnije studentske i građanske proteste u novojoj istoriji Srbije. I da je, između ostalog, jedan od trasparenta koji ih definiše „Kad nepravda postane zakon, otpor postaje nužnost“.
Čovek predoziran vlašću (nepristojno je pomenuti mu ime kada se govori o Dijani, Milomiru i žrtvama bagatelizovanih, a velikih ličnih tragedija) na takve proteste odgovarao je i štapom i šargarepom- čas policijskom brutalnošču i bestidnom propagandom, a čas pozivom na dijalog i izvinjenjima zbog gadosti koje je izgovorio.
Jedna od takvih gnusoba bila je i njegova izjava da stradali u Lučanima, pobogu, „nisu radili na manekenskoj pisti već u fabrici oružja“, kao i laž da na Železničkoj stanici u Novom Sadu „jedino nadstrešnica nije rekonstruisana“, a da on nema pojma šta će biti 1. novembra, na godišnjicu njenog smrtonosnog pada, pitajući: „Neka utakmica… ili šta?“.
Takva je bila i ocena da je „najslobodnije mesto u srcu Evrope“ zapravo „Čacilend“, u kojem se već mesecima između ostalih skupljaju ozbiljni kriminalci i batinaši (krajnje je vreme da počnete da čitate Krik), a iz kojeg se ovih dana Dijani pušta preglasna muzika sa monstruoznim tekstom: „Došla majka sina da potraži“, skandiraju uvrede ili širi miris pljeskavica.
Kolega Branko Čečen je nedavno, nakon godišnjice u Novom Sadu, kazao, otprilike, da će Srbija možda da se dočepa normalnog života kada taj i takav čovek bude „jedini diktator kojeg je srušila tuga“.
Problem je što su za njega i dobar deo „njegovih“ sledbenika tuga, empatija i ljudskost precenjeni- oni su pre za javna ulaganja u privatne džepove, iako su počela da ubijaju nečiju decu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
